Миле Медић
Повратак Бијелог Ждрала у Љубиште
Повратак
Повратак Бијелог Ждрала у Љубиште није био изненадан. Три
краљевска гласника са Свете горе најавила су његов долазак.
Први краљев гласник јавио је у младо прољеће да ће Бијели
Ждрал стићи у жуту јесен.
Други гласник јавио је Љубани да је Бијели Ждрал испловио
са Свете горе и да се у царској галији навезао из Уранополиса на
дебело море заједно са својим Црним Бралом. Сам Сава Немањић
испратио их је до луке и благословио њихов повратак кући мо-
литвама и сузама својим.
У јесен жуту трећи краљев гласник дошао је у Љубиште да ви-
ди је ли се Бијели Ждрал сретно вратио, али њега није било, ни-
ти гласа о њему.
Кад год је Бијели Ждрал слао кесу својој Љубани, морао је са-
држај кесе показати Сави. Сава је сваки пут вадио из кесе по је-
дан бакрењак, дизао га изнад главе и смијешећи се показивао
Бијелом Ждралу.
На ове моје очи задивљене бакрењак се у Савиној руци пре-
метао у златник. Засијао би у његовој руци и кануо у кесу као
капља жеженога сунца. На растанку у луци капнула су у кесу из
Савине руке три жежена дуката.
Чим је сишао са лелујаве галије на чврсту земљу, клекао је и
пољубио милу своју земљицу, за којом је сузице ронио у даљини
и туђини.
Узјахао је Црног Брала, што је ријетко чинио, сем када је био
много љут на Брала свога што га је својим неподопштинама
увалио у многољетне невоље и покоре. А Црни Брал је бивао све
слабији што су се више приближавали својој кући у Љубишту,
селу зачараном.
Црни Брал се једва мицао.
Кад су дошли близу куће, на мјесто гдје га је монах Сава каз-
нио, Брал је клекао на зелену травицу и заплакао својим круп-
ним коњским сузама.
Њиштао је болно и тихано, па испустио своју добру коњску душу.
Бијели Ждрал је неутјешно заплакао и погнуте главе пошао
према кући. Али, његовој радости и весељу није било краја када
га је иза првог шумарка сачекао његов брат, Црни Брал, у чело-
вјечком подобију.
Послије толико година видио га је опет у његовом човјечијем
облику. Црни Брал је рзао и њискао од радости као коњ. Имао је
оне исте своје велике коњске зубе, бујну гриву црне косе и онај
исти бијели прамен изнад лијевог ока. Да сад није стајао на двије
ноге умјесто оне четири коњске, да није имао опанке умјесто
копита, нико га не би могао разликовати од коња. Репа није имао,
мада му је хаља позади висила као реп.
– Црни мој Брале, ево одужисмо ми своје гријехе нашему дра-
гоме Богу и нашему доброме Сави Немањићу. Сад нам је овдје у
Љубишту бити и человјековати.
Девет синова Бијелога Ждрала
А у Љубишту је Бијелог Ждрала чекала његова вијерна љуба Љу-
бана са девет синова.
– Окуда теби, вијерна моја љубо Љубана, девет синова кад је
твој вијерни муж Бијели Ждрал за сва та дуга и предуга љета ока-
јавао своје гријехе по Светој гори Атонској?
– Долазило је много гласника и гостију од тебе из Свете Горе,
војника, монаха, трговаца, путника и скитница, просјака, убогих
и сумасшедших, мени на трпезу и постељу. И тако, вијерни мужу
мој, Бијели Ждрале, док си ти по Светој гори годину по годину ока-
јавао своје превелике гријехове, Бог те је овдје у Љубишту из годи-
не у годину обилно награђивао највећим Божијим даром, једним
по једним сином, све док те није обдарио са ових девет синова.
– А реци ми онда, вијерна и мудра Љубо моја Љубана, како је
могуће било да ја са Свете горе Атонске добијам синове у Љубиш-
ту, испод горе Вилогоре, у Рашкој?
– Све је могуће, вијерни мужу мој, Бијели Ждрале, све, кад си ти
на Светој гори Атонској, а ја, љуба твоја Љубана, у Љубишту, ис-
под горе Вилогоре, у земљи Рашкој.
Чезнула сам за тобом и у сузама сваки дан Бога молила да ми
дођеш. Бог ми је, хвала му, услишао моје и твоје пусте молбе. До-
лазио си кад год сам те се зажељела. Немој ми сада говорити да ме
ниси желио и да ми ниси долазио кад год сам те дозивала, не знам
више да ли у сну или на јави, али ова дјеца наша су живи свједоци
наших чаробних сусретања, и то не једно дијете, него девет пута
по једно, све самих девет јуначних синова.
Плакала сам што ми никада ниси ништа доносио у доласку
са далека пута, нити си ми шта остављао при одласку, плакала и
сузе ронила, све док нисам осјетила, како то жена осјети, да си ми
донио и у тијелу оставио живот, и тако девет пута, девет живота,
а ти ми сад реци има ли већега дара од живота, мужу мој, Бијели
Ждрале.
Бијели Ждрал је био удивљен бесједом своје душевне љубе Љуб-
ане и почео је да сузе точи низ образе. Удивило га је то што га је
љуба Љубана у својој причи чинила равним боговима, творцем и
даваоцем девет живота на земљи.
Ко ли је икада разлучио у животу шта је прича, а шта ствар-
ност, шта сан, а што јава. За оне који су то знали разлучити, Бијели
Ждрал никада није марио. Да би разлучили једно од другога, они
су морали убити или причу или стварност, убити сан или јаву.
А какав му је то живот само са голом стварношћу или само са
пустим сном! За њега је живјети у причи увијек било љепше него
у стварности, а живјети у стварности било је лијепо као у причи.
Он се тога двога никада није лишавао.
Травањ
– Први пут си ми дошао у зеленоме мјесецу травњу, кад трава као
вода наиђе и потопи све наше Љубиште зеленим валовима својим.
Валови травни били су велики на вјетру и ударали су ме по боко-
вима и до појаса. Љуљала сам се кроз траву као лађа на вјетру. И
све се њихало у мени и око мене, и земља, и утроба, и сунце на неб-
у се заљулало. Пала сам на леђа у траву као у лађу на узбурканоме
мору. Ти однекуда паде по мени, или с неба, или из земље – не
знам право.
Дуго смо се љуљали у трави. Ти ми не рече ништа, ја не могох
ништа рећи, ти оде у своју Свету гору, ја остах не знајући јесмо ли
се срели и видјели, или то би само жеља пуста моја и твоја.
Само знам да сам се послије тога дуго љуљала у ходу и послу,
све док у колијевци нисам заљуљала нашега првога сина Траваља.
Само, реци ми сад, мужу мој вијерни, јеси ли ми тако био и
тако долазио у сну или на јави.
– Право да ти кажем, вијерна моја љубо Љубана, био јесам и
долазио јесам, само не знам би ли то у сну или на јави, на облаку
или у трави, али јесам био, јесам долазио небројено пута. Сада,
кад ми казујеш што је бивало, мени све то није непознато. Јесам
био, али нисам знао ни вјеровао, а сада вјерујем. Све је у мени
бивало у длаку исто тако како ми ти казујеш, баш тако: велика
трава, велики, али топао вјетар и љуљање велико, велико љуљање.
Жуд
– А ово је други наш син, Жуд. Он је од жуди настао, од жуди за то-
бом, жељо моја, мој вијерни мужу, Бијели Ждрале.
Сузе сам ронила оне вечери јесење, наслоњена на окно, у којем
је сједио пун мјесец жут. Крупне су ми капи из очију капале под
окно, а ти бијаше доље у обличју просјака. Сјећаш ли се како сам
те измолила од пунога мјесеца? По њему ми дође. Ти ми се одазва
без ријечи и приђе ми тужној и уплаканој с леђа, јербо ти лица не
видјех на оној мјесечини. И опет ми се заљуља сва кућа, и пун мје-
сец у окну, и све звијезде на небесима. Тако смо заљуљали нашег
другог сина Жуда.
Сјећаш ли се тога, мужу мој, Бијели Ждрале, сјећаш ли се круп-
них тих суза мојих на твојој коси?
– Сјећам се, вијерна моја љубо, Љубана, као кроза сан. Ко се тво-
јих очију крупних не би сјећао? Оне су ме вазда по свијету водиле.
Кроз њих сам сав свијет гледио. Из крупна ока крупна суза капне.
Тако сам ти вазда прилазио, и по јарком сунцу и по сјајној
мјесечини. Само не знам, вијерна моја љубо, Љубана, је ли јава од
сна смућенија, или је санак од јаве бистрији. Сном се јава са мном
поиграва.
Властимир Станисављевић Шаркаменац
Грачаница
Маслачак је могао једино да се одува. Прозрачне лопте биле су му
толико нежне и повредиве да би се, већ у покушају узбирања млеч-
не дршкице која га носи, баршунасте кугле растакале и нестајале
однесене и најмањим дахом. На ливади таквих маслачака, на дес-
ној обали Роне понад Авињона, у сенци Централног масива, уснула
принцеза Хелена пробудила се уз чудну песму ромских младића
и девојака, који су се купали на реци, и сањива, тако лежећи, из
близине раздувавала маслачкове главице и не покушавајући да
их убере.
Латице лакше од Хелениног даха биле су однесене преко реке
на леву обалу, а потом и даље на исток ка српским земљама, док је
девојка остала на ливади да још једном утоне у сан и досања нај-
чуднији и најлепши сан свога живота, који ће, нешто касније, кад
се уда за српског краља, управо њему и да доприча; најчуднији, јер
је у њему било само једна половина, а најлепши – јер ће у животу
сусрести онога који је сањао његову другу половину.
Ромски младићи и девојке били су већ пет векова на путу од
Индије ка Андалузији и, познајући прихваћен српски православни
обичај купања на реци у ђурђевданско дневље, тога су дана, 23.
априла по јулијанском календару, само још једном поновили леп
српски обичај да се момчић баци у вир и ухвати понети венчић
од траве и цвећа, који је девојка, кад га је оплела, хитнула низ воду
да види који ће младић за њим запливати. Када се младеж у дугом
каравану с континента на континент толико зарадовала животу,
преправила је обичај и након показивања ко је коме наклоњен, та-
ко што су враћали мокар венац на главу изабранице, увела адет да
се потом сви окупају наги, и то тек у сунчев залазак.
Принцеза је о томе имала толико јак утисак да се у свој дом, на
истом путу, враћала са ромском чергом предвођеном младим Ро-
мом Ангаром, чија је мајка гатара погледала у Хеленин длан и про-
рекла јој удају за краља и рађање два сина – краљевића.
Заиста је ускоро војводски дом Куртенејевих у Авињону био на-
паднут и опљачкан од стране каталонских пирата, који су три ве-
ка у овом делу света били најнепожељнији гости на капији.
Оставши без оца и три брата, који су часно и до смрти бранили
војводске дворе, Хелена бива збринута код ујака Карла Анжујског,
краља Италије, који ће је због још веће удобности и сигурности сме-
стити код старије јој сестре Марије, жене млетачког војводе, у
Драчу, где ће се накратко задржати на свом путу за латицама мас-
лачка, ка истоку.
Неко је, такође у Драчу, за тренутак стао у свом, пак, походу ка
западу, тако да је принцеза могла да га сретне. Био је то српски
краљ Урош Први. Веће радости за богату и чувену принцезу, ко-
јој је други ујак био нико други до француски краљ Луј Свети Де-
вети, није могло бити, до кад је чула да и Урош сања један поло-
вичан сан, у којем види оно што принцеза не види. Наиме, она је
увек сањала чудну грађевину од земље до симса, а он кровље, купо-
ле и кубета. Она је по зидовима грађевине видела у сну два муш-
карчића, једног при земљи, а другог на симсу, а Урош је у силној
маси кровова и једног кубета са крстом, које се пењало до неба,
видео и главу дечака са симса како се промаља. Обоје су били га-
нути до неверице што су се у тако великом свету, на волшебан на-
чин, заиста као по речима пророчице, сусрели као да је Бог бри-
нуо о њима.
А пророчица, Ангарова мајка, истински ће се доказати у доб-
рој видовитости кад се Хелена, отада називана Јеленом, уда за
краља и кад заиста роди два сина. Онај први, што се од темеља
зидова не беше много одвојио ка висини, био је старији Драгутин,
како су родитељи удружујући две половине сна у један целовит
протумачили, а онај са симса, што се беше упутио ка куполи под
небеском капом, бејаше млађи Милутин, који ће остати 38 година
на српском престолу и готово сваке године направити, дозидати
или обновити по десетак цркава, од најмањих поправки до изград-
ње највеће од њих – Грачанице.
А Грачаница ће настати под најчуднијим околностима да би из-
гледала онако каква и данас, после седам стотина година, стоји и
одушевљава свет, са малим изузетком само оних који никада нису
могли духовно и културно да одрасту. Наиме, мајка Јелена, која је
знала и са људима и са Богом, а нарочито са краљевима, сину ће, у
тренутку његове највеће моћи, дати савете да не зида прерано сво-
ју гробну цркву у Бањској, већ да се посвети некој задужбини, ка-
ко би је имао као и сви његови преци Немањићи. Говорила би му:
– Драги мој сине! Да, зна се! Круна сија на глави као да сунцем уз-
носи човека до неслућених висина, али, драги мој краљу, чијем сам
краљевству и ја поданик као и сви други, та круна зна бити теш-
ка толико да те може повући у, исто тако, неслућене дубине, које
се на српском језику зову понори пакла. Гледај, јуначе и човече, да
подједнако носиш човечност и разумевање за људе, као што за њих
носиш силу и моћ, али да разликујеш шта је за кога! Нека ти сила
станује у мудрости, а одлучност у доброти, али нека ти над свима
четирма, не чак далеко на небу, већ одмах ту, понад главе, станује
Бог и усмерава те и добро даје да их све четири разликујеш! Твоја
мајка ће ти уз Бога и у Богу пружити помоћ у ономе што не знаш,
и забрану у ономе што не смеш. Ако те срце пресмело понесе, обра-
ти се Богу, а ако те побожност превелика збуни, обрати се мајци!
Увек је рано да се мисли на одлазак, као што је увек касно да се на
време почне једна задужбина.
– Мајко, највећа си међу свим краљицама, као што си највећа и
међу свим Јеленама! – изусти одсечно Милутин, који никада до
краја није могао да поверује у мајчин искрени прелазак у право-
славље, па дорече:
– Задужбина мора бити таква да се по њеном изгледу, облику,
положају и духовном упливу на вернике већ на први поглед мора пре-
познати њен ктитор, а ја, ево, на власти готово онолико година
колико сам их имао и кад сам сменио брата, још не видим какву
бих богомољу свога живота подигао.
Ту довитљива и прагматична мајка, као што је то увек чинила,
дочека свој тренутак да је саговорник, макар и краљ, упита оно
што би она управо пожелела, те бирајући речи да у овом часу
звуче мудро, рече:
– Мој најбољи сине међу краљевима и мој најбољи краљу међу си-
новима, твој уважени отац и ја, твоја мајка, сусрели смо се пред
Богом како бисмо ујединили наше две половине сна, које смо, сваки
за себе, сањали. У том сну је цела наша ужа породица, твој брат и
нас троје. Али, ако су значења сна различита, опет по српској “а
Бог је истина”, онда је свакако истина то како изгледа грађевина
коју смо сањали. Најпре сам мислила да је то нека чудна кућа, али
по мојој посети зету, Маријином супругу, у Венецији, и према изг-
леду цркве Светога Марка, схватам да је сањана грађевина ниш-
та друго доли црква, али посве другачија. Кад сам схватила да ми
је твој покојни отац веома сликовито пренео свој сан, ја сам из
Драча довела неимаре, а из Барија архитекте, који су према на-
шим приповедањима правили макету, по мом опису од темеља и
земље па до симса, а по очевом – читаво кровље са куполама. Маке-
ту сам проглашавала успешном тек кад сам билa задовољна оним
што видим, односно тек кад она личи на сањани облик. Ја сам за
свој део сна макетаре враћала ређе, само онда кад би грађевина по-
чињала да одаје утисак западне цркве, али за оца сам знала да би
чешће био незадовољан, па сам чешће и понављала израду. Тек кад
су мајстори разумели да је он сањао византијско кровље и кубета,
лако је била завршена огледна конструкција. У мом летњем двору
у Брњацима макета је похрањена на скровитом месту. Молим те,
сине да, чим узмогнеш, одеш тамо и видиш то здање – сневани дар
твојих родитеља. И то чим пре будеш могао, јер нико не зна свој
сутрашњи дан. Толико сам сигурна у њене византијске форме да
би са собом могао повести и пећког архиепископа, па да се и он
увери у православни стил грађевине.
У размеђу два века Милутин је дуго и узастопце одлагао пут у
Брњаке, а још дуже да заиста погледа у малом представљену црк-
ву, која му је била донесена.
Тек доста година касније, кад су нишчи испунили чело трод-
невне посмртне поворке његове добре матере Јелене, пробијајући
пртину неодступног фебруарског снега и великих намета, од двор-
ца до гробног места у Градцу, Милутин је све опростио мртвој мај-
ци и, прекоревајући себе што то није учинио раније, дао реч да
ће одмах погледати макету. Сетио се мајчиног упута да, пошто је
већ саградио гробну цркву за себе у Бањској, мора подићи и своју
задужбину. Одлука је пала. Сан његових родитеља био је део и
Димитрије Станишић
Господин Монтголфиер
– Да се ниси усудио ни да мислиш о томе! – рече љутито Мариола.
Никола полази у први разред, Светлана у киндергарден, а ти нам
нудиш “великодушно” викенд у Торонту! Јеси ли полудео? Ми смо
на велферу, Раде!
– Али, Мариола, аутобус није толико скуп! Ако мало боље ште-
димо, можда ћемо успети да приуштимо мало забаве… нашој… де-
ци… себи, Мариола…
– Ааааах! – рикну Мариола као звер. – Да штедимо боље! Једва
покривамо станарину и храну! Не можемо чак ни ТВ да купимо!
А ти хоћеш забаву! Ја ћу се забављати кад моја деце буду имала све
што им треба!
– Наша деца, Мариола!
– Да, наааша деца! Деца чији отац има главу у облацима. – рече
очајно Мариола.
– А, можда… ако ја…
– Ако ти – шта? Да чујем ту бриљантну идеју! У Канади смо већ
шест месеци, а ти још увек немаш посао. Можда овог пута имаш
нешто заиста паметно у твојој глави?!
“Шта се то десило с њом”, помисли Раде. “Постала је ужасна го-
ропађница. У Сарајеву је била к’о мелем на рану. А сада…”
– Слушај, Мариола, – поче Раде озбиљно, али не дижући глас.
– Ја сам у школи сваки дан, али мој енглески је још увек прилочно
слаб. Да кажем, недовољно добар. Ја сам професор историје и не
могу очекивати да добијем свој посао овде. Решио сам да покушам
нешто друго.
– Већ је и било време – рече Мариола патетично.
– Јуче – поче Раде пажљиво – разговарао сам са оном госпођом
што држи “Дели шоп” на Бајворд маркету. Знаш, ту рад…
– Знам! И?
– Питала ме да ли бих могао да радим као молер за компанију
неког њеног пријатеља. Почео бих сутра. 10 долара на сат.
– И? Какав је био твој одговор – брзо ће Мариола.
– Слагао сам! – изусти Раде са киселкастим осмехом.
– Како то мислиш: Слагао сам? – упита Мариола нестрпљиво.
– Фино. Слагао сам. Рекао сам да сам у Сарајево радио као мо-
лер двадесет година.
Мариолу је ово докусурило. Буљила је у њега без иједне речи.
У браку су већ двадесет година и Раде никад није лагао. Никад!
Волела би кад би и она могла да буде увек тако поштена. Ово са
Радетом је нешто сасвим ново и озбиљно.
– А како ти то мислис да радиш тај посао? Осам сати дневно
без икаквог заната?
– Ма, није то ракетна наука – рече Раде самоуверено. – Све што
треба да радим је да замочим четку у фарбу, размажем по зиду.
И то је то! На крају дана – 80 долара у џеп! Не треба ми никаква
молерска диплома! Доказаћу радом да сам у стању да зарадим тих
10 долара на сат! – говорио је Раде гласније као да је настојао да
убеди и себе у исправност ове одлуке. – Ко зна!? Ако будем добар,
за неколико година, можда отворим и сопствену фирму. “Радетов
молерај”, или “Европски фарбани зидови”. Све што је европско
овде добро пролази. Или “Раде и син!” Не! “Раде, син и кћерка!” По-
родични бизнис, с колена на колено!
– Трас! – Врата се залупише снажно. Мариола је изашла са децом.
И док је тресак врата још одјекивао у њиховом полупразном
стану, Радетову пажњу привуче неки необичдан звук споља:
“Хуууу….хууууууу….хууууу…” Као велика лет-лампа…“Шта би
то… могло да буде?”, питао се Раде.
–Хууу…хууууу…хуууууш….!
Радознало је погледао кроз прозор. Поврх зграда, са истока, не-
ких шездесетак метара изнад кровова, огроман, диван шарени
балон на топли ваздух приближавао се њиховој згради. Очију ши-
ром отворених, Раде је био прилепљен за прозор. Одмах се се-
тио свега што је знао о браћи Монголфие и њиховој победи над
гравитацијом у 18. веку. Али, никада није имао прилику да уживо
виду ту ствар. И, ево, сада, може скоро да дотакне то чудо! Срце
му је ударало као лудо, нос приљубљен за стакло, а глава је пра-
тила правац лета. Сад већ може да види и корпу! И пламен!
“Хууууу…хуууу…хууууу!” Ево, сада види и пилота: велики ув-
рнути бркови, авијатичарске наочари и кожна капа! “Можда је и
господин Монголфие изгледао овако!”, помисли Раде. Грацио-
зно, супериорношћу богова, балон и пилот су пловили изнад кро-
вова, изнад гужве улица, изнад људских проблема, патњи и беда.
Са огромним узбуђењем Раде подиже руку и махну два-три
пута пилоту. Одговора није било. Господин Монголфие је гледао
далеко, далеко напред, не обраћајући пажњу на невидљивог Раде-
та и његово махање. “О, Боже”, шапутао је Раде у прозор, остав-
љајући замагљени кружић на стаклу, “кад бих ја могао да летим
у тој лепоти! Да будем сам тамо горе, слободан… Један сат…”
Његово суво грло се цењкало са судбином. “Пола сата?” Шарена
лопта ишчезну с видика.
– Трас!
Опалише врата као ловачка пушка. Мариола се вратила. Руке
су јој биле пуне опраног веша.
– Ова раздрндана врата ме увек преплаше. Опруга је сувише
јака. Зови суперинтенданта да их поправи! Па, учини нешто! Мак-
ни се од тог прозора већ једном!
– Тата, тата! – плакала је Светлана. – Мама није хтела да ми ку-
пи пинат батер!
– Свако друго дете у Канади је алергично на то. Ко ми то га-
рантује да ти ниси то друго дете!?
– Тата, за Крисмас – уплео се Никола – ја бих желео бицикл!
БМЦ је кул. Писаћу Санти!
– Још је сувише рано! – брзо додаде Мариола. – Перите руке и
да се једе! Раде, постави сто!
– Добро, Мариола. – одврати Раде механички одсутно. Он више
није био ту са њима. Он је у балону, с господином Монголфиеом,
пловио изнад Бесерер стрита, изнад стана и Отаве, изнад велфера
и бутера од кикирикија, високо изнад празних џепова, Мариоле,
БМЦ–а, изнад бедног самога себе…
Те ноћи, када су деца позаспала, Раде прошапута Мариоли ис-
под прекривача:
– Знаш, Мариола, кад зарадим те паре од молераја, могао бих
да поведем Николу на једну вожњу балоном. Светлана је сувише
мала, а ти се бојиш висине… Није то пуно скупо… И ако ја…
Мариола упали лампу. При светлости, Раде је могао да види
благи осмех на њеном лицу. “Пристаје! Коначно да једном буде
задовољна!”, помисли радосно Раде.
– Знаш, Раде – полако и благо поче Мариола – све то што се де-
шава са тобом можда и није толико озбиљно. Наћи ћемо неког доб-
рог психијатра. Не брини, то је покривено ОХИП–ом.
Раде се осети као попишан. Мариолин нежни глас знчио је са-
мо једно: Говори опрезно с опасним лудаком. Раде се окрену зиду.
“Марила је у праву!”, кривио је себе. “Какво сам ја то говно од чо-
века! Детињаст! Балон на топли ваздух!? То је за размажене и бо-
гате! Не за мене… Нећу више никада да мислим о тој глупости!
Никада!” Успављивао се понављајући то “Никада”.
– Раде, већ је 5:30. Кафа је спремна. Хајде, доручкуј. Спремила
сам да понесеш и ручак – Мариола је поспано набрајала. – Шта си
сањао? Као да си имао неке кошмаре.
– Не сећам се. – одговори Раде већ на вратима, спреман да згра-
би живот за рогове.
Дан је био топао и ведар. Одлучи да не иде аутобусом. “Само је
двадесетак минута до те зграде у Кларенсу. Уштедећу $2.50 – векна
хлеба. А и вратићу се пешке. Још једна векна!”
Прва особа коју је срео у згради био је предрадник, гдин. Брофи.
– Ви ћете радити са Питером. Почињете са станом 5, зидови и
плафон. Онда пређите на плафоне у становима 3 и 4. Видећемо до
краја дана да ли ћете имати још нешто.
После краће паузе, гдин. Брофи дода учтиво:
– Зар немате нешто прикладније за рад? Та капа од новина вас
неће пуно заштитити. А и распашће се брзо. Требало би да носите
дуге панталоне, а не шорц. До краја дана ћете бити прекривени
фарбом. Јесте ли ви професионалац?
– Како да не! У Србије, ми фарбамо овако обучени.
– ОК – рече сумњичаво гдин. Брофи, закопчавајући своје бело
молерско, једноделно одело.