Кругови пакла Мира Микетића

седа аутора. Њихова сурова убиства, прогони, приче о пасјим гроб-
љима у Колашину и околини, у чијим су откопавањима и Пеов-
чани учествовали, дефинитивно су овај крај определили за на-
ционални покрет. Овога пута, у пролеће 1942. оружје су окренули
против својих џелата − комуниста, у овом крају познатих и као
јамари, борећи се против њих до слома  совјетске републике на
Жабљаку. Усхићено, Микетићев стриц Ранко саопштиће укућа-
нима да је Црна Гора ослобођена од комуниста.

Драматични ток рата није дозвољавао да Микетићи проведу ду-
же времена скупа и у миру. Прекинуто детињство суочавало се са
свим суровостима времена, па је аутор у својим књигама често у
страху и збегу, као у ружном сну, од Арнаута, од комуниста… У
његовој близини падају гранате, секу рафали. Када се најзад учи-
ни да ће бити спокојни, следе нови прогони и страдања. И као вр-
хунац кошмара, аутор, одвојен од мајке, бежећи гледа своје упа-
љено село. За сво то време, он нам зналачки умеће и позадину свих
страдања и патњи: и Михаиловићев национални покрет у Црној
Гори трпи значајна искушења и ударце.

Марта 1943, пробивши четничку кордонску одбрану на Неретви,
партизани су постали господари терена између Таре и Пиве; у
исто време, у оквиру операције Шварц, Немци су почели са разору-
жавањем четничких јединица у Санџаку и Црној Гори. Мајор
Павле Ђуришић је заробљен са око 2.000 његових људи. Одведен
је у логор у Пољској, одакле ће се вратити тек после вишемесечног
ропства. Последице су биле врло озбиљне; у тај простор убацили
су се партизански одреди. Септембра 1943, по капитулацији Ита-
лије, отпочела је велика партизанска офанзива у Црној Гори. Ита-
лијанске снаге листом су прилазиле партизанима, а међу четни-
цима је наступило осипање. Острошка трагедија октобра 1943. и
погибија националних лидера (пуковника Станишића и генерала
Ђукановића), те долазак 2. ударног корпуса НОВЈ означиле су по-
четак краја црногорских ројалиста.

Од маја 1943. ни Пеовац више није био чисто четничко село; сви
потреси Равногорског покрета рефлектовали су се и у мањим сре-
динама. Црногорски четнички лидер мајор Ђорђије Лашић је још
у новембру 1943. у очају писао о стању међу националним снага-
ма, жалећи што и он није погинуо. У савезничком бомбардовању
Подгорице 1944. нашао је смрт. Унакажени трагедијом покрета и
уништењем руководства, Црногорци су убрзо дознали и да су са-
везници напустили генерала Михаиловића, да је и краљ позвао
народ да се сврста у јединице маршала Тита. То је означило поче-
так голготе и страдања мале Црне Горе, која је прескупо платила
пораз националног покрета у Другом светском рату. Сахранив-
ши иконе и закопавши реликвије, Пеовчани су се, делећи суд-
бину народа, опростили у јесен 1944. од својих домова. И опет се
аутор, са целом својом породицом: родитељима, браћом, сестром
и дедовима нашао у бекству. Бежали су од комуниста, водећи са
собом чак и козе из Пеовца.

У одступању војске и народа преко Санџака, Миро Микетић је
први пут виђао буле и ћулафлије; био је то за њега један сасвим но-
ви свет, који је, уз све ратне страхоте, прерано спознао. Прелазећи
у Босну и крећући пут  Босанске голготе, он се заиста нашао у
једном паклу, где су борбе са комунистима и усташама, али и ти-
фус, глад и студен сваког дана односили животе. Једини моменти
којих би се можда са осмехом могао сетити јесу часови историје
његових дедова, ретки тренуци предаха и сусретања. Сусрете са
мајором Ђуришићем и генералом Михаиловићем, под чијом су
се командом његов отац и стриц борили, које је народ у песми
опевао, са чијим су именима на уснама војници умирали, аутор ће
памтити засигурно до краја живота, о чему нам сведочи и начин
на који су описани. У тој голготи, где су жртве остајале у готово
сваком месту, страдала је интелектуална, духовна и свака друга
елита Црне Горе. Страдао је и Павле Ђуришић. На том путу остао
је поред земљака Микетићевих и његов деда Пеко Бандовић. Ау-
тор је, уз живописне и трагичне описе изгибије, пратио пут обез-
гробљене војске дуж целе Босне, до сусрета са србијанским једи-
ницама; потом кретања Црногораца до Лијевча Поља, па преко
НДХ до Словеније и Аустрије… И пут њених остатака преко
Србије и Косова, уз све муке и понижења, натраг.

Остаје нам да се, када склопимо корице Микетићевих књига, за-
питамо шта он заправо подразумева под појмом пакао. Да ли је он
кроз пакао пролазио само за време одступања кроз Босну и Сло-
венију? Или је пакао почео још априла 1941. у његовом Пеовцу,
па су уз она страдања у одступници настајали кругови пакла?
И је ли повратак у Васојевиће 1945, када су Микетићи откопали
иконе и наставили живот под комунизмом, такође својеврстан
круг пакла? Сигурно је да ће читалац, стапајући се са штивом и
доживљавајући патње аутора и сам доћи до одговора. А истори-
чар ову тротомну (ис)повест користити као драгоцен извор за
изучавање грађанског рата у Црној Гори.

О Јовандану 2010.