Драган Јовановић Данилов
О књизи Дејана Ђорића “Стварност уметности – увод у студије реализма”
Ништа није тако подесно за најразличитије облике манипулације
као данашњи медиј ликовне уметности! Огромна количина неис-
црпне конфузије и анархије у савременој уметности на глобалном
плану прети да пређе у потпуну бестијалност. Одвратне офарба-
не крпе, које све чешће висе по зидовима галерија, та канцеро-
гена пошаст, саме по себи најбоље говоре о духовној празнини
оних који таква дела стварају и излажу. Напросто, уметношћу да-
нас управља свемоћ тржишних манипулација и банализација.
Живимо у добу претплаћеном на велике обмане, у времену “гу-
битка ауре магичне аутентичности оригинала” (како би то рекао
Валтер Бењамин), у времену које дроби персоналност и индивиду-
алност, за разлику од класичних друштава која су човека стављала
у први план. Дакле, живимо у доба невиђене пролиферације ин-
флаторних и дегенеративних процеса у ликовној уметности, када
се празнина ликовних нус-продуката легализује као вредност. Из
године у годину, уметност постаје све технизиранија, стерилнија,
металнија и хладнија. Идеологија ироније, цинизма и празнине
нужно је довела до ентропије смисла. У сомнамбулном сфумату
једног доба које се урушава у себе губе се обриси ствари и појава и
више се не зна ко је ко и шта је шта.
Готово у свим доменима људског живота двадесети век пока-
зао се као век деструкције. Нарочито снажно и морбидно деструк-
ција је обележила ликовну уметност, која се великим делом са-
ма дефинисала као ђубриште и отпадак људског духа. На менију
су амбијентали, пост-концептуалне инсталације, принтови, елек-
тронски мултипли, видео-радови, акције, провокације, изненађе-
ња, хепенинзи, перформанси, непредвидљива понашања уметни-
ка, којима се, бајаги, проговара о свим релевантним питањима
данашњице и којима се одржава илузија о нормалности ликовне
сцене. У том врзином колу игра множина данашњих уметника и
критичара. Шта нам све изабрани просудитељи и манипулант-
ски мешетари арт-лобија данас не сервирају под маском савре-
мене уметности? Колико узалудних инсталација, разноликих
комуникацијских алтернатива, амбијената, хепенинга, морбид-
них сличурина и сличних атракција “уметности смећа” (јунк-арт).
Колико баналне и анахроне фигурације која не иде даље од “це-
пидлачког површинског реализма”. Колико фондацијско-инсти-
туцијске уметности обилато потпомогнуте огромним новцем?
Тек, пролазни радови без дубоког егзистенцијалног оправдања
само су лелујав одраз данашње буке и беса.
Рећи да данас сликарство треба да постоји само као успоме-
на на сликарство, на добро насликане слике из прошлих времена,
јесте пре свега анахронизам и, напосе, глупост. Наиме, тачно је да
се у самом бићу модернизма налази отпор, снажно противљење.
Шта је, уосталом, историја уметности до отпор и жестока реакција
на оно што се смењивало? Но, не треба сметнути са ума да постоје
различите форме и домени отпора и субверзивне тактике спрам
тренутно владајућег и постојећег стања у уметности и да сваки
отпор није нужно и уметност.
Дејан Ђорић сматра да се савремени уметници превише играју
перцепцијом ликовне публике, при чему се уметничко дело
замењује пројектом. По његовом поимању, велики број данашњих
уметника у самом почетку ликвидирао је могућност да се изрази
сликарски. Зато је ту неуништива секција проширених медија,
која нуди читаву скалу решења за наводно спашавање уметности.
Егзибиционистичка настројеност руинирала је онај сами руди-
мент уметности. Једнако као и природа, данас је загађена и умет-
ност. Све нам то говори о досад невиђеној кризи метафизичког
света вредности. Човек данас живи у тужној заблуди да је историја
уметности неминовно напредак, перманентно збирање људских
знања и постигнућа. А ствари заправо стоје супротно. Ми смо
сметнули са ума да уметност укључује појам вештине, занатског
умећа, и да велика знања непрекидно ишчезавају незнано куда.
Свет духа још увек ишчекује појаву оних истраживача који ће
написати повест заборављених и несталих знања. А каква су са-
мо знања изгубљена у сликарству? Данас људи цепају атом на не-
бројено много делова, али више нико не може да одгонетне тајну
структуре слике једног Вермера или Зурбарана. А када та повест
тајних, изгубљених, алхемијских знања буде једном коначно на-
писана, спознаћемо да наш положај у свемиру није баш толико
висок колико смо то ми умислили.
Инфлаторни и дегенеративни процеси захватили су, попут
пошасти, савремену ликовну уметност. Ми живимо у времену
несхватљиве ретардације ликовног и афирмације анегдотског и
површног. Живимо у добу када је лепота демолирана, како би
то рекао Ханс Зедлмајер, и када су дефинитивно тријумфовали
порнографија и trash. Зато с правом драматично постављамо
питање: може ли постојати ликовна уметност ако се одрекне
једног иманентно ликовног отеловљења?
Писање о уметности је својеврсни облик сеизмографије, паж-
љиво проучавање како површинских тако и дубинских потре-
са у њој – оних промена које у уметности не долазе преко ноћи,
већ тихо, “на ножицама голубице”. Писати о уметницима реа-
листичког усмерења за Дејана Ђорића значило је учествовати у
изазовном ритуалу тумачења. Разложно, аргументовано и поуз-
дано, овај истраживач спаја и измирује тумачење дела и суђење о
њему. Усмерен на једно, колико аналитичко, толико и екстатично
сагледавање реалистичког домена у савременој српској уметно-
сти, он је у есејима из монографске студије “Стварност уметности”
покушао да доспе до оног што можемо назвати надсликарском
истином. Ђорић анализира репрезентативне примере реалис-
тичке сликарске оријентације, као једне естетичке и уметничке
доктрине. Уметници којима се бави обнављају класичну уљану
слику као аутономан естетски предмет. Они самим тим обнав-
љају тајанствену моћ фигуративне слике, чувајући светлост спи-
ритуалног. Хришћански свет је људску фигуру, подсетимо се, при-
мио (посредством Византије и романског света) од античке циви-
лизације. Европска уметност управо почиње том апотеозом људ-
ске фигуре као слике човека и слике Бога. Али ваља нам разлико-
вати учмали, окоштали, мумифицирани, анахрони конзервати-
визам, данас толико присутан нарочито у фигуративној пракси
(мислим на читаву једну смешно карневалску кохорту фирмо-
писаца, “зналаца” бајаги упућених у тајну и на њихову вашарску
ликовну робу) и здрави, витални, стваралачки и еманципаторски
конзервативизам, чија је основа религијска и сакрална. Њега овде,
дакле, нису занимали они сликари чије слике су постале берзан-
ски и трговачки артикли, предмети декорације на зидовима мало-
грађана, већ аутентичне индивидуалне митологије. На први пог-
лед оваква фигурација може игнорантском оку изгледати исто-
ријски преживела и превазиђена. Но, на други поглед, откривамо
“уметност слободне маште”, да употребим израз Херберта Рида,
која поседује упућеност на смисао једног вишег реда, сликарство
које има дубоки симболични подтекст. Уметници представљени
на овој изложби од традиције узимају ону дематеријализовану
и тотемски очишћену кост, уносећи у њу свој дубоко лични
дах, оно што Грци зову пнеума. Традиција је за њих оно што
поучавају источни и западни езотерици – место одакле ново сија
оплемењеном снагом.
Давор Миличевић
Свети Сава у огледалу српском
Једно од уводних предавања курса српског језика и књижевности
нашим студентима у Ватерлоу почињао бих малим тестом у ко-
јем би им, један за другим, показао два листа папира, тражећи
од њих да кажу шта виде у мојој руци. На првом листу би се на-
лазила репродукција коју, без сумње, сви препознајете: Свети
Сава са фреске у манастиру Милешеви; можда најчешће виђана
слика Светитеља, она иста коју налазимо, рецимо, већ децени-
јама на првој унутрашњој страници патријаршијског џепног ка-
лендара. Из године у годину, са све више стрепње, показујем на-
шим младим људима овај лист папира. Многи од њих, у овим
посљедњим генерацијама, рођени су у Канади, и оних неколико
секунди оклијевања, које су некада биле посљедица невјерице да
их се нешто тако очигледно пита, сада, са подозрењем, почињем
да посматрам као могућу несигурност у одговор. Ипак, и данас,
након тих неколико секунди, чујем: “Свети Сава. Видимо Светог
Саву”. А онда бих им показао други лист, репродукцију у боји
испод које бих сакрио име аутора и назив слике: Пит Мондријан,
Композиција са црвеним, плавим и жутим. Наравно, услиједио
би кратак период чуђења изазван недоумицом због чега се тако
двије неупоредиве ствари доводе у везу, праћен неколиким дос-
јеткама примјереним узрасту. Али убрзо би неко већ рекао шта
види: “Видим слику. То је слика”. И одмах би се већина сложила.
Пред њима је слика, апстрактна, модерна слика.
И заиста, одговор на ово друго питање потпуно је тачан. Сту-
денти су у јарко обојеним правоугаоницима и квадратима пре-
познали слику. Препознали су оно што нису успјели на првом
листу папира, када су, преварени контекстом у којем се постав-
ља питање, пожурили да покажу знање о садржају слике и ка-
да су занемарили на тренутак чињеницу да пред њима није
Свети Сава него представа српског светитеља, његова ликовна
презентација. Поистоветили су, укратко, лик и ликовну пред-
ставу лика. Заведени познатим ликом, у поређењу са другим
листом папира видјели су само разлике испуштајући из вида
најелементарнију заједничку ствар – да се у оба случаја ради о ли-
ковној представи.
Наравно, ријеч је о јефтином трику, подметању лажног пита-
ња којим се нарушава основни фер-плеј у односу наставника
према ученицима и ученици наводе на погрешан одговор. Али
свјесна обмана у овом случају има ваљан разлог. На овај начин
ученицима би се скренула пажња на неколико ствари које се
тичу природе умјетничког израза. Прије свега, из овог угла и на
упечатљивом примјеру визуелне умјетности, изненада би се от-
крио значај намјере модерног ствараоца да са свога дјела напро-
сто згули садржај. Иза правилних Модријанових четвороугаони-
ка могли би, чак и они који са неразумијевањем и одбојношћу
гледају на модерну умјетност, да наслуте умјетников вапај чија
је намјера да се ономе ко посматра слику наглашено стави до
знања да је пред њим умјетничко дјело. И да тај гест прихвате као
умјетников позив на борбу против аутоматизма перцепције. А
са тим сазнањем, на којем у драстичној мјери инсистира модерна
ликовна умјетност, свакако се другим очима гледа и на сликар-
ство ранијих периода: и у реалистички урађеном портрету сада
се већ разазнају потези киста, у свему што је урамљено види се да
је слика однос линија и боја. Ево, дакле, кратице до спознаје шта
чини суштину ликовног израза. Ево, истовремено, брзог уви-
да у природу промјена у рецепцији дјела; и у неминовност смје-
на увијек супротстављених умјетничких праваца у којима, мање
или више драматично, пажња бива усмјерена на буђење свије-
сти о умјетничком дјелу као таквом. Постаје нам јасно да однос
линија и боја јесте оно што, баш као на Мондријановим квадра-
тима, видимо и на платну на којем су Пикасове купачице али
и Леонардова Мона Лиза. Однос линија и боја је оно што, на
крају крајева, без обзира на другачију природу фрескопишчевог
израза, видимо и на милешевском зиду.
Са овако освојене позиције која говори о природи ликовне
умјетности лако је направити искорак ка тумачењу књижевности.
Ако је сликарство умјетност линија и боја, онда је књижевност
умјетност ријечи. Ако нам сликар на мање или више скривен
начин скреће пажњу да не треба да поистовећујемо предмет при-
казивања и приказивање предмета, исто тако нам и књижевник
непрестано шаље поруку да је пред нама дјело фикције, да зна-
чењима ријечи на листу папира не смијемо допустити да на-
пусте тај папир и скрасе се у ванјезичким реалностима које
означавају. Језик у књижевном дјелу, и најједноставнијом ри-
мом и најсложенијим композиционим поступком у роману, упу-
ћује сам на себе, баш као што то чине линије и боје на сликар-
ском платну. С тим што између ова два начина умјетничког из-
ражавања, управо у природи грађе коју користе, постоји огром-
на, непремостива разлика: језичку поруку никада не можемо
да лишимо значења, са језичког израза не можемо да згулимо
садржај као са платна, и никада од ријечи не можемо да напра-
вимо нијеме правоугаонике и квадрате. Ријечи које користи
умјетник исте су оне које користимо сви ми, ево овдје, сада, и
у свим другим приликама, свакога дана, и све те ријечи имају
већ одређена значења која као пртљаг уносе са собом у сваки
наш разговор, у сваку нашу усмено или писмено исказану ми-
сао. Оне, и када их задржавамо на листу папира пред нама,
ипак успијевају да једним дијелом значењске енергије искораче
у ванлитерарну стварност. И не само то. Ријечи у људском језику
немају само денотацију, своје рјечничко значење. Оне време-
ном, и проласком кроз различите контексте, добијају и посеб-
на значењска сјенчења, добијају своје конотације којима бивају
натопљене. Помените ријечима српског језика кондир вина или
божуре или пшеницу белицу или брата од заклетве или бојно
копље или равно поље и крваво разбојиште или часни крст, и
већ сте, како нас подсјећа Новица Петковић, у власти косовског
предања: “све примисли које изазивају ове слике воде вас према
њему”. Књижевност и јесте она активност чији је циљ да креира,
зароби и поново активира такву врсту значења. И зато су, како
вели Исидора Секулић, у језику садржане све тековине народа
и све његово биће. А књижевност једног народа јесте она ризни-
ца у којој су те тековине преточене у трајно и увијек доступно
богатство. Скерлићевски речено, књижевност је највиши израз
националног бића.
Ако се сада запитате, а сигурно се већ питате, зашто овакав
увод у данашње предавање, на овом мјесту, гдје смо дотакли
суштину нашег односа према националној прошлости – а подроб-
није објашњење ове тврдње остављам за сам крај овог обраћања
– мораћу да вас упутим на вас саме. Молио бих да се свако од вас
дубоко и поштено загледа у себе и да одговори на питање: са ко-
јом количином пристајања на фразу је дошао данас на овај скуп,
са колико спремности да чује окошталу ријеч о величини српског
светитеља, да се унапријед и лако сложи са формулацијама изли-
заним од употребе до мјере да је и рељефност лика са којим су
се стопиле већ озбиљно истањена. Да климне главом на још јед-
но опште мјесто. Јер ми више и не очекујемо ништа више од голе
фразе када највећег међу Србима описујемо и одређујемо. А ако
нам је угаони камен духовне куће тако измјерен, каква нам је
онда грађевина која на њој почива?
Другим ријечима, питање аутоматизма перцепције неодво-
јиво је, као симптом, од истрошености одређеног система вријед-
ности. Тако је то када је ријеч о вриједностима похрањеним у
умјетничким увјерењима неког сликарског или књижевног пра-
вца, али исто и када се ради о много дубљем систему вриједности
који дефинише профил читаве нације. У овом другом случају,
аутоматизам перцепције указује на кризу идентитета нације.
Да је то заиста тако у случају Светога Саве као утемељивача
наше националне духовности, нека нам посвједочи поређење
нашег доба и наше реакције на Светога Саву са свим оним вије-
ковима кроз које је лик овог светитеља, на свим српским про-
сторима, центру и периферији подједнако, представљао симбол
опстанка. Погледајмо, дакле, Светога Саву у огледалу српском,
Предраг Р. Драгић Кијук
Хуманистички секлуаризам
Нико разуман, бар ја тако мислим, неће спорити јединствено про-
верљиву чињеницу: – иако се одрекао хришћанске филозофије ми-
лосности и врлине, грађански хуманизам није успео да сачува
достојанство човекове личности. Иницијација у царство садаш-
њости, човечанство које је културу заменило вољом за моћ, про-
грес опчињен тежњом да се прогласи универзалним усавршава-
њем, те коначно социјални дарвинизам – претворили су друштво
у секуларизовани мравињак. Главне одлике таквог друштва јесу
прагматизам који је укинуо својство емоција и политика која је
укинула хуманистички идеал, претврајући се у трансмутацију
филозофије. То је и разлог што се идеологизирана садашњост наш-
ла на супротној страни од вредности надахнућа, остварујући се у
антилиберализму и антихуманизму.
Ова европска секуларизована етапа и није могла да опточне
другачије но као рушилачка мисија. Зато је и било могуће да
опат Мишел Фурмон (1690 – 1746) стигне на Пелопонез 1739. не би
ли за свога краља, Луја XV, сачинио преписе свих епиграфских
споменика које пронађе. Уништавајући хеленско наслеђе био је
уверен да славу археолошких остатака може васкрснути једи-
но он, захваљујући својим преписима и књигама. Била је то нај-
необичнија мисија у историји цивилизованог света коју је учени
опат Фурмон овако описао: “Спарта је пети град који сам униш-
тио. Сада се бавим уништавањем најдубљих темеља Аполоновог
храма. Уништићу и друга античка места ако ми допусте да радим
на миру”.
Уверење да европски Запад може и на овај начин да спасава
културолошку баштину од примитивног Истока, који није све-
стан сопственог наслеђа, оправдаће два века касније и Ђовани
Папини тумачећи европско предводништво и дужност: “Европа
има право на привилегије… као награду за начин на који врши
своју мисију вођства и васпитања осталих народа”. Несумњиво,
такав дух европеизације испуњавао је и опата Фурмона док је, по
преписивању епиграфа, приступио уништавању урезаних записа.
Да је овај “цивилизовани” мисионар на необичан начин, дугочас-
но и “педантно” радио на очувању стожерног наслеђа – не сведо-
чи само чињеница да је за рушење Спарте “исплатио хиљаду и две
стотине дневница” већ и хиљаду и пет стотина преписа епиграф-
ских споменика сачуваних у Париској библиотеци.
Али, не будимо неправедни, поменимо и сличне успоне хума-
нистичког света и секуларизоване елите. Енглези су присвојили
каријатиде са Акропоља (Акрополис) за пример очувања експо-
ната под оптималним условима (Шкотланђанин, лорд Елгин, од-
нео је већину скулптура 1801–1802), иако су претходно срушили
Аполонов храм на Пелопонезу, у Фигалеу.
Много детаљније храму богиње Атене, Партенону, присту-
пили су уметности склони Млечани. Овај храм дорског стила у
Атини, на Акропољу (и једно од највећих дела архитектуре свих
времена) млетачким бомбардовањем је требало да буде отет од
неверника и припојен поседу хуманистичке цивилизације. Наи-
ме, у рату између Турака и Млечана, Партенон је доста пострадао
1688. пошто је у време опсаде експлодирало склониште барута,
које су Млечани бомбардовали, а које је било смештено у њему.
У том првом великом страдању, после двадесет векова постојања,
Партенон је изгубио скоро сву тимпанонску скулптуру. Прили-
ком обрачуна хришћанских Млечана са браниоцима паганског
Партенона пресудан тренутак представљао је “прецизан хитац
који је испалио тобџија Хрват”. Исто тако, претварање светили-
шта у барутни магацин је утолико несхватљивије јер је у хриш-
ћанској ери Партенон “постао византијска црква, затим католич-
ка катедрала и, најзад, под турском влашћу, џамија” (H.W. Janson:
“Istorija umetnosti”).
Било је то време краткорочних буна, а потом и устанака грч-
ких патриота за независност, почев од 1821, али и европских демо-
крата и родољуба којима је Грчка била идеал, а који нису оболели
од моралне лености. На страни грчких побуњеника, у борби за
независност од Турака, био је и херојски песник лорд Бајрон који
је и скончао на Пелопонезу, 1824.
На жалост, акропољско здање архитеката Иктиноса и Кали-
кратеса, које је грађено од 447. до 438. године пре Христа, постало
је предмет пљачке Енглеза и Француза који су у Грчкој “препо-
знали” прадомовину европске цивилизације, и због које су, 1827,
уништили турско-египатску флоту и озбиљно пољуљали Турско
царство. Русија је (као трећи савезник споразума у Лондону, од
20. октобра 1827) ушла у Једрене 1829, и истоименим миром доби-
ла право да њени бродови слободно плове кроз Босфорски мо-
реуз. Круна, пак, мале грчке државе понуђена је, 1832, баварском
принцу иако Немачка није била учесник тројног савеза, па је
грчки краљ постао Ото I.
Дабоме, и други су дали допринос просвећеном варварству.
Док је хуманиста Шлиман (Schlimann), верник Хомеровог позна-
вања критско-микенске културе, откривао Троју и Микену – ње-
гови земљаци, посвећеници тријумфалног похода, разносили су,
крали, грабили и пљачкали све до чега су дошли. Тако је и Зев-
сов жртвеник из Пергамона (Пергам) који је Еуменес II, уз по-
моћ “вајара који су дошли из Атине, са Родоса и из Тралеса”
(T.B.L. Vebster: “Helenizam”), подигао у знак захвалности Зевсу и
Атени Победници (“Никефори”) – јер су победили Гале и друге
непријатеље Пергамона – одмах по откривању 1878. пренесен у
Берлин. Овај величанствени комплекс из II века пре Христа (али
такође и највећи део Вавилона) представља најексклузивнији део
Берлинског музеја. Очито, ондашње владаре света није носила
само помама да ово уметничко и сакрално дело присвоје већ и
да, његовим измештањем из простора где је настао, потврде своју
тријумфалну моћ. Тачније, требало је баш над Зевсовим жртве-
ником – који је Јован Богослов прогласио “престолом сотониним”
(Откр. 2, 12 – 13) – прославити своју моћ.
Несумњиво, идеје измештања народа, анихилације и исцрта-
вање нових граница, секуларизована цивилизација је бранила
правом “мисије вођства и васпитања” примитивних, не би ли се
они уподобили царству власти и моћи. Поучно је ипак помену-
ти бар један дихотомичан пример: стари свет се огледао у над-
грађивању (Клеопатра је пренела 200.000 књига Пергамске би-
блиотеке у Александрију) – а нови свет у рушењу (Дијего де Ланда,
представник конквисте и фрањевачког реда спалио је у XVI веку
стару библиотеку Маја јер те књиге “садрже само сујеверје и лажи
самог ђавола”). Захваљујући његовој ревности, од “неколико
хиљада књига преостала су само три примерка”.
Да су се и идеје духа, споменици старих култура, морале под-
вргнути новој намени цивилизције против духовности сведочи
и одлука припадника идеологије владара света да никако не до-
зволе повраћај уметничких дела, тај порив особеног надахнућа,
тамо где су она настала. У име чега, ако не забране нарушавања
моћи, јер дела надахнућа у свом простору сведоче и успења и про-
лазност – у музејима они мракују своју беживотност покорени
вољом за моћ. Зато у Лувру, попут авети, почивају египатске дра-
гоцености (које су у Француску долазиле бродовима од времена
Наполеоновог похода на Египат) – или артефакта латиноамерич-
ких староседелаца у Археолошком музеју у Мадриду.
Уосталом, пракса друштава која су себи наменила аријевски
идеал има дугу традицију. Довољно је поменути да су хришћанске
колонијалне силе Старог континента у стварању “нове Европе”
на америчком континенту свирепо уништиле скоро сваки траг
тамошњих цивилизација. Резултат ових “просвећених” похода до-
вео је староседеоце америчког континента до руба истребљења
а њихову културу – у распону од 1700 година пре Христа па до
1550. када је Карло V забранио даља освајања у Америци – до апо-
калиптичних размера. Не треба губити из вида да су шпански
језуити своју мисију само на територији Нове Шпаније реализо-
вали на катастрофичан начин. Наиме, пре освајања у Новој
Шпанији је живело око двадесет и пет милиона Индијанаца; сре-
дином XVI века било их је шест и по милиона, а 1580. свега
1.900.000. Тако су затрте културе Инка, Толима, Наша, Химбаја,
Моче и Чими, односно олмечка, ацтечка, мајанска, толтечка и ин-
качка цивилизација.
Према томе, нема ничег необичног у томе што су друштва која
су себи наменила аријевски идеал прве опите спровели на старом
Светомир Бојанин
Човеков идентитет и наша савременост
Дефиниција проблема
Идентитет јесте истоветност нечег по чему се то нешто препозна-
је кроз време. Људски идентитет је вољно испољена особеност да-
тог људског постојања. Увек је у односу са друштвеном стварно-
шћу, улазећи у непрестани, пасивни или активни, дијалог са њом.
Идентитет одређује статус појединца у заједници. Формира се
уједначавањем хоризоната између појединца и заједнице.
У овом раду сагледавам човеков идентитет у духу “вертикалне
димензије”, о којој говори Мери Даглас у својој студији о два тела:
оном физичко-физиолошком и оном друштвеном, што проистиче
из саме друштвено одређене природе човека. То сасвим обухвата
неуропсихолошку анализу људске егзистенције дату биолошким,
социјалним и психичким слојем, који се узајамно условљавају и
одређују градећи целовиту једност људског постојања.
Полазим од тога да се идентитет човека заснива тамо где се
образује “прва спрега речи и ствари, где се једном заувек смештају
велике вербалне теме његове (човекове) егзистенције.” (Ролан
Барт, према Дагласовој) и може се поистоветити са стилом, који је
креативан однос појединца у заједници.
Наша савременост следећим тенденцијама омета процесе
обликовања људског идентитета, и то посебно оног кровног, кога
чини национални идентитет, као и оног свеобухватно присут-
ног, верског, који прожима људску егзистенцију од њених почета-
ка до данас:
– разградња виших етичких норми људског постојања;
– свођење научне мисли на механичке закономерности, подређи-
јући међуљудске односе моделу протока роба, куповине и продаје;
– ниподаштавање потребе човека за одређеним нивоом општег
образовања и за сопственим ставом изван сваке утилитарности.
Тема рада је обрађена у одељцима који следе.
Развој људског идентитета
1.
Развојни процес људског бића се одвија у виду интегративних про-
цеса. Све полази од упојединачених ћелија до сложених ћелијских
система и од основних функција у виду рефлексних активности и
сложених акција психомоторике, па до високо истанчаних вољ–
них и осећајно–мисаоних функција у највишој равни људске инте-
лигенције. Процес је сложен и захтеван. Одређен је спрегом односа:
– генског кода,
– позива стварности, у којој се одвија живот сваког појединца
међу нама и
– креативног чина људског бића којим се превазилазе биолош-
ки и амбијентно одређени облици живота
Тако се остварује човеково надамбијентално постојање, онак-
во какво познајемо кроз историју.
Човек се увек испољава одређеним идентитетом, дакле одре-
ђеном истости људског односа према свету, кроз време. Та истост
идентитета, и поред толиких међусобних разлика међу људима, од-
сликава суштину датог начина људске егзистенције. Она се увек
јавља у различитим варијантама истог типа постојања у сусрету
са другим.
Све почиње примањем дражи у неуронске сложаје људског
тела. Дражи покрећу одређену функцију, која онда сама собом
подстиче три процеса битна за разумевање човековог развоја:
– први процес се састоји у подстицању приноса мијелина за
развој овојнице око неурона, која их чини изолованим и
упојединаченим у њиховој функцији;
– други процес се састоји у подстицању бујања међунеуронских
веза, или синаптогенезе, што уцеловљује неуронске сплетове
и успоставља везе између тих успостављених целина;
– трећи процес се састоји у томе што покреће буђење, развој и
усавршавање психичких функција, које се заснивају упоре
до са заснивањем и развојем тих, помињаних, нервних сложаја.
То се дешава тако што се већим приносом мијелина и појача-
ном синаптогенезом повећава количина импулса што их неурон
прима и тиме усавршава сопствену функцију. Савршенија функци-
ја неурона поново повећава количину примљених импулса, који
поново подстичу развој поменутих неуронских структура, њима
се поново усавршава функција, која опет повећава пријем импул-
са и тако редом, у круг. Тако се сопственом активношћу усаврша-
вају и структуре неурона и психичке функције које су њима усло-
вљене у оквиру метаболичких процеса тела као изворишта енер-
гије за те процесе.
Поред тога кружног тока преливања структура и функција из
једних у друге самим процесом функционисања, овде се суоча-
вамо са још једном закономерношћу. Она нам објашњава процесе
интеграције, што чини осовинску функцију којом настаје човеков
идентитет, као чин перманентног људског усавршавања који га
и обележава као својеврсно биће у свету.
Увек се полази од нижих функционалних облика, који се интег-
ришу у оне сложеније који осмишљавају њихово постојање. Тако се
одвија хармоничан ток преласка од функција које су одређене био-
лошким закономерностима у оне са највишим облицима психичког
функционисања. У тој скали човековог дозревања сви они облици
активности нижег реда задржавају своју функционалну аутоном-
ност, што их чини увек спремнијим у вршењу оне највише интегри-
сане активности, којој су сви степени ових нижих активности подређени.
То је закон интегративног тока развоја структура и функција
које граде човеково постојање све до настајања његовог иденти-
тета, највишег облика који он достиже у датом тренутку у свом
односу са светом и окружењем.
Процеси који указују на кружни ток узајамног подстицања со-
матског и психичког развоја и интегративни процеси, где се
структуре нижег, биолошког реда укључују у вид постојања увек
вишег реда, идући тако до идентитета оствариваног у највишој
психичкој равни, сасвим оправдавају захтев да се људско биће не
дели на ментално и физичко, него да се схвата као једност бића и
једност постојања, као јединствена и целовита појава живота у
природи (2; 4).
2.
Развој човека почиње првим дражима које побуђују узлазне нер-
вне путеве ка кортексу, чинећи да буја и њихова соматска струк-
тура и да се буди и рачва функција што се њима заснива. То су дра-
жи из најразличитијих делова тела, јављају се у најразличитијим
модалитетима својственим човековој природи одређеној нивоом
његових пробуђених чула.
Њихово прво сабиралиште се догађа још у интраутерином
добу у вестибуларном пределу, где се обједињују узајамни утицаји
вестибуларних функција, тактилних и слушних путева, као и кон-
тролни импулси малог мозга упућени путевима кичмне мождине.
Ови последњи су битни за сам чин рађања и прве постпарталне дане.
Већ у том добу, прве кретње и први опажаји настају на позиве из
спољњег света, и настављају ту своју функцију засновану са тим
спољним утицајима у постпарталном животу. Оне се интегришу у
покрете новорођеног детета, добијајући тиме смисао у контексту
остваривања људског живота, чији су интегративни чинилац.
Тиме се једност постојања испољава својом суштином већ ту,
на самом почетку живота човека.
3.
Прве дражи из спољњег света (додири ствари, додири тела других,
топлина или свежина ваздуха што га обмотава) откривају детету
свет којим оно не влада, који долази споља, као и свет осећаја, а
сада већ и осећања које те осећаје прати, што се догађа унутар њего-
вог тела, његовог постојања. Дете се тако открива само собом.
Негде око навршене прве године живота довршава се сврста-
вање свих упојединачених могућности детета – од вршења алтер-
нативних покрета, препознавања мултисензорно одређених цели-
на простора, до остваривања визуомоторне контроле, хватања-
бацања, слагања, показивања – и гради тиме први ниво интелиген-
ције, или сензомоторну интелигенцију. Тиме се остварује први це-
ловит однос субјекта према другоме, према предметима у окруже-
њу и појавама које разазнаје и разуме. То прво доживљајно и функ-