Шта губимо ни због чега?

Пре годину ипо дана имао сам част и задовољство да говорим на
отварању изложбе Олгице Стефановић у галерији “Прогрес”. То
је била отрежњујућа и инспиративна изложба; отрежњујућа, јер
нам је показала шта губимо ни због чега, а инспиративна, јер нас
је подсетила да ниједан губитак није трајан ако међу нама има
оних који се сећају, који нас бране од заборава и који чинодејст-
вују у лепоти коју нам је Господ даровао да Га у њој и кроз њу сла-
вимо.  Вечерас се поново срећемо са делом Олгице Стефановић,
али овај пут на једном нарочитом месту, у Руском дому, у кући
која је некад носила име светог цара и мученика Николаја Дру-
гог, а данас се зове по његовом многострадалном народу. Зато
изложени радови уметнице у оваквој средини попримају дру-
гачију снагу и зраче посебном енергијом, која се не може и не
сме превидети.

Ауторка изложбе, која се отвара пред нашим очима, одавно је за-
мађијана мистеријом слова. За њу слово није само форма и шиф-
ра, или амбалажа за звук; слово је моћан симбол, преносник по-
руке, гласник почетка и краја постојања. Зато му приступа са
страхом и поштовањем, рашчишћава простор око њега и форму
слова као графеме испуњава иконичким ликовима оних који
живе по Слову, постоје у Слову и славе Слово. Али, исто тако,
Слово је овде заштитник, залеђе и одбрана светости, знак у ко-
ме се постоји, нека врста сенке голготских крстова, на којима
су разапети Спас, Покајање и неокајани Грех. Слово је иконо-
стас и црква, хоризонт и брод, део отвореног неба, кроз које нас
посматрају они који су се прославили пред Творцем, и огледало
у коме настојимо да се препознамо и да спознамо своју тежину
на теразијама правде.

Олгица Стефановић се бави ћирилицом и као чувар Грала бди
над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном
древношћу… Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред
умирућег писма народа који не пристаје на нестанак.

Вечерас нас је Олгица овде окупила да заједно чинодејствујемо у
славу сећања, онога сећања којим печатимо запис својих преда-
ка и којим завештавамо сопствени легат потомству. Јер, Олгица
Стефановић се бави ризницом слика и значења, којима у свом
унутрашњем оку спајамо тренутак свога постојања са беско-
начношћу два непостојећа времена, како је учио блажени Авгу-
стин: онога које је било и прошло, па стога не постоји, и онога
које ће тек бити, па зато није ништа мање непостојеће од онога
које је већ било!

У том пролазном и ефемерном тренутку садашњости ауторка
радова који нас окружују одабрала је да нас подсети да је у по-
четку била Реч и да је Реч била у Бога! И да се Реч отелотворила,
и да нам се посредује и предањем и писмом, и да се предање и
писмо бележе словима, и да та слова нису само графеме, већ и
иконички записи који поседују сопствени дух и носе сажетак
порука које су старе колико и наша свест и које нам помажу да
сагледамо наш есхатон.

Отуда ова слова, слично иницијалима древних писара и илу-
минатора, имају двојни идентитет. Један је онај који проистиче
из гласовног кода који заступају, други је онај који није везан
за звук већ за значење поруке коју та слова предводе, као што
добар пастир предводи стадо које му је поверено и стара се о
њему. Зато ми слово читамо, али зато и свако такво слово чита
нас. Као огледало, из слова нас гледа сопствени лик, понекад као
одраз истине, понекад као заводљив израз и илустрација наших
јуначних хтења, а не слабости нашег бића.

Са слова Олгице Стефановић посматрају нас преци, на њима
читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину
коју ћемо имати када нас буду мерили. То су она иста пламена
слова која је у Вавилону Данило тумачио Белшазару, они исти
орнаменти којима су поплочане дворане вечности, иста ство-
рења природе, која нас окружује и коју видимо, и оне природе
коју не видимо, али је слутимо и радујемо јој се, или од ње стре-
пимо, према дубини сопствене спознаје и у мери страха да ћемо
се једног дана срести очи у очи са истином!

Има једна битна разлика између древних илуминатора и Олгице
Стефановић када је однос према иницијалу у питању. За њу слову
није потребан украс, слово је украс по себи. Она слову приступа
као оквиру из кога нам се обраћају сећања: сећања на изговорене
и написане речи, сећања на оне који су те речи створили и на оне
које су те речи родиле. Зато нам се из слова обраћају ликови који
вечно живе, речи које не умеју да умру, поруке које нам свест
држе чврсто, не у стези менгела, него у загрљају љубави. Као на
хералдичком штиту, ликови на њеним словима имају сопстве-
ну хијерархију, почасне позиције, покоравају се законитостима
композиције, хијерархијског статуса, као и непомерљивој есте-
тици, чије су нам норме напознате, али лако препознајемо да ли
јесу или нису поштоване.