Дајана Џонстон

Ванкуверски скандал – суспензија “слободе говора”

Америчком научнику српског порекла забрањен улазак у Канаду

Март 2, 2011
Нисам једина особа која је крајње запрепашћена чињеницом да
је др Срђи Трифковићу забрањен улазак у Канаду. Та невероват-
на одлука је још више скандалозна по томе што је то био “ад-хок”
одговор на кампању мржње од стране самопрокламованих пред-
ставника једне босанске етничке групе, која је на тај начин спро-
водила освету против друге етничке босанске групе. Да ли се на
тај начин у Канади схвата појам “мултикултуризма”?
Протеривање мирољубивог говорника је у супротности са
демократским принципима, које западне НАТО силе, укључу-
јући Канаду, стално набијају на нос остатку света. Тако нешто
је несхватљиво, без обзира на створену климу око овог инци-
дента. Шта више, након проучавања свих чињеница, овај случај
постаје још “гори”…
Кампања мржње наручена против др Трифковића од стране
одређених група које тврде да представљају босанске муслима-
не је заснована на искривљивању истине, лажима и провидним
аргументима. Овако нешто тврдим као неко који ни приближ-
но не дели исто политичко мишљење или верске ставове са др
Трифковићем, али као неко ко разуме да он овде брани своја
уверења са снажним интелектуалним интегритетом, који исто-
времено потпуно недостаје код оних који га нападају.
Шта више, ја често сматрам да је процена др Трифковића о
наводној муслиманској претњи Западу, неумесна или претера-
на. У овом случају, начин на који је он третиран од стране канад-
ске државе, као одговор на притужбе муслиманског лобија, сам
по себи обезбеђује неочекивану подршку његовим аргументима.
Питање око кога се ја слажем са др Трифковићем, јесте упр-
аво питање због кога је он изложен овако суровим нападима: Пи-
тање Сребренице. Овде желим да укажем на сву двосмисленост
израза “негирање геноцида”, који се користи за карактеризацију
позиције др Трифковића по питању Сребренице.
Та двосмисленост се тиче разлике између чињеница и интер-
претације чињеница. Овде инсистирам да свако може да има
право – да не буде у праву, по том питању; Канада не може да из-
баци са своје територије све људе који стално изврћу чињенице,
или их погрешно интерпретирају. Зато овде желим да укажем
на ту различитост.
По питању Сребренице, чињенице су делимично установ-
љене, делимично су оспораване, и делимично непознате. То је
због тога што  материјални докази нису тако јасни и темељно ис-
тражени – бар не онако како се то представља у јавности. Неза-
висна истраживања је било тешко спровести, али су до сада неке
чињенице непобитно установљене. Пратећи пад Сребренице у
јулу 1995, било је доста муслиманских жртава, неки од њих су
били погубљени, у супротности са међународним конвенцијама.
То су били масакри који су се одиграли у контексту крвавог гра-
ђанског рата између три стране, и у коме су све три стране
чиниле сличне масакре.
Опис масакра који су се десили у Сребреници као “геноцида”
није чињеница, већ интерпретација тог догађаја. Таква интер-
претација се одржава на проблематичном питању “намере изв-
ршења…”. Према неким посматрачима, укључујући мене, злочин
геноцида подразумева намеру да се истреби целокупно станов-
ништво, и не може бити почињен ако се поштеде жене и деца.
Српске снаге, које су освојиле Сребреницу, су помогле женама,
деци и старцима да напусте ратну зону и докопају се безбедног
уточишта. Погубљење заробљених мушкараца војног доба може
лако да се објасни као  освета и жеља да се ослаби војни по-
тенцијал непријатеља. То је свакако ратни злочин, али не може
да буде “геноцид”.
Међународни трибунал за бившу Југославију у Хагу, који је
углавном кадровски попуњен и финансиран од стране НАТО
земаља које су се ставиле на страну муслимана у грађанским ра-
товима у Босни, је измислио начин да опише Сребреницу као
“геноцид”, тако што је урадио “редефиницију” самог термина “ге-
ноцида”. Панел од три судије је прихватио теорију социолога да
су убијањем свих мушкараца, Срби имали намеру да почине “ло-
кални геноцид”, с обзиром да у “патријархалном” друштву, жене
неће моћи више да се врате назад без својих мушкараца. То није
опште прихваћена дефиниција “геноцида”. Тиме је Хашки Три-
бунал на префињен начин обмануо јавност, да би оправдао вој-
ну интервенцију НАТО-а у бившој Југославији против Срба,
којима је на тај начин прикачена стигма “геноцидног народа”.
Етикетирање Срба као “геноцидног народа” (које лако може
да се протумачи као подстицање расне мржње) је главна препре-
ка да се дође до трајног мира и помирења између народа у Босни
и Херцеговини, сада већ више од 15 година након престанка рата.
Поражавајуће је да канадска влада данас делује на начин који
само може да доведе до даљег увећања опасних тензија.
“Бошњачки” лоби се овде користи широким игноранством и
конфузијом у НАТО земљама, који су везани за југословенске ра-
тове дезинтеграције, да би постигао своју прикривену политичку
агенду под маском “указивања поштовања према жртвама гено-
цида”. У стварности, њихова активност, нема везе са страдалима
мушкарцима. Она је много више усмерена на негирање легити-
митета српског ентитета, Републике Српске, у Босни и Херцего-
вини, који је установљен амерички спонзорисаним Дејтонским
Споразумом из 1995, који окончао рат у Босни. Сврха деловања
“Бошњачког” лобија је ревизија Дејтонског Споразума, да би се
укинула Република Српска и извршила централизација Босне
и Херцеговине, која би онда била под пуном контролом мус-
лиманске стране, с обзиром на опште прихваћену “чињеницу”
да муслимани чине благу демографску већину. Узимајући у
обзир то да босански Срби, православни хришћани, још увек од-
ржавају у свом историјском памћењу прошлост из времена Ото-
манске Империје, када су били грађани другог реда – код њих
данас и даље постоји страх, оправдан или не, да ће у таквој мус-
лимански доминантној Босни бити враћени у претходни инфе-
риорни статус.
Ја као неко ко није Србин, и ко нема такво искуство, можда
могу и да сматрам такав страх претераним; Али је дубоко лице-
мерно за Запад да очекује од Срба да буду једини “Западњаци”,
који ће са добродошлицом да прихвате муслиманску власт на
својим историјским просторима.

Превод: Миодраг Новаковић
Извор: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=23461

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2020