Српски језик и писмо после Вука (осврт на грешке и лутања)

Српски језик
Српски се језик Вуковом реформом уврстио међу модерне европ-
ске и светске језике. У тој (Вуковој) реформи могу се наћи извеснe
мањкавости, али се основни разлог за реформисање и коначан
исход захвата у вези с језичком и правописном нормативом не
може у битнијем оспорити. По нашем мишљењу, дакле, позитив-
на оцена Вукових захвата није под сумњом, мада не сматрамо да
се Вуку нема шта  озбиљније приговорити и не мислимо да нашем
славном језичком реформатору треба изрицати само хвалоспеве.
Поготову нисмо за то да му у свакој прилици одајемо безмерну
хвалу, па и онда када се његовог наука не придржавамо довољно,
или чак радимо потпуно супротно – када, на пример, напуштамо
у српском језику његово изворно писмо ћирилицу.
Неки наши лингвисти данас раскршће у вези са српским је-
зиком и писмом везују за деведесете године 20.века, односно за
сецесију Хрватске и за тадашњу појаву “хрватског језика”. По на-
шем мишљењу, те су године само почетак финала које се ни данас,
на почетку 21.века, није окончало.
Грешке и лутања у вези са Србима и њиховим језиком видимо
у 1850.години, у времену сачињавања књижевног договора у Бечу,
познатог под именом Бечки књижевни договор. Претежан део
српских лингвиста и данас том договору одаје признања, или још
не говори о његовим тамним странама. У том договору није наве-
дено име језика, што је олакшало касније смутње, искривљивања
и грешке у вези с тим.
Наравно, многи ће данас казати: лако је сада говорити о не-
чему што је било пре 160 година, уз сву “накнадну памет”. Ми, ме-
ђутим, не сматрамо “накнадну памет” маном и не мислимо да не-
мамо права да дајемо оцену и да тумачимо минуле догађаје. Жи-
вот и рад се не завршавају у овом часу, а за сутрашње доба не мо-
же бити без значаја данашње (пр)оцењивање онога што је било
јуче. Како да избегавамо нове (исте или сличне) грешке ако не
(про)тумачимо старе?
Вук и Даничић, с једне, и пет Хрвата и један Словенац, с друге
стране, потписали су 1850.године у Бечу договор у коме између
осталог стоји “да један народ треба једну књижевност да има” како
“бисмо се, што се за сад више може у књижевности сложили и ује-
динили”. Бечки књижевни договор, у ствари, послужио је томе да
се, на неки начин, озваничи језичка реформа Вука Караџића, за
чију је основицу он узео новоштокавски дијалекат источне Херце-
говине, и да се његова реформа пренесе изван тадашњег подручја
Србије. Наравно, податак из тог договора о “једном народу” исто-
рија је убрзо демантовала, а онда су Хрвати (они, разуме се, који
су били укључени у тај посао), издвојивши се национално, пре-
именовали српску (новоштокавску, вуковску) језичку основицу
преко “хрватског или српског” и “хрватскосрпског језика” у “хрват-
ски језик”. Тако је, у ствари, српски језик, односно основица јези-
ка Срба која је послужила за нормативни књижевни српски језик,
убрзо постао мајка других језика: “хрватског”, па затим “босанс-
ког/бошњачког” и, најзад, “црногорског”, а сутра, нажалост, већ
планираног “војвођанског”, “шумадијског” и ко зна још којег.
Природно је да се човек упита: како је то могуће?
То је могуће стога што у свету нема институција које арбит-
рирају који је чији језик и како се он зове. Сваки народ, у ствари,
свој или позајмљен/усвојен језик назива како хоће. Само, док у
свету нико не преимењује, на пример, енглески језик, па је он и
у Америци енглески, дотле српски језик, односно варијанту тога
језика, Хрвати зову “хрватски”, муслимани, преименовани недав-
но у Бошњаке, своју варијанту српског језика зову “босански” (било
би, на неки начин, логичније “бошњачки”, али то не мења лингви-
стичку чињеницу да је то српски језик, тј. његова осамостаљена
стандардна варијанта), а Црногорци свој досадашњи српски језик
већ су преименовали у “црногорски језик”.
Српска језичка наука после смрти Вука Караџића (1864) скре-
нула је из вуковске србистике у воде сербокроатистике, добрим
делом напустила је Вуков лингвистички пут и спустила се на Ја-
гићев лингвистичко-политички друм и почела, у суштини, да ост-
варује јагићевске кроатистичке замисли. Формално, дакле, срп-
ска језичка наука после смрти Вука Караџића била је у сербокро-
атистици, а суштински у окриљу кроатистике.
Српска језичка наука данас се освешћује, али не довољно брзо
и успешно. Има све више радова и књига које су изричито засно-
ване на научном гледању, али међу стручњацима није овакво гле-
диште преовладало у потпуности и није у одговарајућој мери нау-
чно-институционално засновано. А не може ни преовладати све
док се не схвате и не истакну велика застрањивања и лутања која
прате српску сербокроартистику готово век ипо.
Напуштање вуковских србистичких научних погледа се прак-
тично зачело подршком Ђуре Даничића Ватрославу Јагићу и јаги-
ћевској “школи” да се српски језик, који је по Вуку био језик срп-
ског народа све три вере (православне, католичке и муслиманске),
преименује у “хрватски или српски” као језик једног народа са
два имена (Срби и Хрвати) и две вере (православна и католичка).
То је била прва грешка, која је произвела касније нове грешке и
напуштање вуковског пута у именовању и чувању српског језика.
После Ђуре Даничића појавило се гледиште познатог и веома ути-
цајног књижевног критичара Јована Скерлића, који је, пред ства-
рање заједничке југословенске државе године 1913, предложио да
се српски, односно “хрватски или српски језик”, обједини у изго-
вору на екавици, а у писму на латиници. Каснији резултат тога, и
без таквог званичног договора, био је да су Хрвати, уз део Срба,
задржали ијекавицу. Латиница је почела да продире у српски је-
зик, односно и у језик Срба, најпре у окупацији (1915-1918) а онда
– што милом, што силом – нарочито после стварања југословенске
државе (1918). Ипак, док се у Краљевини Југославији очувала рав-
ноправност у коришћењу писама ћирилице и латинице (Срби су
се углавном служили ћирилицом, а Хрвати латиницом), после раз-
бијања Југославије 1941.године створена је сателитска НДХ, у ко-
јој је ћирилица Србима забрањена уредбом већ 10.априла 1941. По-
сле ослобођења поново је формално враћена равноправност ћи-
рилице и латинице, а таква равноправност озваничена је убрзо и
Новосадским договором (1954), који је озваничио и назив “српско-
хрватски” и “хрватскосрпски језик”. Назив “хрватскосрпски језик”
био је претворен у “хрватски језик” у познатој Декларацији о на-
зиву и положају хрватскога књижевног језика већ 1967.године, да
би назив “хрватски књижевни језик” ушао и у хрватски Устав из
1974.године кроз једну еуфемистичку формулацију којом је доз-
вољено и Србима да га називају “српски”. Од тада је у Хрватској
назив језика био само изузетно двочлани, а најчешће је имао назив
“хрватски језик”. Од последњег разбијања оне веће Југославије
(1991) “хрватски језик” је с латиницом заведен и у међународним
институцијама под ознаком ИСО/ФДИС 12190. Тако је, у ствари,
окончан јагићевски кроатистички пут, на коме је српски језик
претворен у “хрватски”. И данашња хрватска лингвистика говори
о “хрватском језику” као посебном језику хрватског народа.
Лингвисти у Србији, за разлику од тога, још нису сви раскр-
стили са сербокроатистиком, па и у овом часу издају у Институ-ту
за српски језик САНУ Речник српскохрватског народног и књи-
жевног језика, иако не постоји више “српскохрватски језик”, и од