Србија како сам је видео

своје ливаде. Док други теоретишу и причајући чекају боље време,
сељак ради, од звезде до звезде, гледајући у своју њиву, ливаду и
небо од кога  зависи да ли ће понићи посејано и да ли ће род до-
нети процветало и олистало.
Сточни фонд је све мањи јер се, кажу, не исплати држати сто-
ку. Нема рачуна.
Бојим се, ако овако продужи, да ће се ускоро испунити про-
рочке речи Достојевског и да ће доћи време када ће човек рећи Ве-
ликом инквизитору: “Ево ти све што имам, само ми дај хлеба да
нисам гладан”.
Кромпир, разно поврће и воће доста добро рађају и успевају, али
и потруле, јер их држава не откупљује од својих становника него
се све увози из иностранства. Нико не зна да каже зашто је то тако.
Уместо да једемо  природну и здраву храну коју сами производимо,
једемо модификовану, коју неко увози из само њему познатих
разлога. У Србији која је била домаћинска и поносна, данас имамо
много народних кухиња где се прехрањују сиромашни па и многи
радници који су изгубили послове у предузећима која су продата
странцима у бесцење, а данс су затворена као нерентабилна.
Политичари се утркују ко ће кога више оклеветати и како ће
слагати народ. Један политичар, вероватно наговорен, само гово-
ри о потреби дељења Србије на регионе, што значи све више и ви-
ше цепкање и растројавање Србије. Што је најгоре, тај исти осни-
ва нову партију под називом “Уједињени региони Србије”, иако
Србија није ни подељена на регионе.  Какав парадокс!
Изгледа да смо као народ изгубили пут и ушли у светске лави-
ринте из којих је тешко изаћи.
Када причам сада са пријатељима у Лондону они ми се чуде,
кажу: “Како ти који си увек био велики оптимиста сада тако пе-
симистички гледаш на ствари у земљи?” Ја им одговарам да ни са-
да нисам песимиста, само сам реалиста, јер сам реално сагледао
ствари какве јесу. Пре за тако што нисам ни имао времена, јер сам
све идеализовао и увек се надао бољем. И поред тога, још увек у
мени има оптимизма и верујем да није касно да се српски народ
пробуди, да се врати себи и својим коренима, својим светињама,
својој вери, да се врати раду на својој њиви, у својој кући, своме по-
љу, ливади и њиви. Да не краде државу а ни свога суседа. Да поште-
но зарађује хлеб свој насушни како је то увек чинио кроз историју.
Имамо ми и сада , као и некада, великих и паметних људи са-
мо што неће да улазе у политику која се свела, као и свуда , на ла-
жи и преваре.
Kажу ми како је ваздух много диван у нашој земљи на Златибо-
ру, Копаонику , Тари, свуда…
Знам и верујем да је то тако, одговарам им ја, али од ваздуха се
не живи. Човек је и физика и психа па му је потребна храна и за
тело и за душу. Уосталом, ко данас мисли на душу? Многи су за-
боравили и да постоји.