Србија како сам је видео

Први пут после толико година, провео сам много више времена
у Србији него до сада. Никада нисам био песимиста када је у пи-
тању наша Србија, али овога пута вратио сам се с доста песимиз-
ма. Анализирао сам Србију најпре кроз нашег сељака, па кроз
штампу, кроз политику, кроз животни стандард…
Кад сам се вратио у Британију, на питање пријатеља како је та-
мо, нисам знао шта да одговорим. Једнима бих рекао да је Србија
велика тајна, јер још увек верујем у Бога и спасење Србије, дру-
гима бих рекао да Србија нестаје, а трећима да Бог чува Србију.
Дакле, и моје се расположење мења као што се и Србија мења. Али
није то само са мном случај. Видео сам да је тако и код других, би-
ло да стално живе у Србији или повремено дођу из иностранства
ношени носталгијом, која никада неће престати. Смем да тврдим
да данс има Срба ван Србије колико и у Србији. Дакле, имамо две
Србије. Ова друга , ван данашњих географских граница, можда
је и већа. Већина нас смо телесно у овој другој заграничној, али
нам је душа тамо где смо поникли и где смо расли. Свима нам је
у детињству небо било плавље и животне радости су биле веће и
зато није никакво чудо што смо носталгични и што нас душа вуче
коренима и ми желимо да наша Србија и народ у њој напредују.
Ево шта сам видео.
Политички, Србија је у хаосу и као да је изгубила свој пут. Је-
дина преокупација политичара јесте Европа, која нема алтерна-
тиву. Пуне народу уши како ће кад уђу у Европу све бити боље а
сваки становник ће живети лепо и само што још не кажу: “Не-
ћете морати да радите, али ћете имати довољно пара”. Нико се не
пита шта ће вредети новац и ако га будемо имали, ако за њега не-
мамо шта да купимо. Дакле, нема никакве националне стратегије.
Војска је упропашћена, предузећа су распродата па затворена,
хиљаде радника остало је без посла, број пензионера се повећава
а наталитет је све слабији. Села ће, ако се овако продужи за 10, а
највише 20 година, остати потпуно пуста. Пре 40 и више година
док сам похађао осмогодишњу школу у Биоски, добро се сећам, у
њој је било 860 ђака. Данас их има свега тридрсетак.
У Ужицу, које има највише 70 хиљада становника отворена је
31 банка. Ниједна није српска.
Европска заједница или Европска банка за развој понекад уде-
ле Србији по који милион помоћи и политичари се убише хвале-
ћи се с тим. Нико не мисли о томе да кроз стране банке у Србији
они извлаче милијарде из наше земље, све више је осиромашујући.