Србија како сам је видео

Све је више оних који губе посао а и они који раде имају тако мале
плате да једва састављају крај са карајем. Када сиђем у град посма-
трам људе и на њиховим лицима не видим ни осмех ни радост, па
се питам шта би са оном некада срећном и распеваном Србијом.
Новине слабо ко купује и чита, јер народ нема новац.
По свој прилици, носиоци власти у нашој земљи преговарају
са НАТО-ом о уласку Србије у овај пакт, али иза леђа народа, јер
знају колико народ  “воли” НАТО после његове акције “Милосрд-
ни анђео” која је Србију оставила обогаљену и осакаћену. Напуни-
ли су европске затворе Србима, родољубима који су проглашени
злочинцима само зато што су се борили  за спасење свога народа
од нових Јасеноваца и Јадовна, од нових покоља и нових разарања.
И сада све нас све више и више уцењују. Да ли ико може да се зава-
рава и да мисли да нам Европа са овим помаже. Отели су нам ко-
левку српства, Косово, порушили његове цркве и манастире и ст-
ворили државу. Ми се само стидљиво понекад бунимо. То није све.
Нико не сме да каже народу колико је НАТО просуо бомби са оси-
ромашеним уранијумом по Србији па се број оних који умиру од
рака повећава из године у годину. Не мислим да бих погрешио ако
бих рекао да су можда бачени и неки разарајући отрови од којих
наше становништво губи нерве и постаје све растројеније. Црне
хронике по новинама постају сваким даном веће и веће јер се у
земљи Србији догађа оно што се некада није могло ни замислити.
Родитељи убијају децу а деца родитеље. Дрога се шири свуда па је
ушла и у мале сеоске школе. Људи, разочарани, све више пију и
псују. Породични живот , који је некада био светиња, данас слаби.
У просвету се уводе накакве болоњске декларације па школа
све више личи на папазјанију. Веронаука је уведена у школе и на
њу иде већина ђака али секуларно и потрошачко друштво, све ма-
ње мисли на небо и Бога, а све више на новац и лагодан живот.
Црква, у коју народ још има највише поверења, и која је кроз
векове била чувар српскога народа, доживљава унутрашња несла-
гања, што иде на штету не само Цркве него и нације.
У Србији многи мисле да се у иностранству новац лако зара-
ђује па би многи желели да је што пре напусте. Имамо велики
број младих и паметних људи који са успехом завршавају факу-
лтете, али шта им вреди када нема посла. Лутају тако неку го-
дину и, кад ухвате прву прилку, напуштају Србију и одлазе на за-
пад. Тако западне земље добивају стручњаке а да за њихово шко-
ловање нису уложили ни пени. Одлив мозгова је нешто што је
већ одавно познато. Држава ништа не предузима поводом тога.
Поред школованих, има и оних који оду у иностранство мислећи
да ће им бити боље за зараду и напредовање али их околности
потпуно упропасте. Не снађу се, и врло често сасвим пропадну.
У Србији политичари тешко планирају и за идућу годину а за
деценије и векове и да не причам.
Још ми се чини да је сељак остао најмудрији. Нажалост, данас
је мали број оних који су остали на селу да обрађују своје њиве и