Поезија
30. 05. 2012
Мирослав Цера Михаиловић

Ауторецензија

Знам те добро Мирославе
како шарено јајце
рекли би твоји Врањанци

урлаш када ти се урла
и кад ти се не урла
мељеш уста не затвараш

журиш
да обавестиш свет да си жив
(као да то некога занима)
и да се не слажеш
да си против

туђе да узнемириш савести
страх властити растераш
Цинцарине преображењски

знам те добро
као што ти добро знаш
да постоји немогућа земља
Липсандрија

у речнику владике мудрог
Атанасија
из које нећеш никуд
а радо би отперјао

и власт постоји
са својом вечном ароганцијом
са неизлечивим примитивизмом

народ такође постоји
и понаша се
лепо се понаша
безгранично издржљив

па ипак изнад свега волиш
тај фијук пера
сабљу над безданом папира
над њим можеш да крикнеш
или у мрљу се претвориш

не завирујем ти у књигу
у мрак међу корицама
бели је папир први завој
за отворену на души рану

знам те добро Мирославе
Цинцарине преображењски
трагачу за увом
које ће умети да ослушне
вечиту тајну шумова

памук си и звук
црна дирка на хармоници Јашка Рамића
празан замах кистом растуреног Шагала
кажипрст Светог Атанасија Великог
на икони славској из деветстошесте
али то никога
заиста никога не занима

весели Станко Пиво
није ти узалуд понављао
на далеко полък иди
куде реч туј и душа

 

У Србију Срби
у Врање Врањанци

Чокàњи ћевàпи и живòт на рате
низ сокàк се свирав мангупи на тате

шопинзи тафрèње месец целивàње
на чаршијски корзо време за гледàње

пијац у суботу свадбе у недèљу
парèње у Бању глићàње кудљу

мартовски парàстос за душу на Бору
уз дувàчке банде кркàнлук до зору

дудук до дудука а голèме плате
знаје си се тачно кој коме је бате

циганче си плаче и мрсòљ му виси
тъј што сречу нема тој сигурно ти си

а туј око срце Морàва вијуга
изеде ни душу тај кучешка туга

у Србију Срби у Врање Врањанци
по главу се тражив кентре и катàнци

 

Добродошлица

Изгнанику с Космета, несретнику
који се у Врацу спокоју понадао

Што ли зпна чьк из Реку Суву
кудè Призрен сьг очи да мије
што се гњетеш што те не затрше
леб и земља белокàпе змије

кој си што си белким ће се снемаш
у туј пусту ће се кршиш кућу
овдè ли си нашја да чьчнујеш
златан пупак џигèрицу врућу

болан ли си или обелèжен
од Господа салте тражи свртку
не сили нè не било ти просто
да на душу писујемо цртку

судив ли ти да ти не пресудив
кьд пред тебе пут послèдњи зине
од душмàна мо` се и понàдаш
од својеèга крвник ти не гине

 

Тег на вагу

Гочèви трубе мерàци мьгла
месечина што пије снагу
глава од памет што се тргла
језик што лиже тег на вагу

проòдиш ступка остинàла
довèк ћеш сьг такòј накàден
и душа ти се земљосàла
од камен како да си здаден

дертови гробља шимшири башче
кудè да мрднеш тој је што је
липцујеш како кусо пашче
а век ти исту песму поје

 

Вьздан

Вьздан лундзаш сам од себе бегаш
кудè да си не држи те место
а не одиш не седиш не легаш
пòтроши се од живòт и ресто

вьздан чавка у мозак те кљује
булутини избуљујев буљци
полофèрка на обрàз ти пљује
на мерку те узимав патуљци

вьздан ти је мисла и прèмисла
што да чиниш кудè да се денеш
душа пошла у нос ти се стисла
сьс Господа лаф да заподèнеш

Поезија
30. 05. 2012
Светозар Влајковић

Сећање

Само две куће у нашој улици
Греју се од јесени на дрва
У једној од њих станујем

Пред другом ћелави старчић
Надгледа истовар огрева
Одједном искрсне дечачић

За њим трчи љутита жена
Пецо, Пецо стани! Пеецо!
Ухвати га за врат одвуче

Отада је прошло пет деценија
Пеца за мене још трчи
Мајка га убацује у двориште

А сад гледам та дрва и старчића
У похабаној кућној хаљини
Препознајем дечака Пецу

 

Славољубље

Посматрао сам пролазност славе
На примерима силеџија с ћошкова
У њиховој близини по цео дан
Дешавале су се туче, урлање,
Шамарање, псовке и претње
Бучна освртања за девојкама
Нисам волео те извикане величине
Чувене између неколико кућа
Али то је био мој једини свет
А ја у њему мали и неважан
Нисам се трудио да будем неко
Гледајући, учио сам шта не треба
Њихова слава није дуго трајала
Неки су постали молери, писари,
Келнери, други џепароши, макрои
Један од њих партијски секретар
И касније сам сретао величине
Писце, новинаре, академике
Нисам се трудио да ме уоче
Носим свој шешир кад хоћу
Шампион сам света у чишћењу
Сопствених ципела и наочара

 

Људи

Иако вас добро знам
Први пут вас видим
Људи моји
И зато уздржавам се
Да окачим натпис
На вратима свог стана
“Заобиђите ме!”
Јер могуће је да се појави
Неко светао и миран
Какав би то губитак био
Да се окрене и оде

 

Рођење светлости

Споро попут лишћа
У мирним данима јесени
Неприметно али осетно
Ружна сећања опадају
С грана стабла
Из светлости засветле

Јарко све јаче јаче
Насмејани плодови патње
Сад увелико сама лепота

Дарованог ми постојања
И читав живот претвара се
У успомену рођену
Сада, овога трена

Нестаће та пуноћа знам
Али снага рођене светлости
Остаје трајна залога
Смисленог постојања

Поезија
30. 05. 2012
Боривоја Везмар

Псуњ. Знаци

Заокупљен знацима надземним,
не приметих натпис на стели
што оста иза НОБ-а: Чаругина смрт.

То не би важно. Важна су руна
у Закарпатју, снези у Бразилији,
важно је хоће ли сунце да се излије,
светлошћу која пржи само време,

стуб земље да се обрете и сломи,
да се воде и ватре стуште,

и да змај што отуд буде пуштен
не напусти нас у сну свога Псуња.

 

В. И. VS Љ.С

Понедељком се чисте степеништа
од остатака запаљених птица,
и капелица на врху се затвара
ко у грудима зебе, твоје срце.

Али ипак, нагнувши из истог чанка,
прошавши Далматинском, и ниже,
мени се исти ступ указа
речима ношен
знаних говорника.

У том тајанству тебе нема,
аласу лажни, учени жрече,
са изгубљене обале црвене.

А подстицај је упаљено уље,
и то што отпа од дима и мрља,
тек оно што уз етар хита више,
од степеништа, и од
риба тише.

 

Рачун

Математичар зна
колико ће птица и како,
прелетети рај и пако.
Математичар зна.

Питам га ко врачара
с два-три проста броја.

Математичар се не вара.
Он зна. А ја чекам
рачун иза сна.

 

У дрвеној дворани

Ушавши у дворану књига
напустих напољу светла и сјај.
Унутра, нечије лице, причин,
шум папира што се прелистава
над старом дрвеном клупом.

Одатле ми се осмехује
сасвим напуштена покретна слика
с пројектора замишљеног
у оку што дише за потиљком.

А погледи се склањају,
остављају речима неиспуњиво поље
раста у сенци папирне пратње.

Можеш Њен одраз да примаш
по својој урођеној мани,
и према наклоности тренутка
којим се знамење указује сасвим
под утицајем задатих услова.

Шта ти – грешком у преводу,
личност сведена на неодређено име,
за ствар коју тек треба омирисати
док влажи земља
и животиње је преносе

на болно место споја
где своје трагове утискују
несталне ватре несвесних.

Поезија
30. 05. 2012
Оливера Доклестић

Јесен у Боки

Падала је данима
И све још воња на влагу
људи покислих душа измилили из кућа
на мокре улице и тргове
као жути мрави кад осјете шећер
ходају брзим кораком тамо-амо да разнесу
док их не поклопи нечија нога.

Не говоре,
Не размјењују ријечи
Све је сувишно
Киша је данима бронтуљала

И сада журног корака пуне плућа
Док опет не пљусне.
Небо је сиво,
Море је сиво,
Нема разлике
Све је једнолично.

Није престало!
Све личи на боксерску паузу са звоном
уморни боксер трчи у угао
Да сакупи снагу за нову рунду.

 

Ја, Свети Сава – духом
сам својим међу вама

Ја, син жупана, премудрога краља од српских имања,
Вичнијег оружју, надметањима таштине и слави владара,
Док га глас од небеса силних, из Господинових уздар’а,
Не преобрази у Светог Симеона од земаљског Немања.

Ја, син му, обичан хтједох бити, монах Сава,
Рођен као Растко и учен о земљској власти
Не пронађох себе у таквој лагодној страсти
На путу мојих предака, браће ми, мудрих глава.

Ја, путовао сам, вођен руком провиђења,
Читао и учио шта подвижнички живот значи,
Нагледао се патње, осјетио глади душе и како бије јачи,
Јер, ја сам увијек живио за будућа виђења.

Називате ме, данас, с поносом рода, Свети Отац Сава,
Па иако ми у страшној ломачи запалише мошти,
И од мене нема ни пепела, а камоли кости
Дух мој живи међу вама, снажно, као ватра права.

 

Видовдан у манастиру Савина

Овдје молитву нађе и онај ко се никад молио није
Овдје спас нађе сваки заробљеник пусте душе
Овдје небо говори милином и кад громови сјевају
И кад грâд ломи и киша земљу топи, не реци да то је од гњева Божјег
Јер, Бог станује овдје. Бог је твој пријатељ.

Чим си прошао кроз манастирску капију као да си у спасење ступио,
За тебе говори шума, шумором лишћа храстови се моле,
И крошњати пинус чувар двери неба и земље,
И чворновати чемпреси, попут страже,
И камен, сваки камен на ком је нaзидан предивни храм
Говори снажним Божјим ћутањем.

А на Видовдан и Госпођиндан, на славу манастира,
Кад запоје хорови гласовима божје жудње, опроста и покајања,
У милозвучни пјев, праисконске вертикале, од лире и харфе,
Из највећих дубина чистине људске душе одаслане,
Као да се огледа Он сам, Створитељ неба
и земље, у љубави окупан.

И могу да шарају муње, да ломе громови, да пријети мрко небо,
Он, Велики зна, да је ту снага душе, снага ријечи људске а божанске,
Јер ту постоји само истина, она што тали сваку лаж.

У висине се погледи наши губе,
Звоник подупире небо,
Мали си, а осјећаш да те штити,
Радост зари лица,
Одавде не смијеш отићи тужан.

У славу Бога када поје хорови у порти манастира
Дарежљиве своје руке пружа нам док изговарамо ријечи ламента и туге
За Лазаром и девет Југовића, за опустјелом Грачаницом и Дечанима
За ратовима и видовданским црним барјацима,
за свима несрећнима што изгибоше на те судње Видовдане,
за све оне, од памтивјека жене и мајке, што су очињи вид клеле,
расплетале косе, због пустог Видовог дана што им однесе мужа и сина.

И на Видовдан, у манастиру, Господ Бог пушта
да гласови људски хвале небу своје жртве,
и у тај дан прашта понос и пркос људски.
Јер у манастиру Савина станује Бог

Поезија
30. 05. 2012
Олгица Цице

Ви који сте могли да ме волите

Сви ви који сте
Могли да ме волите
А нисте ме срели
Или ме нисте препознали
Нећете знати како изгледа мала
Орахова барка
У коју стану све шаре неба
И сва љупкост споменка.
Нећете знати да миришу и самотна јутра
Кад свићу на црвеном пијеску
Ни како шапућу усне локвања.

Сви ви који сте ме видјели као
Сасвим обичну биљку
Нисте могли да знате како се буде свици
У мртвом сутону
Нити сте могли да чујете малу чаробну причу
У којој стасају снови.

И ви
Који сте прошли поред мојих невидљивих руку
Тражећи замишљени цртеж у даљини
Нећете знати радост нађене слике
С најњежнијом пјесмом врбе
И најљепшом бојом тишине.

И застаћете уморни поред бајне руже
Да мирише и вида све тужне талоге ваше
И све чежње чекања
Она ће се сасвим гордо зањихати
И видјећете да има бодље.

Ви који сте прошли
Поред једне лијепе приче
Нећете више знати
Куда се иде.

Жена

Здраво
Срете ме јуче једна сестра
(нисам је питала ни за име)
И каже ми: “Шта да урадим сa оволико љубави?”
Рекох јој да сије гдје жели и не жели
Само да сије
А већ ће се наћи много оних
Који ће убрати и пожњети.
Убрати плод као зрелу сочну јабуку
Као јагоду шумску
Као оскорушу
Као купину.
Убрати као маргарету и рунолист
Као траву зелену и струк кадуље
Пожњети као жито.
Неко неће хтјети
Али ће једном у глади сањати
И опет у сну имати.
Ако не посијеш, као да и немаш
А грехота је кад већ имаш.
“А шта да урадим сa оволиким теретом?”
Пита опет она, та сестра.
Понеси колико можеш и не можеш
А ако хоћеш, све ћеш моћи
И иди до свог биљега.
Умор ће бити сладак, јер ћеш бити оно
Због чега си ту – бићеш Жена.
Тако је суђено
А није ни најтеже.
Најтеже је бити сув и јалов
Слаб и сам у себи.
Ти си и раме, и плеће и рука
Васиона си и покрет што носи
Стари точак.
Хајде.
А с овом боли оволиком, шта ћу?
Још рече моја сестра.
Она ти је дата да је пијеш ко изворску воду
И не да те плави него снажи.
Само главу дигни
И гледај врхове јела и јаблана
И орлове што лете високо.
Тако сам рекла, а она већ
Одмакла далеко
Правих леђа и главе узгор, а за њом
Ницала стабла јабука
Румених.
Она једна их садила
А много руку брало.
Хајде, рекла је једној тужној сестри
У пролазу
Хајде.

Свирај

Свирај
Стопи се с дирком
Да се сјетим да је Бог у мени
Буди вјетар, буди талас и његова пјена
Буди сијач и жетелац сунца
Буди птица опијена.
Буди луђак што му се диве
Бајка буди старија од ријечи.

Свирај
Говор крви и записе срца
Шапат лишћа и музику земље
Пробуди нерв и црвене гејзире
Оплоди им успавано сјеме
Разнеси облак и помири простор
И скамени вријеме.

Свирај
Са окусом цврчка, јаче од Орфеја
Јецај глади, снагу корифеја
Свирај себе, свирај мене
И све снене, занесене.
Разапни крила и до звијезда дирај
Без почетка и без краја
Само свирај
Свирај
Свирај.

Поезија
30. 05. 2012
Слободан Бранковић

Из бележака хирушког ножа сабласти Жуте куће

Врхунски захвати

Оперишу.
Мало рупа.
Много нула.
Расту цене.
Две слезине.
Три нема језика.
Дебело црево
Из кога све испало
Како испало.

Метаморфоза

Обликовање шаке као канџе у епохи простора;
Тестирање мешанца из укрштања слободе и ратова;
Трансплатација опроштаја мученика са светих гора.

Поноћно исцељење

Вади здраву наду
Упарује линије судбина
Уклапа расе и цивилизације
Калеми сиромаха западном млитавцу
(Уместо повеза влати горке траве)

Конзилијарно

Ушива истину да не процури из мождане вијуге кофера
Штрићне чуперак шћућуреног сирочета
У долини мајчине душице
Шта сa оним што претекне од очева у колицима…
Шта има од Косовке девојке, сада жене у црном…
(…)

Иза гвоздене завесе

Операциони сто – покретна тезга.
Златне гарнитуре искежених вилица
Нечија шкљоца у црној торби.
Пола најскупље речи на секутићу.

Жута кућа

Гаврани,
Домаћини ноћи!
Утроба прекопаног
У вама.
Светли.
Изнутра.

Расуте душе

Од несаломивих костију
Нека буде неки нови Рт добре наде

Хало

Тихо. Шапат из подрума.
Пусти глодара, нека се шета.
По крстачи. Моли се као пола света.
Нема освештаног повратника!
У дну сандука рам, сломљена слика.
Хало, испоруке у деловима.
Покров Открива.

Наруџбина

Платиша хоће
Живог Бога
Из мртвог човека.

Застој

Пауза. Нема материјала.
Пошиљка касни. Застој у завојима.
Не тако давно очајник руку угурао
Међу ледене трупце и одсекао.
Тако стигла с Колиме у свет.

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2025