Жељко Продановић
Бајка о једном певачу
Једног дана сам седео испред храма божје сузе у Балбеку и слушао
цврчке како безбрижно певају у крошњи чемпреса, кад је на дво-
грбој бактријској камили из правца југа наишао младић са бала-
лајком о рамену. Кад је пришао сасвим близу безазлено ми се на-
смешио, а онда сишао с камиле и сео поред мене. И као да се зна-
мо годинама, рекао бих и вековима, младић је тужно уздахнуо, а
онда почео да прича.
– Драги пријатељу – рекао је – после свега што ми се догодило, не
могу вам поуздано рећи да ли се ово што ћу вам испричати заиста
и догодило. Тачније, да ли се то догодило мени или неком другом
човеку који је живео уместо мене. Другим речима, не знам да ли
сам уопште и живео.
Дакле, ако сам постојао или ако још постојим, онда ми је име
Ашуг-Кериб и долазим из Самарканда. А моје муке су почеле оног
дана кад сам срео Алму.
Алма (бал-ма или суза која плаче) је, то ми можете веровати,
била најлепша девојка под сунцем, а ја сам био најбољи песник
у Самарканду. И као што погађате, љубавни пламен је захватио
моје срце и грејао ми душу.
А онда је до мене стигла потресна вест – Алма се удала!
‘Отишла је у Кордобу’, рекли су ми, ‘и биће шеста жена калифа
ал-Гизе.’ Учинило ми се да сам тог тренутка видео смрт, али сам
се брзо прибрао и донео спасоносну одлуку – оставио сам Самар-
канд и чврсто решен да је нађем, пошао у Кордобу. Нисам међутим
ни слутио како ће тај пут бити дуг и туробан.
Најпре сам стигао у Шираз, где сам срео славног песника и
астронома Хајама и испричао му несрећу која ме је задесила. Он
ме је пажљиво слушао, а кад сам завршио, ево шта ми је рекао.
‘Колико ја знам’, рекао је Хајам, ‘раздаљина између две звезде
је мања од раздаљине између два срца. Дакле, твоја патња је уза-
лудна. Али пошто је Алма, како кажеш, била тако лепа, онда ти
Ашуг-Керибе можеш с правом да будеш поносан на лепоту своје
патње, достојне најбољег песника из Самарканда.’
– Хајамове речи сам схватио као утеху, а онда напустио Шираз.
Пошао сам у Палестину с намером да се у некој од палестинских
лука укрцам на лађу која би ме одвела у Кордобу, али ме ускоро
задесила нова несрећа.
У Палестини се наиме водио крвави рат између хришћана и
сарацена око њихове свете земље, а ја то нисам знао. И само што
сам стигао у Газу пресрели су ме неки разбојници и без речи
објашњења ме стрпали у тамницу. Покушао сам да им објасним
да сам припадник Заратустрине вере и да њихов рат уопште не
разумем, а они су ми рекли да је много паметније да језик држим
за зубима.
Међу затвореницима који су, без разлике, били суров и мени
стран свет, издвојио бих једног човека чија се судбина на чудан
начин испреплела са мојом.
‘Ја сам из Сахаре’, рекао је ал-Корта, како се човек звао, ‘из по-
носног племена Туарега. Кад сам схватио да су арапски бедуини
сабљом убедили моје претке да прихвате њихову веру, срушио
сам џамију у Фесу и пошао у свет. На обалама Црвеног мора сам
наишао на Кармаћане који су тврдили да је пророк био лажов и
да је свет створио шејтан а не алах. Придружио сам им се, а кад је
калиф из Багдада ухватио нашег вођу и погубио га, ми смо у знак
освете опљачкали Меку и са собом однели црни камен. Бацили
смо га у срце пустиње и војници багдадског калифа су га нашли
тек двадесет година касније.
Убрзо сам међутим схватио да нисам ни разбојник ни убица
и да сам најјачи кад ратујем сам. Отишао сам у Персију где сам
се борио против имама ал-Сабаха, зато што је био тиранин, али
и против разбојника који су пљачкали његове караване. А кад су
стигли ови бедуини са крстом у једној и сабљом у другој руци,
дошао сам у Палестину. У бици на једној пурпурној реци су ме
ухватили и тако сам доспео у тамницу.
‘Толико о мени’, рекао је ал-Корта. ‘А ти си, кажеш, пошао у
Кордобу’, додао је, ‘и превалићеш толики пут због жене. Ја нећу да
те убеђујем да је то лудост, иако савршено знам да љубав не пос-
тоји. Али ово морам да ти кажем…
У овој истој тамници живот је провео и Самсон, велики јунак
из Феникије. Кад је напустио Балбек где је годину дана провео као
Алелуја тј. онај који доноси светлост, оставио је своју љубавницу
Астарту и пошао у свет. Лутао је од града до града и летео од жене
до жене, а онда стигао у Газу и срео Далилу.
И знаш ли шта му је урадила та кучка? Док је спавао у њеном
наручју, одсекла му је косу, која је била извор његове снаге. Фили-
стејци су му онда извадили очи и бацили га у тамницу, где је
окретао точак и млео филистејско жито. И тако је ономе који се
није бојао шездесет бедуина и шест лавова истовремено, главе
дошла жена! А ти сад хајде у Кордобу.’
– У тамници у Гази сам провео три године. А на истеку треће го-
дине до нас је допрла вест да су хришћани недалеко од Газе прет-
рпели тежак пораз и да ће нас у знак одмазде, ускоро погубити.
Идућег јутра су нас извели напоље и својим очима сам видео
како једном по једном одсецају главе. Кад је дошао ред на ал-
Корту он ме погледао и насмејао се. ‘Смрт је тајна’, рекао је, ‘као и
љубав.’ А онда се његова црна глава закотрљала у прашини.
Следећег тренутка блиставо сечиво сабље је полетело према
мом врату. Затворио сам очи, а кад сам их отворио… Седео сам у
Ранко Павловић
Празнина
Двије сјенке у празној просторији чиниле су прави угао. Једна,
опружена по натрулим јеловим подницама, мјестимично размак-
нутим толико да би се између њих могла протурити тања књига,
препознавала се по томе што је прашина под њом била тамнија,
као да је попрскана водом. Друга, усправна, била је заправо оно
што је остало од мршаве дјевојке, леђима окренуте отвору у коме
је некада био прозор, прије него што се сасула у сјенку пред њом.
Иза дјевојке видјело се четвртасто парче запаљеног неба и сунце
подливено црвенилом, чији је доњи врх нестајао у устима брда, а у
њеним очима губили се притуљени пламичци негдашњег живота
који је, стицао се утисак, немилице трошила.
Тренутак раније, у уској уличици пуној рупа и разбацаног
смећа, начас је застала крај њега, привезала га за себе продорним
погледом, којим је кроз његове зјенице сврдлала до ледене груд-
вице зебње скривене дубоко у њему, више покретом очију него
цијеле главе показала му да уђе кроз отвор гдје су некада била
врата. Кад су се нашли у рушевној просторији, кроз разрушен
кров и мјестимично проваљену таваницу решетани свјетлошћу
прољетног дана на измаку, он је остао близу улаза, а она пришла
отвору на супротној страни.
– Знам те, ти си Иван Чабрило – зазвечао је празнином мемљи-
ве просторије празан глас проткан никотинском мемлом.
Није имао шта да јој одговори, јер и он је знао да је Иван Ча-
брило. Извадио је из џепа цигарете и закорачио да и њу понуди,
али га је зауставила испруживши руку с уздигнутим дланом.
Вратио је паклицу у џеп.
– Ја сам Надина.
То је за њега била нова информација, али није осјетио по-
требу да је коментарише, баш као ни малочас када је изговорила
његово име и презиме. Неке ствари се подразумијевају и нема
потребе да на њих трошимо ријечи.
Надина је могла имати седамнаест, двадесет или тридесет пет
година. Двоумљењу није доприносила само тама у просторији
с чијих зидова се давно осуо малтер, ни то што је леђима била
окренута сунцу на заласку, па јој се лице тек назирало, већ више
испијеност њеног тијела, дотрајала одјећа која је на њој висила
и груб глас, примјеренији некоме чије кости су запамтиле многе
деценије.
Примијетио је иза њених пета, иза оног правог угла који су
твориле двије сјенке, сјенка тијела и њен одраз на поду, три-чети-
ри биљчице из прашине за педаљ пропете према отвору у коме се
некад налазио прозор. Мора да су птице, помисли, у кљуну или
измету донијеле ту сјеменке, кроз отвор вјетар нанио мало кише,
па су клице, чим су пробиле опну која их је стезала, као што у за-
мку ухваћеног човјека стишће нелагодност, пожуриле ка свјетлу.
Ако биљка – изненади се откуд му таква мисао – има родитеља, да
ли је то сјеменка, или биљка која је створила ту сјеменку? Можда
је то у овом случају трулеж из које биљчице црпе храну? Или ноћ-
на роса која влажи ту трулеж? Можда и сама свјетлост, која, јед-
нако као влага и хранљиви сокови из трулежи, одржава биљчице
у животу? Све има свог родитеља, а то што често не знамо ко је
он, више је филозофско него природнословно питање, закључи.
– Не знаш или нећеш да ми одговориш?
Питање свом тежином тресну на биљчице и он се уплаши да
ће их, онако крхке, поломити.
– Или ме можда ниси слушао?
– Нисам – призна без устезања.
– Стајао си тамо на улици, јер си се двоумио да ли да још мало
прошеташ, или да одмах уђеш у зграду насупрот ове рушевине?
То сам те питала.
– Тако… Тако некако – замуца.
– Пратим те мјесецима – рече тихо, а када он хтједе да изрази
чуђење, негодовање можда, прстом танким као гранчица прине-
сеним уснама ућутка га. – Знам да сваког предвечерја одлазиш у
једнособан стан на другом спрату, знам и женско име исписа-
но на плочици на улазним вратима тог стана, усамљено попут
самониклог бора на стрмој литици, знам и да пред поноћ на-
пушташ зграду, полако за собом привлачећи улазна врата, да
шкрипом не разбуде улицу.
Сунце је нестало у утроби брда, у угловима мемљиве просто-
рије хватала се паучина таме.
– То заиста нема…
Танка сува гранчица на њеним још тањим уснама, које су, на-
слућивао је, морале бити пепељастомодре, заустави његову ре-
ченицу прије него што је закорачила у мисао.
Продоран цијук заталаса мемљиву паучину таме по углови-
ма. За њим други, па трећи.
Иза дјевојчиних пета, иза оног правог угла који су твориле
двије сјенке, протрча миш. Брже од погледа. Мишица, појури за
тим тамносивим створењцем Иванова мисао. Мајка. Родитељица
осјећа да нешто недостаје њеној дјеци, да су можда у опасности,
па и она срља у опасност.
– Раније сам те тако мјесецима пратила када си одлазио у
Улицу ослободилаца.
Његове мисли напустише мрског му глодара и, заједно с по-
гледом који је већ био заронио у празнину, вратише се Надини-
ном лицу, нејасној слици сличној празнини у сивкастој тами.
– И тамо си одлазио у предвечерје, али не на спрат, јер кућа
Милосав Славко Пешић
Исаија
Учите се добро чинити,
тражите правду,
исправљајте потлаченога,
дајите правицу сироти,
браните удовицу.
Исаија, 1. 17.
Време отиче без обзира шта чинили, говорила је мајка моје мајке.
Нема у тим речима резигнације, ни сете, ни жала. Ни фатализма,
ни вајкања. Безбрижно је трошила време и себе, на делање које не
доноси новац, углед, бољитак, а, опет, одавала је утисак да јој је
све потаман.
Неизмерно се радовала животу.
Многи би дали све што имају, за зрнце радости.
Није бринула шта ће бити после, када оде.
Живела је тако до часа у којем је ненадано, мистериозно нестала.
Чињеница да је 1019. у златописаној повељи византијскога ца-
ра Василија Другог, господара Јужних Словена, наш предак Ан-
дреј означен оснивачем места које ће три пута бити престолница –
онога по коме саплеменици назваше Смедерево – била је довољна
мајци моје мајке да буде поносна и да живи задовољно, безбриж-
но, лебдећи.
Никоме није досађивала причом о плавој крви, родоначалнику
наше породице и оснивачу града, о родословном стаблу, о магли и
тмини векова кроз које се годинама пробијала у потрази за коренима.
Као да је рођена само да би могла доказати племенитост породице.
И да оде.
Историчари не успевају да усложе документа и мишљења око
два раздобља, оба несрећна, неповољна, када је Смедерево било
престолница (1428, 1806). Ослањајући се на озбиљне доказе, дода-
јем треће, мање драматично – фино време, које историчари, кан-
да, прећуткују. Не знају, можда им смета, не маре за чињеницу да
је у тој вароши столовао цигански краљ (1859).
Верујем да је било бајно, забавно, занимљиво, сасма необично,
чаробно чак, живети у зачараној смедеревској вароши – у којој
беше више гатара но судбина, више судбина но дланова из којих
се чита, више снова од живљења, више љубави но мржње, више
душе но бездушја – док је у њој, нехајно, неоптерећен умовањем о
пролазности, о људском усуду и сиромаштву, столовао цигански
краљ Никола Михаило Мали, као да је имао све време света, тај
бунтовни пребег из Маџарске.
То је историја. Чињенице се престижу.
И овај дан, замичући, одлази у историју.
Дуго се мајка моје мајке бавила златопечатном хрисовуљом кнеза
Лазара из 1381, којом је Смедерево даровано манастиру Раваници;
упоређивала је с тумачењима историчара, себе искушавала.
Није избијала из историјских архива овде, онде и тамо – у Ср-
бији, код суседа, у свету – док није сазнала шта се догодило и тако
тами дала светлост.
Монаху, схимнику, или једноставно вивлографу, занетом пи-
павим послом – наношењем златних листића на разбокорени ини-
цијал, попусти пажња и начини на изглед незнатну словну греш-
ку, која касније поста веома важна. Погрешно је исписао слово у
имену нашега далеког претка, визионара и утемељитеља будуће
српске престолнице.
Италијански историчар Антонио Бонфини (1427-1503) био је
коректан у делу Rerum Hungaricarum наводећи да је Смедерево
добило име генезом изговора имена родоначалника наше фами-
лије, Андреја, што је тачно читање и, дабоме, признање за истрај-
ност мајци моје мајке.
У бечком дворско-државном архиву мајка моје мајке проши-
рила је видике проучивши више од две стотине повеља старих
српских владара и властеле, почев с краја 12. до конца 15. столећа.
У њима, али и у Годишњаку Митрополије сремскокарловачке, иш-
читавала је непобитне доказе о племенитости, повластицама и
правима наше породице.
Урањање у прошлост, у маглу, у таму било би неупоредиво лак-
ше и успешније да силни султан Мехмед Други Освајач при кра-
ју 15. столећа није свеколиком српском племству прозрео нутрину,
окренуо свој непоћудни ћурак наопако и наредио да му повлаш-
ћена господа дођу пред ноге, у Јајце. И још наложи да са собом, уз
дарове, властела понесе дипломе, повеље, привилегије, хрисовуље
и све што сведочи да су племенити, посебни, да би их потврдио
султан, онај који им ништа, никада не дарова.
Силан страх и кукавност нагнали су племство на ћутање и по-
слушност, немоћ на тужно удвориштво, понизност на претворну
лојалност. Племениташи су кукавице, па учинише како је казано.
Мехмед Други никада реч није држао: драгоцене хартије и перга-
менте одмах преда ватри, властелу лиши поседа, права и повлас-
тица. Осећао се божански – огањ је прождирао доказе.
Мехмед Други, кад уседе у престол, одмах погуби браћу и до-
несе закон о братоубиству, који ће важити док је султана.
Ко поубија браћу, може и српску властелу.
Убрзо је указом, уз претњу смрћу, наредио да ни једна српска
племићка породица не сме да задржи и користи дотадашње пре-
зиме, већ да га изведе из очевог имена. Милост да задржи прези-
ме фамилије и привилегије могао је само онај ко се клања свемо-
гућем Алаху.
Племићи се очас одрекоше вере предака, а невољно и повластица.
Изгубише у трену све: веру, порекло, претке, част, достојаније.
Себе.
Буде ли века, изнова ће стећи господара: имовину, прах.
Достојанство ко изгуби – достојан не би.
Људина читавим бићем и животом, онај који не повлачи црту
између живота и смрти, наш умни, срчани предак и родоначалник
Андреј, да би опослио што је наумио, у шестоме веку по Христу, са
супругом Радмилом (по њима се свако наредно колено до данаш-
њега дана крштава) поведе породицу и саплеменике у маглу и
глиб, у незнано, у гротло.
На Балкан.
Довољно је – убеђивао је, преклињао – да то што он за две обда-
нице и обноћницу прође с козом на повоцу буде издвојено за ва-
рошке куће и окућнице, а остало, што на коњу пројаше за исто
време да се усрдно обрађује.
Уистину, Сорабљи су под барјак сина кнеза Дервана стали у
седмом веку, у време владавине византијскога цара Хераклија.
Стигли су на Балкан, читав век после Андреја, који је, нехотице,
не хајући за првенство, утро пут сеобама.
Наша породица, истицала је мајка моје мајке, имала је на за-
четку неупоредиво више но на концу и одиста ништа није учини-
ла да све струни, као да нигда не бје, да нестане кроз време, проме-
не, идеологије, напачно разумевање власти, слободе, васколиких
људских права, норми.
Напротив, све је наша породица учинила да сачува стечено и
себе: без успеха – као што бива када се бори против невидних, не-
савладивих сила.
У почетку имадосмо све, сада тек нешто у траговима, скаске.
Држим да је Реч трајнија од меди. Она траје.
Ко порекне изговорено пориче себе.
Не примећујемо како се чуда множе док нам се живот троши,
труни.
Бавећи се хаосом, стварамо га.
Време не часи. Једе нас. Односи као бујица.
И гута. Прождире.
Ништа неће претећи.
Последњи је час да опричам што наумих.
Мајка моје мајке никада није, ма где ишла, ма колико избива-
ла, закључавала кућу, јер је уважавала суседе. Веровала је да ће јој
– устреба ли – суседи, боље од икојег кључа, сачувати благо што је
дотекло и свеколико сиромаштво што нам оста за свагда, да се
нико за њ’ не граби.
Чувала је мајка моје мајке кључе од душмана, посве необич-
но, на видним местима. Кључи, јасно је, постоје да би сачували и
што се сачувати не даде, особито тајне. Све мимо тога одузима им
разлог постојања. Потире смисао кључара. Зато ћу најпре говори-
ти о кључу, суштини света.