Бајка о једном певачу

луци у Гази и окупан зрацима јутарњег сунца, свирао балалајку.
Истог јутра сам се укрцао на пурпурну лађу и пошао у Провансу.
Овде сам срео једног младића чија трагична судбина ће заувек
сенчити моје срце. Звао се Жан д’Авињон и био је трубадур тј. рап-
сод који је са гитаром у рукама лутао Провансом и тражио љубав.
Кад сам му рекао да сам пошао у Кордобу да нађем Алму, био
је одушевљен. ‘То је љубав!’ повикао је, а онда ме замолио да неко
време останем у Прованси, како би он научио да свира балалајку
(бал-ал-лаик или струна сунчеве сузе), а ја савладао вештину
писања балада.
‘Баладе (бал-оде или песме о љубави и смрти) су настале у Фе-
никији’, рекао је, ‘и биле су певане за време феничанског празни-
ка ‘недеље блуда’. Младићи који су били вешти у свирању флауте
и балалајке би отпевали по једну песму, а краљица блуда би одлу-
чила која песма је најлепша. Срећни младић би онда годину дана
провео у Балбеку, као Алелуја и њен љубавник.
‘Баладе су најлепша песничка форма’, додао је, ‘јер је са веома
мало речи потребно дочарати две највеће тајне у свемиру – љубав
и смрт.’ А онда је једну и отпевао:

‘Вековима тражим једну жену…
Да јој дам своје лепе очи, благу душу, све своје дарове.
Сад знам да љубав никад нећу наћи.

Вековима пишем једну песму…
О љубави и лепоти певам, о ранама и о болу ћутим.
Сад знам да ће смрт све ране да залечи.’

– А само неколико дана касније бели провансалски друм нас
је довео у Алби. Нисмо међутим знали да су пре нас у овај град
стигли војници папе Урбана II, тражећи некакве катаре, који су
наводно тврдили да је ђаво створио свет и да ће у вечној борби
између добра и зла, зло победити. На прилазима граду су нас, као
што рекох, сачекали ови сурови људи и повели са њима.
Кад смо им рекли да смо обични рапсоди који траже љубав,
они су се презриво насмејали и рекли: ‘И баш  ћете у Албију да је
нађете!’ – а онда су нас, под оптужбом да смо пријатељи Албижа-
на и анђели зла, осудили на смрт. И исте вечери су нас и обесили.
Кад су идућег јутра пурпурни зраци обасјали брежуљак изнад
Албија, ја сам седео испод вешала и певао тужну песму, а несрет-
ни Жан д’Авињон се лелујао на младом ветру. Испустио сам једну
сузу, онда окачио балалајку о раме и пошао у Кордобу.
Али као што погађате, само што сам стигао у Кордобу, заде-
сила ме нова несрећа. Овај пут ми нису одсекли главу нити су
ме обесили, али ако сте мислили да је смрт највећа несрећа, онда
сте се грдно преварили. Дакле, шта се догодило? Сазнао сам, при-
јатељу, да Алма није у Кордоби!
Сазнао сам да су калифов караван са којим је путовала пре-
срели маварски гусари из племена Туарега – дакле истог оног из
кога је био и мој пријатељ из Газе, ал-Корта! – и одвели је у срце
пустиње. А горко сазнање да Алма није у Кордоби и да су моје
муке биле узалудне, је било горе од најгоре смрти. Али сам се, као
што рекох, брзо прибрао и пошао у црне пустиње Африке.
И мада је бесмислено описивати ово путовање, морам ипак
да кажем да сунце месецима није силазило с неба и да су из песка
избијали пламенови ко зраци велике ватре. Месецима сам, дакле,
ходао кроз живу буктињу и сањао потоп.
А онда сам једне звездане ноћи по први пут осетио страх. Учи-
нило ми се да ћу овај пут заиста и заувек да умрем. ‘Нећу да умрем!’
прошапутао сам и за тренутак склопио очи, а кад сам их отворио,
лежао сам у срцу оазе и гледао млади месец како се купа у извору.
А кад сам се окренуо, крај мене је стајала Алма, са крчагом у руци.
‘Алма’, прошапутао сам, а она се насмешила и пружила ми крчаг.
‘Опрости Ашуг-Керибе’, рекла је, ‘нанела сам ти много бола.’
Пришла је и пољубила ме, а из ока јој је канула једна суза. И
пре него што сам стигао било шта да кажем, она испусти још једну
сузу, а онда се окрену и оде. А за њом су отишле и палме, пти-
це, извор и звезде.
‘Алма’, прошапутао сам још једном, а онда заспао сном пра-
ведника.
Кад сам се пробудио, на двогрбој бактријској камили сам
јахао обалама Феникије, а онда сам, ево, стигао и у Балбек.
– И где ћеш сад? – упитао сам.
– Одох кући у Самарканд – рекао је. – Да се одморим од свега и
покушам да нађем одговор на питање је ли Алма заиста постојала.
Или сам је ја измислио, само зато да бих прешао овај немогући
пут и схватио да је љубав тајна, као и смрт.
– А ви ако хоћете – додао је – можете да потражите одговор на
питање да ли ја постојим. Или је и мене измислио неки докони
рапсод, да бих уместо њега урадио све ово и тако му послужио
као путоказ и као утеха.
Устао је и отишао, а ја сам још дуго седео испред храма божје
сузе и гледао за њим, како меким кораком одлази из наше приче и
нестаје међу младим чемпресима.