Илузивност и асоцијативност у сликарству Зорана Рајковића

Уважавајући чињеницу да су стварност и уметност два раз-
личита реалитета Зоран Рајковић свој доживљај потенциране све-
сти објављује сликањем “призора” као контигента података, неис-
црпног у бројности могућих појава. Тај свет пластичне реалности,
саздан језичким и изражајним средствима, не успоставља анало-
гију и не понавља дословно оно што се може видети у реалном
свету – он личи на прави, задржавајући илузивност у појавном
слоју слике, али се сличност, истозначност и подударност приро-
дних и виртуелних облика неиспољавају у преосмишљавању и
транспозицији реалног. У том смислу се реалност уметничког де-
ла не подудара с реалношћу предметног, физичког света а ни с ре-
алношћу естетичког предмета јер се у њему репрезентативно ма-
нифестује полет сликарске имагинације која надограђује и надо-
пуњује сегменте појавности њиховим постварењем у нешто друго,
богатије и садржајније.
На путу од представљања до истраживања субјективне реал-
ности Зоран Рајковић решава проблем простора у складу с опш-
тим премисама модернистичког сликарства које су преформули-
сале простор изостављањем перцептивног искуственог реда и све-
ле га на површину по којој сликар у извесном реду, контрапун-
кту и сопственом закону исписује исказе и гради структуре. Има-
гинарна пројекција унутрашњих простора бића руши формалне
границе објективног света, инаугурише настајање репрезентатив-
не коначности и сликарство постаје искуство простора, поље ма-
терије и енергије где се у ритмичком односу пластичних елемена-
та манифестује њихово унутрашње дејство. Покушавајући да пре-
вазиђе ограниченост фрагмента и пронађе знак за обележавање
пута настављања и продужавања реалности открива простор који
ишчезавањем предмета губи конвенционално значење и постаје
место кондензације осећања и мисли, сажимања унутрашњих кон-
традикција, месту у коме енергизовано наслућени покрет матери-
је и светлости региструје тренутно затечено стање у низу бескрај-
них комбинација визуелних чинилаца. Простор прераста у попри-
ште борбе за слику као чисту визуелну сензацију која пластичним
мишљењем акумулира доживљај настао иза “насладе ока” у лави-
ринтима узнемиреног  људског бића, сагледан и протумачен син-
тезом “спољашњег гледања и унутрашњег виђења”. Комплексни
структурални ритам осећа се испод слојевите обраде површине у
понорима слике и његово треперење, назначено дубљим колори-
стичким звуком и тамнијом гамом, контрастним али уравноте-
женим тоновима, повезивањем супротностима топлог и хладног,
тамног и светлог, неравномерном игром светлосних одблесака и
слободним хроматским ткањем материје, сеизмографски бележи
нарастање субјективности у односу на реалност, плиме и осеке
стваралачке личности у жудњи да дође до себе, пронађе и прева-
зиђе себе и сликовито оваплоти своју чежњу за хармонијом. Зако-
нима, унутрашње хармоније подређено је и ефикасно контроли-
сање и фиксирање случајних података у непредвидивој игри ст-
варно – могуће, која помирује неочекиваност с понирањем у дуби-
ну. Некадашња поетска атмосфера преображава се у драматично
сучељавање антагонизма чији се рефлекси, ослобођени од спона
везаности за прикривено и потиснуто, обелодањују продубљива-
њем простора колористичким сећањем или отварањем од повр-
шине према посматрачу опипљивим истицањем материје на којо
зрнца светлости прелазе у боју, а боја у светлост. У тренутку када
се одрекло наративности и дескриптивности, укидањем предмет-
ности уметничко дело се ослобађа за своје осамостаљење довође-
њем до израза унутрашњег света оног који уобличава и његов
смисао се скрива тада у игри језика као игри моћи и могућности
за пробијање опни бића и савладавање међа живота.
У сликарству Зорана Рајковића предметност је релативизи-
рана али њу не замењује чист апстрактни пројект, отворен и осло-
бођен сваке намере јер уметник може све да промени, да ништа
не буде реално али кад све прекомпонује и доведе у неки свој ред
и смислену везу откривају се и препознају реалне вредности по
перцептивној ситуацији њиховог обликовања у новим значењима.
Постављен између реалне стварности предметности и потребе за
сликањем не окреће главу од реалности концепција његове ликов-
не замисли живела у симбиози конкретног и апстрактног, илузи-
вног и асоцијативног. И када се враћа предмету и кад апстрактно
промишља реалне облике полази од основног услова да је слика
обојена површина на којој језиком класичног сликарства, али сав-
ременом морфологијом и синтаксом исписује богатство света и
човека, задржавајући постојано супстанцијални однос са светом
окружења.
Желећи да остане као личност и стваралац у фаталитичком
вакуму с краја века остаје веран свом сликарском концепту рође-
ном између стварности света и стварности бића. Стварност ути-
че на уметнике, даје материју за његове субјективне представе али
од света Зоран Рајковић открива скривену лепоту а од уметности
узима оно што његовој личности највише одговара. Колебање из-
међу конкретног и апстрактног само су разумљиве деклинације
стваралачког поступка у трагању за изразом којим жели да, једин-
ством доживљаја и језичког исказа, оствари “чудо”, преточи у сли-
ку или представу само питање о суштини и смислу људског бића
и живота. Сликарство Зорана Рајковића поникло је на темељима
реалистичко – интимистичке оријентације и постојано се одупи-
ре трендовским изазовима у настојању да промовише хипотети-
чан свет слике, саздан језиком духа и осећајности. На размеђи
видљивог и невидљивог, спољашњег и унутрашњег, сликар прак-
сом проверава стечено ликовно искуство у којем се акцент све ви-
ше помера са опсервације мотива на решавање проблема сликов-
не површине.
Искушења савременог повремено изазивају његову имагина-
цију да крене од реалног и конкретног ка редукованом и асоци-
јативном али на том путу “денатурализације слике” не прекида