Митови о великом Лаву

20. новембра 1910. године умро је Лав Толстој. Век без Толстоја…
Звучи прилично празно. Чехов је писао: “…када у књижевности
постоји Толстој, лако је и пријатно бити књижевник; чак спознаја
да ништа ниси урадио, нити радиш, није тако страшна, јер Толстој
ради за све нас”. Без Толстоја, пак, није ни лако ни пријатно, заце-
ло не само у књижевности. Нестаје упориште.
Јасно је колико је савременике потресла Толстојева смрт. Но,
готово потреснији од смрти јесте Толстојев одлазак из Јасне По-
љане. То је било налик абдикацији. Као да је монарх пресавио сво-
ја пуномоћја, сишао с трона и одрекао се власти.
Занимљиво је то што у Толстојеву величину, још за живота
писца, тешко да је ко сумњао. Та величина прихватала се безмало
као датост, као несумњива чињеница. С Толстојем сте се могли не-
слагати, жестоко спорити… У тим расправама осећао се гнев, љут-
ња на неку непобитну истину. Он је одражавао јасну свест о сопс-
твеном праву да говори, уверење да говори као властодржац. То
право је срдило, али је било неспорно. Спор је имао други вид –
треба да говориш, али не тако.
Нема сумње у Толстојев уметнички дар, домет његовог генија.
Но, публика се непрестано губила у противречјима: “Толстој је
велики уметник, али је лош филозоф. Толстој је био генијалан,
али не и мудар”, говорио је Василије Розанов. Толстој је велики пи-
сац, али не осећа, не разуме историју. Толстој је изванредан као
стваралац, али слаб као моралиста, као религиозни мислилац,
као социјални фантаста. И сам Толстој као да је потхрањивао та
противречја. Племић, који проповеда упрошћавање живота, пи-
сац који позива на учење писању од сељачке деце, породични
човек који иступа против породице, хришћанин који устаје про-
тив цркве, или паганин који присваја хришћанство, уметник
који се устремљује на музику, сликарство, литературу (и то не на
какве декаденте, већ на самог Шекспира), на науку; поданик који
се буни против државе.
Свако је од Толстоја узимао шта је хтео, свако је стварао свој
мит. Једни су му приписивали у заслугу реализам и “раскринка-
вање свега и свачега”. Други – његову књижевну генијалност. За
Мерешковског, он је оличење незнабожачког осећања света. “Јасно-
видац плоти” – тако је Толстоја крстио Димитрије Сергејевић, ма-
теријалиста, који није разумевао Бога као личност. Понекоме је,
пак, била важна социјална компонента Толстојеве делатности,
његово стремљење ка народном животу. Управо захваљујући
Толстоју родило се и ојачало народњаштво, које је прославило
моралне принципе сељаштва. Други су видели у њему истинског
хришћанина и бунили се против његовог изопштења из цркве.
Премда, питање је зашто – Толстој је сам изјавио како не признаје
православну догматику, те гради сопствену цркву.
Толстојев геније је све време спутаван некаквим оградама. Све
време му је тражена фалинка. При том се с Толстојем нису толико
сукобљавали колико су га својатали. С њиме је мало ко равнопра-
вно разговарао. Изгледа да се једино Константин Леонтијев спо-
рио с Толстојем с једнаким уметничким даром (друга је ствар што
је Леонтијев Толстоју супротставио Маркјевића – којег данас нико
не памти). Но, Леонтијев се сматрао генијалним, попут Толстоја.
Није у питању само један мит, већ читава митологија Толстоја.
Он је оваплоћење целог низа митова. Толстојево душевно здравље
супростављано је “ненормалности”, психичкој крхкости Досто-
јевског (Михајловски). Тако се стварала представа о томе да рани
Толстој, Толстој у младости – није исто што и позни Толстој. То
јест, испада да Толстој није раван себи. Јер, једна је ствар – Толстој
“Рата и мира”, а друга ствар – Толстој као религиозни проповедник.
Премда, довољно је погледати Дневник и уверити се да је Толстој
веома рано постао свестан свог месијанства. Сумњало се у Толсто-
јеву искреност, без разумевања подстицаја, узрока његових посту-
пака. Чинили су се претенциозни, намерни. Задивљујуће је Тол-
стојево пажљиво и постојано посматрање себе, својих душевних
кретњи у светлу дужности, у светлу онога што треба испунити.
Изазивало је подсмех то спутавање себе правилима и ограни-
чењима, самопринуда, сабијање себе у оквире. Посве је био нео-
бичан Толстојев страх од смрти и његова борба са смрћу. Чудио је
и његов последњи “гест” (говорећи попут Андреја Белог) – његов
одлазак из Јасне Пољане. Као да је учитељ, пре краја часа, изашао
из одељења и оставио ученике. Уза све, сам Толстој већ дуго није
размишљао о проповедању, него о ћутању. Одлазак, ћутање, ута-
пање у мир – то није покушај ослобађања од одговорности, већ
другачија одговорност…

Прошло је сто година. Наш век даје свој прилог разумевању
(или митологији) Толстоја. Павел Басински је поводом јубилеја на-
писао обимну и подробну књигу са упадљивим и више него нео-
бичним насловом – “Бекство из раја”. То је књига-репортажа, поку-
шај да се Толстој приближи данашњици. Књига је пуна детаља и
цитата, што се већ може сматрати њеном несумњивом вредношћу.
Басински као да предлаже да се на Толстоја гледа једноставно као
на човека. Ево њега – старца, са несугласицама у породици, умор-
ног од “људске славе”. Ево га, бежи. Ево како реагују новине. Ево
какве су га потешкоће пратиле на путу. Зар је немогуће разуме-
ти обичне људске мотиве? То је већ својеврстан покушај упрош-
ћавања Толстоја. Горки је у Толстоју видео паганског бога (из којег
је извиривало нешто лукаво, наравно, тако је увек код Горког. И
Лењин је лукав. И Толстој је лукав такође). Басински бога претва-
ра у уморног старца. И то је у суштини мит. Или антимит.
Занимљиво је да се вољом експерата, жирија награде “Велика
књига”, дело Басинског нашло уз роман Виктора Пелевина “Т”, још
једно остварење о Толстојевом одласку. Премда, код Пелевина је
Толстој потпуно другачији. То је пре симбол, амблем Толстоја. То
је Толстој који је сишао са слике Репина. А Оптина пустиња, куда
се Толстој запутио – митска земља мудраца. Пелевин је отворено
фантазмагоричан. Он предлаже читаоцу необичну, али на свој
начин занимљиву игру са условним Толстојем (Т). Но, ко је од њих
више митологизирао – фантастични Пелевин или фактографски
Басински, не бих да судим.
Сто година је прошло. Комплетна академска сабрана дела
Толстоја требало би да садрже сто томова. Посла ће бити за још
сто година.

(С руског превела Мирјана Булатовић)