Николај Александров
Митови о великом Лаву
20. новембра 1910. године умро је Лав Толстој. Век без Толстоја…
Звучи прилично празно. Чехов је писао: “…када у књижевности
постоји Толстој, лако је и пријатно бити књижевник; чак спознаја
да ништа ниси урадио, нити радиш, није тако страшна, јер Толстој
ради за све нас”. Без Толстоја, пак, није ни лако ни пријатно, заце-
ло не само у књижевности. Нестаје упориште.
Јасно је колико је савременике потресла Толстојева смрт. Но,
готово потреснији од смрти јесте Толстојев одлазак из Јасне По-
љане. То је било налик абдикацији. Као да је монарх пресавио сво-
ја пуномоћја, сишао с трона и одрекао се власти.
Занимљиво је то што у Толстојеву величину, још за живота
писца, тешко да је ко сумњао. Та величина прихватала се безмало
као датост, као несумњива чињеница. С Толстојем сте се могли не-
слагати, жестоко спорити… У тим расправама осећао се гнев, љут-
ња на неку непобитну истину. Он је одражавао јасну свест о сопс-
твеном праву да говори, уверење да говори као властодржац. То
право је срдило, али је било неспорно. Спор је имао други вид –
треба да говориш, али не тако.
Нема сумње у Толстојев уметнички дар, домет његовог генија.
Но, публика се непрестано губила у противречјима: “Толстој је
велики уметник, али је лош филозоф. Толстој је био генијалан,
али не и мудар”, говорио је Василије Розанов. Толстој је велики пи-
сац, али не осећа, не разуме историју. Толстој је изванредан као
стваралац, али слаб као моралиста, као религиозни мислилац,
као социјални фантаста. И сам Толстој као да је потхрањивао та
противречја. Племић, који проповеда упрошћавање живота, пи-
сац који позива на учење писању од сељачке деце, породични
човек који иступа против породице, хришћанин који устаје про-
тив цркве, или паганин који присваја хришћанство, уметник
који се устремљује на музику, сликарство, литературу (и то не на
какве декаденте, већ на самог Шекспира), на науку; поданик који
се буни против државе.
Свако је од Толстоја узимао шта је хтео, свако је стварао свој
мит. Једни су му приписивали у заслугу реализам и “раскринка-
вање свега и свачега”. Други – његову књижевну генијалност. За
Мерешковског, он је оличење незнабожачког осећања света. “Јасно-
видац плоти” – тако је Толстоја крстио Димитрије Сергејевић, ма-
теријалиста, који није разумевао Бога као личност. Понекоме је,
пак, била важна социјална компонента Толстојеве делатности,
његово стремљење ка народном животу. Управо захваљујући
Толстоју родило се и ојачало народњаштво, које је прославило
моралне принципе сељаштва. Други су видели у њему истинског
хришћанина и бунили се против његовог изопштења из цркве.
Премда, питање је зашто – Толстој је сам изјавио како не признаје
православну догматику, те гради сопствену цркву.
Толстојев геније је све време спутаван некаквим оградама. Све
време му је тражена фалинка. При том се с Толстојем нису толико
сукобљавали колико су га својатали. С њиме је мало ко равнопра-
вно разговарао. Изгледа да се једино Константин Леонтијев спо-
рио с Толстојем с једнаким уметничким даром (друга је ствар што
је Леонтијев Толстоју супротставио Маркјевића – којег данас нико
не памти). Но, Леонтијев се сматрао генијалним, попут Толстоја.
Није у питању само један мит, већ читава митологија Толстоја.
Он је оваплоћење целог низа митова. Толстојево душевно здравље
супростављано је “ненормалности”, психичкој крхкости Досто-
јевског (Михајловски). Тако се стварала представа о томе да рани
Толстој, Толстој у младости – није исто што и позни Толстој. То
јест, испада да Толстој није раван себи. Јер, једна је ствар – Толстој
“Рата и мира”, а друга ствар – Толстој као религиозни проповедник.
Премда, довољно је погледати Дневник и уверити се да је Толстој
веома рано постао свестан свог месијанства. Сумњало се у Толсто-
јеву искреност, без разумевања подстицаја, узрока његових посту-
пака. Чинили су се претенциозни, намерни. Задивљујуће је Тол-
стојево пажљиво и постојано посматрање себе, својих душевних
кретњи у светлу дужности, у светлу онога што треба испунити.
Изазивало је подсмех то спутавање себе правилима и ограни-
чењима, самопринуда, сабијање себе у оквире. Посве је био нео-
бичан Толстојев страх од смрти и његова борба са смрћу. Чудио је
и његов последњи “гест” (говорећи попут Андреја Белог) – његов
одлазак из Јасне Пољане. Као да је учитељ, пре краја часа, изашао
из одељења и оставио ученике. Уза све, сам Толстој већ дуго није
размишљао о проповедању, него о ћутању. Одлазак, ћутање, ута-
пање у мир – то није покушај ослобађања од одговорности, већ
другачија одговорност…
Прошло је сто година. Наш век даје свој прилог разумевању
(или митологији) Толстоја. Павел Басински је поводом јубилеја на-
писао обимну и подробну књигу са упадљивим и више него нео-
бичним насловом – “Бекство из раја”. То је књига-репортажа, поку-
шај да се Толстој приближи данашњици. Књига је пуна детаља и
цитата, што се већ може сматрати њеном несумњивом вредношћу.
Басински као да предлаже да се на Толстоја гледа једноставно као
на човека. Ево њега – старца, са несугласицама у породици, умор-
ног од “људске славе”. Ево га, бежи. Ево како реагују новине. Ево
какве су га потешкоће пратиле на путу. Зар је немогуће разуме-
ти обичне људске мотиве? То је већ својеврстан покушај упрош-
ћавања Толстоја. Горки је у Толстоју видео паганског бога (из којег
је извиривало нешто лукаво, наравно, тако је увек код Горког. И
Лењин је лукав. И Толстој је лукав такође). Басински бога претва-
ра у уморног старца. И то је у суштини мит. Или антимит.
Занимљиво је да се вољом експерата, жирија награде “Велика
књига”, дело Басинског нашло уз роман Виктора Пелевина “Т”, још
једно остварење о Толстојевом одласку. Премда, код Пелевина је
Толстој потпуно другачији. То је пре симбол, амблем Толстоја. То
је Толстој који је сишао са слике Репина. А Оптина пустиња, куда
се Толстој запутио – митска земља мудраца. Пелевин је отворено
фантазмагоричан. Он предлаже читаоцу необичну, али на свој
начин занимљиву игру са условним Толстојем (Т). Но, ко је од њих
више митологизирао – фантастични Пелевин или фактографски
Басински, не бих да судим.
Сто година је прошло. Комплетна академска сабрана дела
Толстоја требало би да садрже сто томова. Посла ће бити за још
сто година.
(С руског превела Мирјана Булатовић)
Ивана Добриловић
Последњи поздрав… не, већ Довиђења, Толстоје!
“Како се таба пут кроз нетакнути снег? Једна особа корача испред,
знојећи се, псујући, бележећи пут неравним црним рупама.”
Овим пасусом Варлам Шаламов започиње своју причу “Кроз снег”
са којом иначе отвара своју колекцију прича “Приче са Колиме”, а
прича је једна изврсна метафора која изједначује писање на праз-
ном папиру са ходањем по белм снегу, а црне рупе, у том случају,
са трагом мастила. Док читам ове редове, ствара ми се једна слика
пред очима – Толстој како таба пут кроз недотакнути, бели снег.
И тако је једног хладног, снежног новембарског дана Лав Никола-
јевић Толстој наставио својим путем када је преминуо 1. новем-
бра 1910 године. Тачно двадесет дана пре његове смрти, Владимир
Чертков, Толстојев најближи пријатељ и приватни секретар при-
ма телеграм од Толстоја. У њему пише “Јуче ми је позлило стоп
видели су ме путници стоп изашао из воза осећао сам се слабо
стоп страх ме јавности стоп осећам се боље сад стоп путујем
даље стоп помози ми стоп Николајев (Толстојев приватни “псе-
удоним”) . Сазнавши да је Толстојева жеља да га види, Чертков је
ноћним возом напустио Тулу и стигао је у Астапово 2. новембра
1910. налазећи јако слабог али свесног Толстоја у кревету. Убрзо
након Чертковог доласка Толстој га је замолио да овај уради све
могуће да не дозволи његовој супрузи, Софији Андрејевној Толстој,
да га посети. Онда је сентиментално почео да прича о једном Чер-
тковом писму у којем Чертков пише о П. П. Николајевом делу “Кон-
цепција Бога као перфектна основа живљења,” тврдећи да писац
“заснива идеју на потпуној и поузданој основи.” Пар дана касније,
Чертков је наишао на неке од Толстојевих написаних речи након
што га је Толстој замолио да његове снимљене речи са рекордера
пренесе у његов споменар. Следеће речи су биле додате “1. новем-
бра 1910 год.: Бог постоји, заиста. Човек Њега манифестује кроз
време, простор и материју. Што већа Богова мнифестација у чо-
веку (живот), што више човек постоји. Спој људских живота је
остварена љубављу. Бог није љубав, али што више љубави, све ви-
ше човек манифесује Бога и све више он заиста постоји.”
Читамо “Последњи дани Толстоја” (1911), Чертковов дирљив извеш-
тај, упијајући сваки детаљ као да ће нам овај приказ пружити
нови и до сада невиђени преглед у Толстојеву брилијантну пси-
ху. Даје нам увид у последње дане једног бога књижевности и
имамо утисак да виримо кроз кључаоницу и гледамо моменте ко-
је нису биле за јавност, а имајући у обзир Толстојеву здравствену
ситуацију, никада о њима не би ни прочитали у неком од Толстојих
радова. И ми се сад ослањамо на Чертков опис, пажљиво читајући
да не би случајно промашили неки детаљ; трудећи се да читамо
између редова са надом да ћемо открити нешто о Толстоју чега ни
његов пријатељ Чертков није био свестан. Као да Толстојеве пос-
ледње речи садрже целовитост свих његових књижевних дела.
28. октобра 1910 године, три дана пре слања телеграма, Толстој
је нестао са Јаснe Пољане, остављајући свој дом, како би кренуо на
пут. Његов нестанак, а сада и његова болест, убрзо су постали
популаран медијски догађај у целој земљи који опонаша данаш-
њу узрујаност око живота јавних личности – као и њихове поје-
диначне смрти. Толстој је био упознат са тим јер му је Чертков, по
инструкцији болесника, читао новине које су писале о његовом
нестанку и болести, као и о његовом неизмерном утицају који је
имао на књижевни и хришћански свет – као и о томе да неки чак
стахујући да ће његова смрт охрабрити велики број Толстојевих
подржавалаца међу младима, сељацима и у кругу инелигенције.
Упркос свим тим узнемирењем у спољашном свету, руски реа-
листа је, лежећи и умирући у кревету, имао само једно у виду, а
то је да стане на своје ноге и да настави свој нови, прави живот.
Сеоски живот, или “једноставан, самоодржљив живот” као што
то Толстој описује, је нешто ка чему наш велики писац тежи а
уједно исказује своје гађење идејом робства државе у писму на-
писаном свом пријатељу Василију Боткином. У њему он пише:
“Истина је да је држава једна завера створена не само да експло-
атира, него, изнад свега, да уништи своје грађане… Према томе,
ја никада нећу бити слуга ни једној држави.” Додуше, Толстој
није имао проблем са међуљудским обслуживањем, исказујући
управо ово у свом научном делу “Шта чинити?” (1886) у којем ка-
же да “дужност сваког човека и сваке жене је обслуживати друге
људе,” другим речима, пружити истинску помоћ.
Толстој је веровао да прави хришћанин проналази трајну сре-
ћу увек жудећи ка унутрашњем усавршенству пратећи велику за-
повест која истиче пре свега љубав и поштовање према свом ком-
шији и према Богу, а не да следи спољашно управљање од стране
цркве или државе. Имајући у виду његово радикално, хришћансо
веровање и његову невероватно јаку жудњу да живи у складу са
истим, да ли му можемо замерити због тога што је оставио своју
породичну имовину и своју супругу са којом је делио брак већ 48
година, како би отишао да живи сам на селу? Зар то није неодго-
ворно и себично од човека да се одрекне своg породичног живота
– један чин која се у потпуности разликује од закона љубави, по-
родице и толеранције ког је Толстој уздизао изнад свега кроз сва
његова књижевна дела. Очигледно је да је велики писац морао да
испоштује своју одговорност. Кажу да људи пред смрт добију не-
вероватну моћ и храброст да кажу или учине оно што су целог
живота желели, а то се десило Толстоју. Иако Толстој и дање
поседује ту своју, нама већ познату, снагу да крене на свој испла-
нирани пут ка духовном спашавању, не смемо заборавити да ис-
пред нас лежи један обичан човек, као сваки други, борећи се са
боловима и незгодама старости. И само пар дана пред његову
смрт у свом дневнику пише: “Ја сада преживљавам муке из пакла:
Позивам све гадости из мог прошлог живота – јер ова сећања не
изумиру и само трују моје биће. Људи генерално жале за тим што
им не остаје сећање након смрти. И сва срећа да не остаје! Која
би то била агонија да у овом животу поседујем сећање из прошлог
живота на све оно што је зло, све оно што је болно за свест… све
лоше које је мојих руку дело. Која срећа да сећање нестаје са завр-
шетком живота и да само преостаје свест.”
Сада можемо рећи да је Толстој ипак успео да крене на свој на-
менски, духовни пут. Ја веруем да му је смрт помогла у томе. Да је
неком вишњом силом могао бити физички присутан за време сво-
је смрти, верујем да се овај велики човек не би бунио, јер би знао
да га смрт води ка месту где његова свест преостаје, овог пута ка
месту где су врата нама затворена, као и његовом великом при-
јатељу и последњем сведоку његове смрти, Владимиру Черткову.
Овде се завршава Чертков извештај, док ће Толстој увек живети
кроз романе будућих уметника, а овог пута ће ти уметници табати
свој нови пут кроз бели, нетакнути снег; њихова дела подсећајући
на Толстојеве прве романе Младост (1852), Дечаштво (1854) и
Детињство (1856)… и тако допуштајући највећем руском реали-
сти да се роди још много пута.
Наталија Сапожњикова Лакићевић
Јубилеји руског племства
Тачно пре 20 година, у Русиjи се поjавила jедна нова друштвена
организациjа. У периоду распада СССР-а странке и партиjе свих
боjа, дресова и надева, ницале су као печурке па нестаjале, али ово
Друштво не само што jе опстало него се развило у угледну орга-
низациjу коjа броjи неколико хиљада чланова.
Рођење нове организациjе само по себи не би ни привукло пажњу
да ниjе имало необичан назив: Удружење потомака руског племс-
тва. Дакле, чланови овог Друштва припадали су руском племс-
тву и морали су то и да документују. Ако се сетимо да су после кр-
вавог преврата 1917. Године, комунисти темељили своjу власт на рад-
ничкоj класи и сиромашном (нерадном) сељаштву, док су племс-
тво, свештенство и богато сељаштво наменски уништавани, очи-
гледно је да ови људи нису били ништа друго до кандидати за стрељање.
Друштво руских племића jасно је дефинисало своjе циљеве на Пр-
вом Сверуском Сабору (Конгресу) 1992. године усваjањем Држав-
не и друштвено-политичке концепциjе.
У своjoj активности Друштво потомака руских племића следи
културне и просветитељске циљеве и усмерено je на успостављење
и наставак историjског континуитета државе и генерациja, на ства-
рање друштвене свести на темељима традиционалних руских ду-
ховних и моралних вредности, вере предака и историjских тради-
циja руске државе, на враћање славе Отаџбине, праве културе, при-
нципа грађанског достоjанства и части, традициjе верног служења
Отаџбини, поштовања руске историje, високог морала и духовности.
Историjа руског племства jесте историja саме Русиjе. У руском
језику речи “племић” и “племство” су “дворjaнин” и “дворjaнство” и
имаjу ко корен “двор”. “Дворjaнин” значи “слуга на двору”, а оваj
поjам се jавља у летописима XII века. Кнежева дружина jе била гру-
па кнежевих службеника и делила се на стариjу и млађу. Стариjу
дружину су чинили тако звани боjари, коjи су били стариjи по го-
динама мудри кнежеви саветници. Док у млађоj су били млади
људи коjи су чинили кнежеву воjску, односно кнежев “двор”. Важ-
но jе забележити да jе управо племство било први сталеж руског
друштва коjи jе од друге половине XVI века био законом везан
за место свога рада, за свог кнеза и службу њему и своjоj земљи.
(Сељаштво jе 100 година касниjе добило слично ограничење, од-
носно везаност за земљу – крепостное право.) Дакле, почетно и до-
бровољно право служити свом господару се претворило у личну
обавезу племића-дворjанина, коjи jе био дужан обезбедити уну-
трашњи ред у своjoj држави као и њене границе. Од тада у пле-
мићки речник заувек улазе поjмови “обавеза”, “дуг”, “одговорност”.
Служба jедног племића ниjе била нимало лака и за велику
већину почињала је са петнаест година, а траjaла је све до смрти.
За верну службу додељивали су земљане поседе. Међутим, то
ниjе било правило. Истина је била да је држава распоређивала не
толико права и привилегиjе, колико обавезе.
На почетку царовања Петра Великог (1682–1725) у Русиjи jе било
16.200 племића, док је становништво земље броjало 13 милиона. То
значи да је племство чинило 0,125 одсто од укупног живља. Закон
из 1701. године прокламовао је да “сви племићи коjи имаjу земљу,
треба да служе, и даром нико земљу не сме да поседуjе”. Jедан ис-
торичар тог времена записао је да би племић од малих ногу опа-
сао сабљу и остављао jе тек кад би његова остарела рука изгубила
снагу да jе држи у бици. Познато jе да jе цар Петар I спроводио ве-
лике реформе, али оне нису донеле никакве повластице племићи-
ма. Њихова служба била је обавезна и тешка као и пре тога. За
време Петра I племићи су почели да служе цару и у цивилу. Поред
тога, племство jе добило нову обавезу – да учи и да студира. Уко-
лико племић ниjе учио, односно студирао, била би му забрењена
женидба. Уколико ниjе служио, била би му одузимана земља.
Прве праве привилегиjе племство jе добило знатно касниjе: искљу-
чиво право да управља сељаштвом везаном за земљени посед (1746.
године), Указ о слободи племића у избору служити или не (1762)
као и поменута Повеља императорке Екатерине II (1785), коjом
племићи су били ослобођени личног пореза. Чувени руски исто-
ричар В. О. Кључевски je рекао да “сећаjући се, шта je племство
учинило за државу, спремни смо да заборавимо на привилегиеjе
коje je оно уживало”. Царица je c правом сматрала да ће племићи
увек служити и бити “за веру, цара и отаџбину”. Племство je ак-
тивно учествовало у привреди свог краja, бринуло се о напретку у
свим гранама друштвеног живота. Често, њихова имања била су
образац агрономиjе, кућа – мали Лувр, друштво – мелем за душу.
Реформе императора Александра II и Александра III, у другоj по-
ловини XIX века промениле су положаj племића. Руска елита jе
прихватила реформе и сама их je спроводила, иако су оне ограни-
чавале њихове привилегиjе. Посебно издваjамо укидање зависнос-
ти сељаштва (крепостной зависимости) 1861. год. (Не заборављаj-
мо да je управо аристократиja измислила и поклонила миру демо-
кратске принципе, па се сама измакла у сенку) У XIX веку плава
крв ниjе значила привилегиjе, припадност овом сталежу било је
само питање престижа. Jедноставно, то jе била част и броj пле-
мића jе у Русиjи нагло растао. Краjем XIX века племство jе чинило
0,95 посто становништва земље.
Занимљиво jе питање титула у историjи руског племства. У староj
Русиjи сви кнежеви били су потомци првих господара руске зем-
ље из владаjућих династиjа – Рjуриковићи и Гедиминовићи (њих
можемо упоредити ca српским Немањићима), као и представни-
ци аристокрациjе других народа. Они су били такозвани природ-
ни кнежеви. Први пут кнежеву титулу доделио је Петар Велики,
тек 1707. године, свом приjатељу из детињства Александру Мењ-
шикову, незнаног порекла. Први руски император увео jе и стране
титуле грофа и барона.
Међутим, старина рода ценила се много више него титула. По-
стоjи дивна прича о томе како jе император Александар I имао на-
меру да додели титулу грофа чувенoм генералу Jeрмолову, учес-
нику рата у Русиjи против Наполеонових трупа 1812. године. Jу-
нак је титулу одбио: “Господару, оставите титуле Швабама, они
то воле. Док презиме Jeрмолов лепо звучи само по себи, зар не?”
Чувеноj староj фамилиjи припадао је пуковник Николаj Раjевски,
коjи jе погинуо близу Алексинца, као добровољац у српско-тур-
ском рату 1876. године. Ни он ниjе био гроф, као што се погрешно
мисли у Србиjи. Узгред, пуковник Раjевски био je само jедан од
многих руских официра (наравно племића), коjи су се пензиони-
сали или узимали догорочно отсутство из руске воjске да би оти-
шли у Србиjу и ратовали као добровољци у четама руског генера-
ла Михаила Черњаева.
Племство ниjе било затворена каста, него сталеж отворен за пред-
ставике других социjалних група. Поjединац je могао да стекне
племићко достоjанство кад би служио и достигао одређено звање,
односно чин, или добио орден. Постати племић ниjе било лако,
правила су била строга и прецизна, али jе очигледно да je оваj лич-
ни, субjективни, циљ обjективно био користан за државу, jер jе под-
стицао квалитетан рад.
Русиjа je била па и остала велика земља коjу насељава много народа.
Занимљиво je да у царскoj Русиjи само 55 одсто племића сматрало
руски jезик за матерњи. Преостали део су чинили пољаци, гру-
зиjци, татари, грци и други. Конфликата на националноj или ре-
лигиозноj основи ниjе било, посебно у воjсци, где су племићи чи-
нили половину официра. Било je и Срба, наjчувениjи међу њима
били су Сава Владиславић Рагузински, Воjновићи, Ивелићи, Ми-
лорадовићи, Прерадовићи. У рускоj цркви Св. Троице у Београду
лежи “последњи витез руске империje” барон Петар Врангељ
(1878–1928), пореклом из Скандинавиje.
Новоосновано Удружење потомака руских племића успело је да
добиjе своj прави историjски назив – Друштво руских племића
(Российское Дворянское Собрание). Прва племићка друштва
(дворянские собрания), настала су на основу чувене Повеље цари-
це Екатерине II из 1785. године коjа jе регулисала права, слободе и
привилегиjе племства у рускоj империjи (Грамота на права, воль
ности и преимущества благородного российского дворянства)
И ово jе други убилеj руског племства у овоj години – 225. годиш
њица поменуте Повеље. Друштва су организована у градовима
административним центрима. Први московски воjвода, односно
председник, (на руском jeзику “предводитель”, на француском
“маршал”) био је гроф Петар Шереметjeв (1713–1788).
Времена се мењаjу. Данашње племство настоjи да буде корисно
своjоj држави. На то их обавезуjе порекло… Племић не треба да
личи на кромпир, коjи све што ваља чува у земљи, него треба да
савесно ради на свом месту, као и да настоjи да пренесе племени
те традициjе, културу и васпитање на своjу децу. Постоји легенда
о томе да je предак и пуни имењак пуковника Николаja Раjeвског
чувени jунак рата са Наполеоном, повео у битку двоицу своjих
малих синова. Оваj тренутак се види на познатоj слици коjа jе по
стала основа симбола и уjедно мото Руског племићког друштва
(www.nobility.ru).