Последњи поздрав… не, већ Довиђења, Толстоје!

“Како се таба пут кроз нетакнути снег? Једна особа корача испред,
знојећи се, псујући, бележећи пут неравним црним рупама.”
Овим пасусом Варлам Шаламов започиње своју причу “Кроз снег”
са којом иначе отвара своју колекцију прича “Приче са Колиме”, а
прича је једна изврсна метафора која изједначује писање на праз-
ном папиру са ходањем по белм снегу, а црне рупе, у том случају,
са трагом мастила. Док читам ове редове, ствара ми се једна слика
пред очима – Толстој како таба пут кроз недотакнути, бели снег.
И тако је једног хладног, снежног новембарског дана Лав Никола-
јевић Толстој наставио својим путем када је преминуо 1. новем-
бра 1910 године. Тачно двадесет дана пре његове смрти, Владимир
Чертков, Толстојев најближи пријатељ и приватни секретар при-
ма телеграм од Толстоја. У њему пише “Јуче ми је позлило стоп
видели су ме путници стоп изашао из воза осећао сам се слабо
стоп страх ме јавности стоп осећам се боље сад стоп путујем
даље стоп помози ми стоп Николајев (Толстојев приватни “псе-
удоним”) . Сазнавши да је Толстојева жеља да га види, Чертков је
ноћним возом напустио Тулу и стигао је у Астапово 2. новембра
1910. налазећи јако слабог али свесног Толстоја у кревету. Убрзо
након Чертковог доласка Толстој га је замолио да овај уради све
могуће да не дозволи његовој супрузи, Софији Андрејевној Толстој,
да га посети. Онда је сентиментално почео да прича о једном Чер-
тковом писму у којем Чертков пише о П. П. Николајевом делу “Кон-
цепција Бога као перфектна основа живљења,” тврдећи да писац
“заснива идеју на потпуној и поузданој основи.” Пар дана касније,
Чертков је наишао на неке од Толстојевих написаних речи након
што га је Толстој замолио да његове снимљене речи са рекордера
пренесе у његов споменар. Следеће речи су биле додате “1. новем-
бра 1910 год.: Бог постоји, заиста. Човек Њега манифестује кроз
време, простор и материју. Што већа Богова мнифестација у чо-
веку (живот), што више човек постоји. Спој људских живота је
остварена љубављу. Бог није љубав, али што више љубави, све ви-
ше човек манифесује Бога и све више он заиста постоји.”

Читамо “Последњи дани Толстоја” (1911), Чертковов дирљив извеш-
тај, упијајући сваки детаљ као да ће нам овај приказ пружити
нови и до сада невиђени преглед у Толстојеву брилијантну пси-
ху. Даје нам увид у последње дане једног бога књижевности и
имамо утисак да виримо кроз кључаоницу и гледамо моменте ко-
је нису биле за јавност, а имајући у обзир Толстојеву здравствену
ситуацију, никада о њима не би ни прочитали у неком од Толстојих
радова. И ми се сад ослањамо на Чертков опис, пажљиво читајући
да не би случајно промашили неки детаљ; трудећи се да читамо
између редова са надом да ћемо открити нешто о Толстоју чега ни
његов пријатељ Чертков није био свестан. Као да Толстојеве пос-
ледње речи садрже целовитост свих његових књижевних дела.
28. октобра 1910 године, три дана пре слања телеграма, Толстој
је нестао са Јаснe Пољане, остављајући свој дом, како би кренуо на
пут. Његов нестанак, а сада и његова болест, убрзо су постали
популаран медијски догађај у целој земљи који опонаша данаш-
њу узрујаност око живота јавних личности – као и њихове поје-
диначне смрти. Толстој је био упознат са тим јер му је Чертков, по
инструкцији болесника, читао новине које су писале о његовом
нестанку и болести, као и о његовом неизмерном утицају који је
имао на књижевни и хришћански свет – као и о томе да неки чак
стахујући да ће његова смрт охрабрити велики број Толстојевих
подржавалаца међу младима, сељацима и у кругу инелигенције.
Упркос свим тим узнемирењем у спољашном свету, руски реа-
листа је, лежећи и умирући у кревету, имао само једно у виду, а
то је да стане на своје ноге и да настави свој нови, прави живот.
Сеоски живот, или “једноставан, самоодржљив живот” као што
то Толстој описује, је нешто ка чему наш велики писац тежи а
уједно исказује своје гађење идејом робства државе у писму на-
писаном свом пријатељу Василију Боткином. У њему он пише:
“Истина је да је држава једна завера створена не само да експло-
атира, него, изнад свега, да уништи своје грађане… Према томе,
ја никада нећу бити слуга ни једној држави.” Додуше, Толстој
није имао проблем са међуљудским обслуживањем, исказујући
управо ово у свом научном делу “Шта чинити?” (1886) у којем ка-
же да “дужност сваког човека и сваке жене је обслуживати друге
људе,” другим речима, пружити истинску помоћ.

Толстој је веровао да прави хришћанин проналази трајну сре-
ћу увек жудећи ка унутрашњем усавршенству пратећи велику за-
повест која истиче пре свега љубав и поштовање према свом ком-
шији и према Богу, а не да следи спољашно управљање од стране
цркве или државе. Имајући у виду његово радикално, хришћансо
веровање и његову невероватно јаку жудњу да живи у складу са
истим, да ли му можемо замерити због тога што је оставио своју
породичну имовину и своју супругу са којом је делио брак већ 48
година, како би отишао да живи сам на селу? Зар то није неодго-
ворно и себично од човека да се одрекне своg породичног живота
– један чин која се у потпуности разликује од закона љубави, по-
родице и толеранције ког је Толстој уздизао изнад свега кроз сва
његова књижевна дела. Очигледно је да је велики писац морао да
испоштује своју одговорност. Кажу да људи пред смрт добију не-
вероватну моћ и храброст да кажу или учине оно што су целог
живота желели, а то се десило Толстоју. Иако Толстој и дање
поседује ту своју, нама већ познату, снагу да крене на свој испла-
нирани пут ка духовном спашавању, не смемо заборавити да ис-
пред нас лежи један обичан човек, као сваки други, борећи се са
боловима и незгодама старости. И само пар дана пред његову
смрт у свом дневнику пише: “Ја сада преживљавам муке из пакла:
Позивам све гадости из мог прошлог живота – јер ова сећања не
изумиру и само трују моје биће. Људи генерално жале за тим што
им не остаје сећање након смрти. И сва срећа да не остаје! Која
би то била агонија да у овом животу поседујем сећање из прошлог
живота на све оно што је зло, све оно што је болно за свест… све
лоше које је мојих руку дело. Која срећа да сећање нестаје са завр-
шетком живота и да само преостаје свест.”
Сада можемо рећи да је Толстој ипак успео да крене на свој на-
менски, духовни пут. Ја веруем да му је смрт помогла у томе. Да је
неком вишњом силом могао бити физички присутан за време сво-
је смрти, верујем да се овај велики човек не би бунио, јер би знао
да га смрт води ка месту где његова свест преостаје, овог пута ка
месту где су врата нама затворена, као и његовом великом при-
јатељу и последњем сведоку његове смрти, Владимиру Черткову.
Овде се завршава Чертков извештај, док ће Толстој увек живети
кроз романе будућих уметника, а овог пута ће ти уметници табати
свој нови пут кроз бели, нетакнути снег; њихова дела подсећајући
на Толстојеве прве романе Младост (1852), Дечаштво (1854) и
Детињство (1856)… и тако допуштајући највећем руском реали-
сти да се роди још много пута.