Јубилеји руског племства

Тачно пре 20 година, у Русиjи се поjавила jедна нова друштвена
организациjа. У периоду распада СССР-а странке и партиjе свих
боjа, дресова и надева, ницале су као печурке па нестаjале, али ово
Друштво не само што jе опстало него се развило у угледну орга-
низациjу коjа броjи неколико хиљада чланова.
Рођење нове организациjе само по себи не би ни привукло пажњу
да ниjе имало необичан назив: Удружење потомака руског племс-
тва. Дакле, чланови овог Друштва припадали су руском племс-
тву и морали су то и да документују. Ако се сетимо да су после кр-
вавог преврата 1917. Године, комунисти темељили своjу власт на рад-
ничкоj класи и сиромашном (нерадном) сељаштву, док су племс-
тво, свештенство и богато сељаштво наменски уништавани, очи-
гледно је да ови људи нису били ништа друго до кандидати за стрељање.
Друштво руских племића jасно је дефинисало своjе циљеве на Пр-
вом Сверуском Сабору (Конгресу) 1992. године усваjањем Држав-
не и друштвено-политичке концепциjе.

У своjoj активности Друштво потомака руских племића следи
културне и просветитељске циљеве и усмерено je на успостављење
и наставак историjског континуитета државе и генерациja, на ства-
рање друштвене свести на темељима традиционалних руских ду-
ховних и моралних вредности, вере предака и историjских тради-
циja руске државе, на враћање славе Отаџбине, праве културе, при-
нципа грађанског достоjанства и части, традициjе верног служења
Отаџбини, поштовања руске историje, високог морала и духовности.
Историjа руског племства jесте историja саме Русиjе. У руском
језику речи “племић” и “племство” су “дворjaнин” и “дворjaнство” и
имаjу ко корен “двор”. “Дворjaнин” значи “слуга на двору”, а оваj
поjам се jавља у летописима XII века. Кнежева дружина jе била гру-
па кнежевих службеника и делила се на стариjу и млађу. Стариjу
дружину су чинили тако звани боjари, коjи су били стариjи по го-
динама мудри кнежеви саветници. Док у млађоj су били млади
људи коjи су чинили кнежеву воjску, односно кнежев “двор”. Важ-
но jе забележити да jе управо племство било први сталеж руског
друштва коjи jе од друге половине XVI века био законом везан
за место свога рада, за свог кнеза и службу њему и своjоj земљи.
(Сељаштво jе 100 година касниjе добило слично ограничење, од-
носно везаност за земљу – крепостное право.) Дакле, почетно и до-
бровољно право служити свом господару се претворило у личну

обавезу племића-дворjанина, коjи jе био дужан обезбедити уну-
трашњи ред у своjoj држави као и њене границе. Од тада у пле-
мићки речник заувек улазе поjмови “обавеза”, “дуг”, “одговорност”.
Служба jедног племића ниjе била нимало лака и за велику
већину почињала је са петнаест година, а траjaла је све до смрти.
За верну службу додељивали су земљане поседе. Међутим, то
ниjе било правило. Истина је била да је држава распоређивала не
толико права и привилегиjе, колико обавезе.
На почетку царовања Петра Великог (1682–1725) у Русиjи jе било
16.200 племића, док је становништво земље броjало 13 милиона. То
значи да је племство чинило 0,125 одсто од укупног живља. Закон
из 1701. године прокламовао је да “сви племићи коjи имаjу земљу,
треба да служе, и даром нико земљу не сме да поседуjе”. Jедан ис-
торичар тог времена записао је да би племић од малих ногу опа-
сао сабљу и остављао jе тек кад би његова остарела рука изгубила
снагу да jе држи у бици. Познато jе да jе цар Петар I спроводио ве-
лике реформе, али оне нису донеле никакве повластице племићи-
ма. Њихова служба била је обавезна и тешка као и пре тога. За
време Петра I племићи су почели да служе цару и у цивилу. Поред
тога, племство jе добило нову обавезу – да учи и да студира. Уко-
лико племић ниjе учио, односно студирао, била би му забрењена
женидба. Уколико ниjе служио, била би му одузимана земља.
Прве праве привилегиjе племство jе добило знатно касниjе: искљу-
чиво право да управља сељаштвом везаном за земљени посед (1746.
године), Указ о слободи племића у избору служити или не (1762)
као и поменута Повеља императорке Екатерине II (1785), коjом
племићи су били ослобођени личног пореза. Чувени руски исто-
ричар В. О. Кључевски je рекао да “сећаjући се, шта je племство
учинило за државу, спремни смо да заборавимо на привилегиеjе
коje je оно уживало”. Царица je c правом сматрала да ће племићи
увек служити и бити “за веру, цара и отаџбину”. Племство je ак-
тивно учествовало у привреди свог краja, бринуло се о напретку у
свим гранама друштвеног живота. Често, њихова имања била су
образац агрономиjе, кућа – мали Лувр, друштво – мелем за душу.

Реформе императора Александра II и Александра III, у другоj по-
ловини XIX века промениле су положаj племића. Руска елита jе
прихватила реформе и сама их je спроводила, иако су оне ограни-
чавале њихове привилегиjе. Посебно издваjамо укидање зависнос-
ти сељаштва (крепостной зависимости) 1861. год. (Не заборављаj-
мо да je управо аристократиja измислила и поклонила миру демо-
кратске принципе, па се сама измакла у сенку) У XIX веку плава
крв ниjе значила привилегиjе, припадност овом сталежу било је
само питање престижа. Jедноставно, то jе била част и броj пле-
мића jе у Русиjи нагло растао. Краjем XIX века племство jе чинило
0,95 посто становништва земље.

Занимљиво jе питање титула у историjи руског племства. У староj
Русиjи сви кнежеви били су потомци првих господара руске зем-
ље из владаjућих династиjа – Рjуриковићи и Гедиминовићи (њих
можемо упоредити ca српским Немањићима), као и представни-
ци аристокрациjе других народа. Они су били такозвани природ-
ни кнежеви. Први пут кнежеву титулу доделио је Петар Велики,
тек 1707. године, свом приjатељу из детињства Александру Мењ-
шикову, незнаног порекла. Први руски император увео jе и стране
титуле грофа и барона.
Међутим, старина рода ценила се много више него титула. По-
стоjи дивна прича о томе како jе император Александар I имао на-
меру да додели титулу грофа чувенoм генералу Jeрмолову, учес-
нику рата у Русиjи против Наполеонових трупа 1812. године. Jу-
нак је титулу одбио: “Господару, оставите титуле Швабама, они
то воле. Док презиме Jeрмолов лепо звучи само по себи, зар не?”
Чувеноj староj фамилиjи припадао је пуковник Николаj Раjевски,
коjи jе погинуо близу Алексинца, као добровољац у српско-тур-
ском рату 1876. године. Ни он ниjе био гроф, као што се погрешно
мисли у Србиjи. Узгред, пуковник Раjевски био je само jедан од
многих руских официра (наравно племића), коjи су се пензиони-
сали или узимали догорочно отсутство из руске воjске да би оти-
шли у Србиjу и ратовали као добровољци у четама руског генера-
ла Михаила Черњаева.
Племство ниjе било затворена каста, него сталеж отворен за пред-
ставике других социjалних група. Поjединац je могао да стекне
племићко достоjанство кад би служио и достигао одређено звање,
односно чин, или добио орден. Постати племић ниjе било лако,
правила су била строга и прецизна, али jе очигледно да je оваj лич-
ни, субjективни, циљ обjективно био користан за државу, jер jе под-
стицао квалитетан рад.

Русиjа je била па и остала велика земља коjу насељава много народа.
Занимљиво je да у царскoj Русиjи само 55 одсто племића сматрало
руски jезик за матерњи. Преостали део су чинили пољаци, гру-
зиjци, татари, грци и други. Конфликата на националноj или ре-
лигиозноj основи ниjе било, посебно у воjсци, где су племићи чи-
нили половину официра. Било je и Срба, наjчувениjи међу њима
били су Сава Владиславић Рагузински, Воjновићи, Ивелићи, Ми-
лорадовићи, Прерадовићи. У рускоj цркви Св. Троице у Београду
лежи “последњи витез руске империje” барон Петар Врангељ
(1878–1928), пореклом из Скандинавиje.
Новоосновано Удружење потомака руских племића успело је да
добиjе своj прави историjски назив – Друштво руских племића
(Российское Дворянское Собрание). Прва племићка друштва
(дворянские собрания), настала су на основу чувене Повеље цари-
це Екатерине II из 1785. године коjа jе регулисала права, слободе и
привилегиjе племства у рускоj империjи (Грамота на права, воль
ности и преимущества благородного российского дворянства)
И ово jе други убилеj руског племства у овоj години – 225. годиш
њица поменуте Повеље. Друштва су организована у градовима
административним центрима. Први московски воjвода, односно
председник, (на руском jeзику “предводитель”, на француском
“маршал”) био је гроф Петар Шереметjeв (1713–1788).
Времена се мењаjу. Данашње племство настоjи да буде корисно
своjоj држави. На то их обавезуjе порекло… Племић не треба да
личи на кромпир, коjи све што ваља чува у земљи, него треба да
савесно ради на свом месту, као и да настоjи да пренесе племени
те традициjе, културу и васпитање на своjу децу. Постоји легенда
о томе да je предак и пуни имењак пуковника Николаja Раjeвског
чувени jунак рата са Наполеоном, повео у битку двоицу своjих
малих синова. Оваj тренутак се види на познатоj слици коjа jе по
стала основа симбола и уjедно мото Руског племићког друштва
(www.nobility.ru).