Драги Пеђа,

Данас се у име Удружења књижевника од тебе не опрашта ни нај-
бољи, ни најстарији, ни најугледнији. Ја сам само скромни сведок
величине и значаја твојих земаљских дана и живота, који се није
препунио собом и живљењем већ смислом и мисијом; да собом
треба потврдити своје дело и да истину бивања и трајања треба ос-
вајати и сведочити свакога дана, како си ти то радио. Твоје дело је
одавно надрасло просечан људски живот, велику и значајну био-
графску белешку у неком овдашњем или светском лексикону; твој
живот је одавно постао симбол непристајања на лаж и сталне теж-
ње за Истином у Богу и божјем Промислу. Није лако ходати тим пу-
тем, није лако бити земаљски сведок и небески јемственик исти-
не када те “све ране свога рода боле”, када ти поделе пролазе кроз
срце, као што су теби пролазиле, када мириш браћу и онда када
сви мисле да су омразе и поделе превладале. Драги мој пријатељу
опрости ми сада што сам био малодушан онда када си само ти ве-
ровао, могао сам само да наслутим колики је твој бол због подеље-
не браће, али знам колико су велике твоје молитве биле којима си
призивао слогу и саборност, ум и разум, љубав и праштање. Сво-
јим примером, племенитошћу и благошћу мирио си непомирљиво,
блажио омразе и указивао браћи на Христа и брата у Христу. Да,
само тиме се стиче плата на небу и несаница и немир на земљи.
И једно и друго си носио достојанствено, радовао се свакој новој
књизи, поздрављао нова имена у књижевности и храбрио оне ста-
рије и посустале. Веровао си и вером себе утврђивао у постојању, од-
носу према ближњима, колегама и послу у Удружењу књижевника,
Српској књижевној задрузи, многим удружењима у Србији и дија-
спори, свуда где су те звали и где си својим умом и разумом, зна-
њем и послањем припадао и несебично помагао не штедећи себе.
У временима несклоним људима као што си ти био, у време-
нима када је требало бити човек међу људима над тобом и нама,
твојим сарадницима и пријатељима, стално је лебдела мисао Иве
Андрића из писма Младобосанцима: “Говориће вам: “Изгорећете
брзо, о узалудно! Иза вас ће остати само пепео!” Одговорите им;
“Нека, бар ће се знати да смо били ватра, а иза вас ће остати слинав
траг као из пужа.”” И нека буде тако, нека се данас и заувек зна ко је
ко, све док има очију да виде и ушију да чују.
Рано си кренуо путем којим ћемо сви једнога дана кренути – пу-
тем ка Небеској Србији која ће с тобом бити боља исто толико ко-
лико ће ова у којој ми трошимо земаљске дане бити лошија. Нека
ти је вечна слава, драги мој пријатељу, и нека ти Бог душу прости.

Молитва, суза и слово за
Предрага Р. Драгића Кијука

Редакција и Клуб часописа “Људи говоре”, који излази у Торонту,
Заједно са Српско-канадским удружењем писаца “Десанка Мак-
симовић” из Торонта, одржали су парастос члану Редакције часо-
писа “Људи говоре” и дугогодишњем пријатељу и сараднику Удру-
жења писаца “Десанка Максимовић”, истог дана када је овај зна-
чајни српски мислилац, књижевник и филозоф сахрањен у Београду.
Помен су служили преосвећени владика канадски Георгије,
уз саслужење свештеника Василија Томића, Милоша Путића и
Милутина Вељка.
После службе за душу упокојеног, о упокојеном Кијуку гово-
рили су владика Георгије, Катарина Костић, Миро Микетић и
Радомир Батуран.