Сећање на Пеђу Кијука

Сећање – које не може то да буде, не сме то да буде. Док изговарам
ту реч као разлог нашег вечерашњег окупљања: да сећањем на дра-
гу особу која је управо напустила овај свет одамо последњу пош-
ту, умиримо себе да је нећемо заборавити, што је све тачно, што и
овога пута као и увек чинимо, не полази ми за руком да Предра-га
Драгића Кијука преселим у моје сећање на њега. Видим га и слу-
шам га изблиза, или издалека, или читам његове текстове, оче-
кујући нове. То је нешто што постоји и траје годинама, деценијама,
као духовна, умна, емотивна, космичка, али увек и отаџбинска
енергија која оживотворује, осмишљава бит српског народа. Нај-
лакше је набрајати његове књиге од којих су неке бесмртна дела, да
споменем само зборник у два волуминозна тома “Catena Mundi”
(1992), према оценама многих, “духовну енциклопедију српског на-
рода”. Па да на то надовежем моја сећања на Пеђу из тог периода,
када сам у Матици исељеника Србије, која је била издавач те дра-
гоцене књиге, имала прилику да слушам Пеђине оригиналне фи-
лозофске поставке; па да се присећам како ми је Милан Дачовић,
за кога је Пеђа говорио да у својој племенитости запоставља свој
таленат, да би га што више открио код других, објашњавао теоло-
шки метод који је Пеђа увео у савремену српску филозофију. Ла-
ко је набрајати такве детаље као сећање на “најобразованијег
Србина”, како смо још онда говорили за Пеђу.
Као сећање могу да споменем и интензивну сарадњу, у трајању
од два месеца, у току две године узастопце (2004-2005), када сам са
Предрагом Драгићем Кијуком, у његовој породичној кући, састав-
љала Монографију СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА. Колико су ми са-
мо значили наши вишечасовни разговори. Ништа необично. То го-
воре сви његови сарадници јер Пеђа Кијук је Богом дани беседник.
Сва таква сећања на личном плану могу се некако поднети.
Могу некако да издржим и веома моћно, пристрасно осећање нак-
лоности према Пеђи као књижевном критичару јер је о мојој фак-
тографској поезији, како сам је сама назвала, дао доста исцрпну
анализу и сврстао је у значајна песничка остварења на српском
језику.

И да сам се мање дружила са Пеђом Кијуком него што јесам,
сматрала бих да је сарадња и пријатељство са таквим умним го-
ростасом довољан разлог да кажем себи да је његов утицај на мене
као писца, и уопште, од огромног значаја.
И све то бих данас могла поднети као сећање на тог свестра-
ног ствараоца и племенитог човека, да у мени не покуља превише
снажан утисак чим замислим Пеђу као говорника у јавности. И
то није само зато што је изузетно обдарен говорник. То је везано
за оно о чему говори и како то преноси на друге. И какав повод,
разлог и смисао има свако његово јавно излагање. Јуче сам одслу-
шала траку са промоције листа “Збиља” у Вршцу, новембра 2006.
године. У паноу смо били уредник “Збиље”, Момир Лазић, Пред-
раг Драгић Кијук, глумица Јасмина ………… и ја. Пеђа се обраћао
аудиторијуму као да је део њега. Започео је своје излагање са кон-
статацијом да се нама и у даљој прошлости дешавало да забора-
вимо да се бавимо сами собом. Насупрот томе други се увек баве
нама и то на нашу штету. Сажетим, а свеобухватним поступком,
подсетио је на протеривање Срба из Хрватске, не само у “Олуји”,
већ и пре и после тога, затим је врло уверљиво размонтирао хо-
ливудску монтажу Сребренице. У аргументовању наших греша-
ка и пропуста зауставио се тачно на време, реченицом “Срби нису
ништа бољи, нити гори од других и зато сам ја међу вама, да заједно
анализирамо пропусте, да вам укажемо на текстове у “Збиљи” из
којих се сазнаје истина, захваљујући савести аутора који пишу
за тај лист. Потенцирао је, као и Лазић, да треба да имамо много
таквих листова и часописа у којима се тумаче догађаји на прави
начин. Указивао је на значај организовања скупова на којима се
људи обавештавају о новим опасностима које се нагињу над Срби-
јом; упозоравао да треба стално примењивати нову и што адек-
ватнију стратегију да се избегне, или бар ублажи даље круњење и
истањивање српског националног бића. Користећи своје темељно
знање из историје, увек је у правом моменту наводио личности из
српске историје који су подизали прст опомене. Овога пута освр-
нуо се на текст у “Збиљи” о Владану Ђурђевићу који је још 1909.
године, у својој књизи објављеној у Лајпцигу, у Немачкој, упозорио
свој народ и европску хуманитарну јавност, да су Срби већ тада
били осуђени на политичку смрт: “Зар није читав наступајући, 20.
век, био испуњен покушајима да се изврши нихилизација Срба и
да се дефинитивно избришу из историје.”

Указујући на такве текстове, Кијук истовремено потенцира
њихов значај у враћању народног достојанства, јер “српски народ
то заслужује”. И онда са посебном интонацијом преноси своје
сазнање, тако да га присутни доживљавају као завештање: НЕМО-
ГУЋЕ ЈЕ УНИШТИТИ ЈЕДАН НАРОД КОЈИ ПРЕДСТАВЉА ФЕ-
НОМЕН У ИСТОРИЈИ ДРЕВНИХ НАРОДА, НЕМОГУЋЕ ЈЕ
ПОНИШТИТИ СРПСКИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ФЕНОМЕН И ПО
СВОЈОЈ ДИЈАСПОРИ. ТЕЛО СРПСКОГ НАРОДА ЈЕ НА ЈУЖНО-
СЛОВЕНСКОМ БАЛКАНУ, АЛИ ЊЕГОВА ДУША, ЊЕГОВО
СРЦЕ КУЦА У ЊЕГОВОЈ МЕТАФИЗИЧКОЈ ДИЈАСПОРИ У БЛИ-
ЗИНИ МАТИЦЕ. ТО СРЦЕ ЈЕ ХИЛАНДАР И ОНО ДОИСТА
КУЦА ВИШЕ ОД ОСАМ ВЕКОВА. ТО ЈЕ РАЗЛОГ КОЈИ ДАЈЕ
УВЕРЕЊЕ ДА СЕ СРБИ КАО НАРОД НЕ МОГУ ИЗБРИСАТИ
ИЗ ИСТОРИЈЕ. АЛИ ЈЕ НЕОПХОДНО ДА СВИ МИ, А НЕ ПО-
ЛИТИЧАРИ – ЈЕР ПОЛИТИЧАРЕ ТРЕБА УВАЖАВАТИ КАДА
ТО ЗАСЛУЖУЈУ, АЛИ ИХ НЕ ТРЕБА ОБОЖАВАТИ – ДА МИ,
НАРОД, ТРЕБА ДА СЕ ВРАТИМО СЕБИ И ДА ПРЕСТАНЕМО
ДА БУДЕМО ГЕРМАНОФИЛИ, ФРАНКОФИЛИ, АНГЛОФИЛИ,
ГРКОФИЛИ, РУСОФИЛИ – ДА ТРЕБА, НАЈЗАД, ДА ПОСТАНЕ-
МО, СРБОФИЛИ.
Много је било таквих наступа у јавности Предрага Драгића
Кијука, много их је било до последњег дана његовог живота. До
јуче су га фасцинирано слушали млади Срби окупљени око ДВЕРИ
СРПСКИХ. На њих мислим све ове дане и на новодолазеће младе
људе који верују у себе, а самим тим и у своју отаџбину, који имају
потребу и хоће да верују да таквих националних барда као што је
Предраг Драгић Кијук, који знањем и мудрошћу посипају утаба-
не, као и нове стазе, Србија има довољно да се очува национално
достојанство и пренесе на будућа поколења.
На таквог Пеђу Кијука мислим кад не могу да га сместим у
своја сећања. Јер нам је потребна његова жива реч чији ехо одје-
кује у етеру. Неугасива, неуморна, стимулативна, охрабрујућа реч;
притом промишљена, знањем натопљена, веродостојна реч и на-
равно, превасходно српска, за Србе и због Срба.
СА ТАКВИМ ПРЕДРАГОМ ДРАГИЋЕМ КИЈУКОМ НЕ МОГУ
СЕ ОПРОСТИТИ, НЕ МОГУ ГА СМЕСТИТИ У СЕЋАЊЕ, И
ДОК ТО ПОКУШАВАМ, ЊЕГОВЕ РЕЧИ ОДЈЕКУЈУ У НАРОДУ.