Празнина

Двије сјенке у празној просторији чиниле су прави угао. Једна,
опружена по натрулим јеловим подницама, мјестимично размак-
нутим толико да би се између њих могла протурити тања књига,
препознавала се по томе што је прашина под њом била тамнија,
као да је попрскана водом. Друга, усправна, била је заправо оно
што је остало од мршаве дјевојке, леђима окренуте отвору у коме
је некада био прозор, прије него што се сасула у сјенку пред њом.
Иза дјевојке видјело се четвртасто парче запаљеног неба и сунце
подливено црвенилом, чији је доњи врх нестајао у устима брда, а у
њеним очима губили се притуљени пламичци негдашњег живота
који је, стицао се утисак, немилице трошила.
Тренутак раније, у уској уличици пуној рупа и разбацаног
смећа, начас је застала крај њега, привезала га за себе продорним
погледом, којим је кроз његове зјенице сврдлала до ледене груд-
вице зебње скривене дубоко у  њему,  више покретом очију него
цијеле главе показала му да уђе кроз отвор гдје су некада била
врата. Кад су се нашли у рушевној просторији, кроз разрушен
кров и мјестимично проваљену таваницу решетани свјетлошћу
прољетног дана на измаку, он је остао близу улаза, а она пришла
отвору на супротној страни.
– Знам те, ти си Иван Чабрило – зазвечао је празнином мемљи-
ве просторије празан глас проткан никотинском мемлом.
Није имао шта да јој одговори, јер и он је знао да је Иван Ча-
брило. Извадио је из џепа цигарете и закорачио да и њу понуди,
али га је зауставила испруживши руку с уздигнутим дланом.
Вратио је паклицу у џеп.
– Ја сам Надина.
То је за њега била нова информација, али није осјетио по-
требу да је коментарише, баш као ни малочас када је изговорила
његово име и презиме. Неке ствари се подразумијевају и нема
потребе да на њих трошимо ријечи.
Надина је могла имати седамнаест, двадесет или тридесет пет
година. Двоумљењу није доприносила само тама у просторији
с чијих зидова се давно осуо малтер, ни то што је леђима била
окренута сунцу на заласку, па јој се лице тек назирало, већ више
испијеност њеног тијела, дотрајала одјећа која је на њој висила
и груб глас, примјеренији некоме чије кости су запамтиле многе
деценије.
Примијетио је иза њених пета, иза оног правог угла који су
твориле двије сјенке, сјенка тијела и њен одраз на поду, три-чети-
ри биљчице из прашине за педаљ пропете према отвору у коме се
некад налазио прозор. Мора да су птице, помисли, у кљуну или
измету донијеле ту сјеменке, кроз отвор вјетар нанио мало кише,
па су клице, чим су пробиле опну која их је стезала, као што у за-
мку ухваћеног човјека стишће нелагодност, пожуриле ка свјетлу.
Ако биљка – изненади се откуд му таква мисао – има родитеља, да
ли је то сјеменка, или биљка која је створила ту сјеменку? Можда
је то у овом случају трулеж из које биљчице црпе храну? Или ноћ-
на роса која влажи ту трулеж? Можда и сама свјетлост, која, јед-
нако као влага и хранљиви сокови из трулежи, одржава биљчице
у животу? Све има свог родитеља, а то што често не знамо ко је
он, више је филозофско него природнословно питање, закључи.
– Не знаш или нећеш да ми одговориш?
Питање свом тежином тресну на биљчице и он се уплаши да
ће их, онако крхке, поломити.
– Или ме можда ниси слушао?
– Нисам – призна без устезања.
– Стајао си тамо на улици, јер си се двоумио да ли да још мало
прошеташ, или да одмах уђеш у зграду насупрот ове рушевине?
То сам те питала.
– Тако… Тако некако – замуца.
– Пратим те мјесецима – рече тихо, а када он хтједе да изрази
чуђење, негодовање можда, прстом танким као гранчица прине-
сеним уснама ућутка га. – Знам да сваког предвечерја одлазиш у
једнособан стан на другом спрату, знам и женско име исписа-
но на плочици на улазним вратима тог стана, усамљено попут
самониклог бора на стрмој литици, знам и да пред поноћ на-
пушташ зграду, полако за собом привлачећи улазна врата, да
шкрипом не разбуде улицу.
Сунце је нестало у утроби брда, у угловима мемљиве просто-
рије хватала се паучина таме.
– То заиста нема…
Танка сува гранчица на њеним још тањим уснама, које су, на-
слућивао је, морале бити пепељастомодре, заустави његову ре-
ченицу прије него што је закорачила у мисао.
Продоран цијук заталаса мемљиву паучину таме по углови-
ма. За њим други, па трећи.
Иза дјевојчиних пета, иза оног правог угла који су твориле
двије сјенке, протрча миш. Брже од погледа. Мишица, појури за
тим тамносивим створењцем Иванова мисао. Мајка. Родитељица
осјећа да нешто недостаје њеној дјеци, да су можда у опасности,
па и она срља у опасност.
– Раније сам те тако мјесецима пратила када си одлазио у
Улицу ослободилаца.
Његове мисли напустише мрског му глодара и, заједно с по-
гледом који је већ био заронио у празнину, вратише се Надини-
ном лицу, нејасној слици сличној празнини у сивкастој тами.
– И тамо си одлазио у предвечерје, али не на спрат, јер кућа