04.
Лука Јоксимовић Барбат

Ноћ у Никеји

Изненадни летњи пљусак окупао је варош за тили час и растерао
продавце свега и свачега, десетак просјака и три пута бројније
проститутке са улица и присилио их да потраже заклон под стре-
хе најближих кућа. Нису се сви власници тих лепих и мање лепих
здања радовали овим незваним гостима, па су их, као и обично
у таквим приликама, потерали даље. Улични трговци, или, како
су их још звали, трговци без дућана, тада би се склањали под ши-
рока платна којима су покривали робу довожену и држану на
волујским, коњским или магарећим запрегама.
Сиротиња, већином гологлава, журила је пут сиротишта окрај
града. Имућни грађани, добро заклоњени у својим затвореним
четворопрезима, настављали су пут ка својим одредиштима.
Старац дуге седе косе и дуге браде боје сребра, ходао је лагано,
погледа смиреног и незаинтересованог за сав тај метеж око себе.
Био је одевен у пастирско рухо. На ногама назувци од јареће коже,
панталоне и кошуља од конопљиног платна, око струка припасан
широки црвени појас исткан од вуне, преко леђа, упркос лету,
пребачена овчја кожа са неошишаним руном, а на глави добро
скројена шубара од медвеђег крзна. Подебљи штап, који је носио у
десној руци, био је изрезбарен необичним шарама. Од кратке, као
лула савијене дршке са главом орла на крају, па до самог врха при
дну штапа, протезале су се, са обе стране, по једна изрезбарена
змија – кобра. С предње стране штапа, на чеоном делу рукохвата,
био је изрезбарен једнакокраки крст. Чинило се да зна куд је
кренуо. Није застајкивао, успут није никога запиткивао, корачао
је одлучним и равномерним кораком. Није било лако одредити
колико му је година. Могао је, судећи по одлучном и чврстом ко-
раку, имати 45 или коју годину више. Али, судећи по од ветра и
сунца избораном и тамном лицу и по дужини и белини његове
косе и браде, могао је имати и преко стотину.
Пљусак је потрајао. Не прође много времена и улице посташе
пусте. Сунце се већ спустило ниско на западу. Близу је сутон.
Старац се приближавао централном тргу и, угледавши велелепну
палату, упутио се ка њој једнако равномерним кораком као да је
читава вечност пред њим. Улице без тротоара, услед јаког пљуска,
беху се претвориле у блатњаву каљугу, са изузетком трга који је
окруживао палату. Он је био поплочан гранитним плочама, а
нa десетине или стотине истих таквих плоча било је расуто у-
наоколо; очито су чекале свој ред да буду уграђене.
Стари пастир је прилазио тргу са северне стране. Палата је
била посађена насред трга, тако да се централни трг никада није
могао читав обујмити једним погледом. Велелепна грађевина је
имала са сваке стране широке и високе тремове. Кров се у том
делу преко водоравно постављених греда и плафона ослањао на
каријатиде – стубове у облику женских фигура. Било је ту и
фигура римских божанстава, лавова, змија, орлова и велика
скулптура јахача на коњу... Све је то било исклесано у мермеру,
а троугласти простор изнад врата и прозора испуњен рељефним
орнаментима.
Стража, распоређена свуда око палате, помно је чувала при-
лазе. Број стражара, на свакој од страна, зависио је од броја про-
зора и улаза на њима. Већи број прозора и улаза изискивао је већи
број стражара.
Пастир у широком луку заобиђе палату и нађе се лицем ка
њеној источној страни где су се налазила њена главна врата.
Држећи се једнако усправно, не мењајући брзину хода, старац
се приближио прочељу на неких десетак метара. Стражари су
остали непокретни и неми. Њихово држање је било попут статуа:
ледено мирни, мишићави, обучени у летње војничке хаље, са
штитом навученим преко левог доручја и подлактице, са ус-
прављеним копљем у десној руци и мачем у корицама заденутим
о појас. Од шлемова, којима су штитили главе, одбијали су се
зраци залазећег сунца.
Како није било њихове реакције, старац, без задржавања,
продужи напред. Био је већ готово на дужину копља испред сте-
пеника на трему којим је, очито, намеравао да се успне, када се
испред њега испречише два дуга, унакрсно постављена копља и
зачу се одлучан, груб и повишен глас:
“Докле, старче?”
Тек тада пастир застаде. Погледао је најпре у њихове сандале
навучене на боса стопала и у штитнике на цеваницама. Потом се
загледа у оштре врхове копаља, па му се поглед успе уз копља до
шака двојице протектора, затим се успуза уз њихове испружене
руке, и најзад им угледа мраморно мирна и огрубела лица која су
убедљиво говорила да за ове људе не представља никакав про-
блем убити непознатог и невиног човека.
Гледао их је не показујући никакав страх, као човек који се
одавно помирио с тим да се једном, пре или касније, мора отићи са
овог света, и да није сваки човек племенит, разборит, милосрдан
и љубазан, те да се од таквих може било шта очекивати.
“Дошао сам код Валерија. Морам с њим да разговарам.”
“Хм! Мораш с њим да разговараш? Дa ли те је он позвао? Ко си
ти? Зар мислиш да тек тако можеш да дођеш са улице и разговараш
са царем? И како га то ословљаваш? Није он за тебе Валерије већ
цар Константин Велики.”
“Рекох ти, морам да разговарам са Валеријем, или, како га ти
ословљаваш, са царем Константином Великим. Сутра већ може
бити касно за њега” – говораше старац и даље, потпуно смирен
као да стражар није на њега повисио глас и као да се нису оштри
врхови уперених копаља налазили на само неколико сантиметара
испред његових груди.
“Одбиј, старче, последњи пут те опомињем”, загрме војник
поново.
Пастир се загледа у очи стражару који је викао, ослони свој
штап о стомак, подиже увис руке као да се предаје, а онда нагло
пљесну њима. У трену оба стражара спустише копља врхом ка
тлу, она се раздвојише, а они постадоше још чвршће непомични,
очију укочених и стакластих, загледаних негде у даљину.
Пастир се лагано успе уз степениште, прође између два
стражара које је управо хипнотисао и приближи се четворици
стражара који су обезбеђивали главни улаз. Видевши да им се
приближава стари пастир, ненаоружан, те да га је њихова пред-
стража пустила да пође напред, не подигоше своје мачеве, већ,
према правилима службе, главни међу њима упита:
“Куд си кренуо старче?”
“Ја код Валерија”, одговори старина гласом успореним, полу-
тихим, довољно јасним, али некако успављујућим.
Осим што је у левој руци држао штап, сада је брзо из дубоког
десног џепа на панталонама извадио фрулу и замахнуо њоме
испред лица стражара гледајући их, једног по једног, право у очи.
Мишићи руку им се опустише, шаке склизнуше с дршака мачева,
али и даље остадоше на ногама, без иједног новог покрета. И
њихове очи добише стакласти сјај и зурише негде у даљину.
Пастир неометано пође ходницима палате у потрази за це-
заром августом тетрархом царем Гајем Флавијем Валеријем Ауре-
лијем Константином. 'Само један човек, а толико титула и имена.
Зашто су му уопште потребни?' – питао се старац.
Збуњена слушкиња, када ју је упитао где може да пронађе
светлог цара, показа руком на једна широка, златом опточена
врата, рекавши:
“Цар се одмара. Не смемо да га узнемиравамо.”
“И докле ће да ленчари?”, упита пастир, не показавши ни трунке
страха или пијетета какви се очекују у оваквим приликама од
тако ниског, неповлашћеног госта.
“Слободно га ти пробуди ако спава. Можда и не спава, већ
се само склонио од претворних дворјана, да одмори душу од те
напасти. Не брини, ништа лоше ти се неће десити. Цар ће ми се
обрадовати.”
Не баш охрабрена, нити убеђена у старчеве речи, слушкиња
повуче један свилени конопац крај врата, а са друге стране се зачу
звон прапораца. Када не би одговора с друге стране, она лагано
покуша да отвори врата. Зачудо, врата нису била закључана. Она
их је отварала, истовремено се скривајући иза њих, док пастир
ступи напред. Из дубине собе, из сенке, примицала се, брзим
кораком, једна људска фигура. Када изађе из сенке, старац виде
човека у лакој ланеној одећи, лица оштрих црта, огрубела, сада

Стране: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ]

Слични текстови


Тихана Лалић
Слобода

Милорад Ђурић
Ко на Зејтинлику лежи?

Душица Савић Бенгијат
Seria Antiqua

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021