Празнина

је била приземница и на улазним вратима није било плочице с
именом, па нисам сазнала како се звала жена испијеног лица, ко-
ја је за тобом око поноћи затварала врата препуштајући те тајан-
ству ноћи.
– Не знам с каквим си ме правом увукла у ову смрдљиву рупу…
Суварак на њеним уснама прекину и ову његову реченицу.
– Никога ја овамо нисам довукла, сам си пошао за мном, као
кротко јагњешце у клаоницу.
На врх неког ниског дрвета, које се видјело кроз отвор иза дје-
војке, уз отегнут гак, слети врана. Вреба да још нешто улови при-
је него што се спусти ноћ, била је једина мисао која Ивану паде
на ум. Да за своје птиће ухвати неопрезног врапчића, који још
није отишао у скровиште, намјеран да и он за своје птиће ухвати
неку неопрезну бубицу.
– И још раније, плашећи се да ме не ода шкрипа снијега под
ногама, пратила сам те у оно безимено сокаче у сјеверном дијелу
града. Улазио су у мрачно двориште, пролазио поред неких дрве-
них зградица, кокошињаца ваљда, сагињући се да не запнеш за
гране шљива и јабука засађених без икаквог реда, завлачио се
под стреху трошне куће, куцао на врата и убрзо нестајао у шкри-
пи коју је њихово отварање слало у ноћ. Признајем, нисам имала
храбрости да чекам твој повратак из те “рупе на крају свијета”,
како сам је звала у мислима, тјерао ме лавеж паса у моју “тамну
рупу”, на другом крају града, чинило се нешто сигурнију од оне
у којој си ти нестајао.
– С каквим си правом…? И, ко си ти уопште?
– Све у своје вријеме, поштовани Иване Чабрило.
На тренутак је заћутала упирући поглед у његове дрхтаве
усне, тек малчице освијетљене разријеђеном вечерњом свјетлош-
ћу иза њених леђа.
– Још мало ћу само ја постављати питања, а касније ћеш моћи
и ти.
– Нисам обавезан да слушам твоје којештарије! – није могао
прикрити бијес у гласу.
– Наравно да ниси, али ти ипак нећеш отићи, је ли тако?
Није ништа одговорио, али се није ни помакао с мјеста.
– Прије него што одеш, мораћеш да ми одговориш да ли си у оној
приземници, у Улици ослободилаца, оставио какво недоношче?
Стиснуо је песнице, подигао руке и хтио да закорачи према
њој, али ноге су биле дубоко уроњене у тло под њим.
– Или у оној потлеушици, у безименом сокачету, да ли си и та-
мо оставио траг свог сјемена да из њега исклија недоношче?
– Ама, о чему ти то?!
Тишина.
Тишина и  тама, која се све брже згушњавала.
– И ко си ти, заправо?!
– Све у своје вријеме – тих, смирен глас у благим таласима ва-
љао је таму према њему.
Не би знао рећи колико су дуго ћутали. Вани су се били сти-
шали сви гласови, чак је и она врана, крикнувши још једном, на-
пустила врх стабалца иза отвора у коме је некада био прозор.
– Иване Чабрило, испричаћу ти једну причу.
– Да будем искрен, није ми до прича.
– Предратну, ратну, постратну, ко ће га знати какву – настави-
ла је као да га није чула. – Олуја је надирала, већ је ломила пред
собом све што је било њежно и крхко, а један младић једној дје-
војци причао је да за њега нема осим љубави никаквих других
вриједности. Ни општих, ни отаџбинских, ни националних…
Ништа осим љубави, шапутао је док сироту дјевојку није опасао
ватреним корбачем. И из њега избљувао сјеме које би требало да
шири само љубав… Никакве друге вриједности, ни опште, ни
отаџбинске, ни националне...
У тишини, која је струјала мемљивом јазбином, заправо со-
бом коју је можда бомба прије двије деценије претворила у јаз-
бину, чуло се само како из вреле штрцаљке надире млаз страсти.
– Дјевојка је, са сјеменом у себи, морала да оде далеко на сје-
вер, да се потуца по туђим кућама, да се вере по прозорима ви-
шеспратница не би ли за господу што боље опрала стакла кроз
која и нису имали шта друго да виде него сиве зградурине. И
морала је да моли да у неком инкубатору, у неком скрајнутом
породилишту, нађу мало мјеста и за њено недоношче.
Није осјећао потребу да било шта каже, а и да јест, уста се не
би могла отворити.
– Тебе, Иване Чабрило, вјероватно не интересује шта се зби-
вало с том несретницом и њеним недоношчетом у годинама про-
веденим на сјеверу, али ће ти бити занимљиво да чујеш да су
се њих двије, прерано истрошена негдашња дјевојка, која је слу-
шала да је само љубав важна, и њено вижљасто, тада већ осам-
наестогодишње недоношче, јесенас вратиле у нади да ће срести
оног с врелим корбачем, коме ништа друго осим љубави није
било важно.
Како би било лијепо да свана допре шкрипа аутомобилских
кочница, лом, продоран крик, било шта, помисли Иван. Тишина
је постала неподношљива.
– И једног дана, извукавши се из крпа у оном тамо углу ове
јазбине – окрену мало главу удесно – угледале су га на улици. Он
је, рекла је кроз кашаљ болесна жена. Мој отац, у невјерици је
упитала штркљаста дјевојка. Он те је направио, суво је искаш-
љала мајка. Отпратиле су га до зграде у коју је ушао, па је мајка
рекла да ће се сутра мало уредити и онда се суочити с њим.
Надинин глас први пут је задрхтао.
– Те ноћи мајка је умрла.
– Прича је врло занимљива – прекину Иван послије нешто ду-
же паузе тишину која је парала уши. – Али, ја морам… Чекају м…
– Знам, на другом спрату зграде на супротној страни улице…
Као што су те чекале у Улици ослободилаца или у беземеном
сокачет у…
– Заиста бих морао…
– Нећу ти причати о дјевојци која је скупљачима отпада да-
ла све што је имала да кришом, на колицима претрпаним стару-
дијама, одвезу њену мајку до гробља и положе у неку празну
гробницу и о томе како је који дан послије тога у новинама, по-
купљеним с улице, видјела вијест о пронађеном непознатом ле-
шу женске особе на Градском гробљу…
Мало је зућутала.
– Ни о томе како је касније пратила оца, дуго се припремајући
да му приђе.
– Добро, а зашто ми све то причаш? – трудио се да му глас не
подрхтава.
– Ја сам Надина – понови оно што је већ била рекла када су
ушли у ову просторију.
Тренутак је тишина одзвањала кроз згуснуту таму.
– Надина Харбас.
Презиме као корбач просврдла тишину.
– Кћерка оне лијепе Харбаске за којом се окретао цијели град?
– Њена – одговори мирно, а онда јој се глас претвори у ледени-
цу. – Препознала те. И показала ми те.
Опет су се тренуци претворили у немјерљиво дуго таласање
тишине.
– И пратила сам те… Увијек подаље од тебе, све док ниси по-
чео долазити у кућу насупрот мајчине и моје јазбине, насупрот
њене куће. Вечерас сам одлучила да ти приђем…
– Ти си, значи… – једва изусти и, испружених руку, крену
према њој.
Кад стиже до отвора у коме је некада био прозор, не дочека га
ништа друго осим таме и празнине.