Мудрост ноћне сенке О поезији Владислава Петковића-Диса

Мисао Артура Шопенхауера да је живот патња, а бол је суштина
живота огледа се у раду Диса. Одлазак из света Духа се запра-
во одвија без сагласности лирског сзбјекта. Његово постојање
на земљи је све болније, зато што је свестан ранијег, идеалног
живота, општења са божанством, доживљавања нирване и пот-
пуног ослобођења. Земаљски живот постаје затвор, у који је ба-
чен лирски субјекат. Када се брутално пробуди из сна, у његовој
глави још увек кружи свест о ранијем постојању:

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи.
Као стара тајна ја почех да живим. [14]

Дисово дело је израз модернистичке фасцинације оријентом.
Аутор никада није путовао на Далеки исток, са будизмом у сво-
јој колевци није имао прилику да се сретне. Вероватно је кори-
стио европске изворе – енглеске, или, вероватније – немачке,
посвећене будизму или хиндуизму. Указујући на искуство нир-
ване представљено Дисовом поезијом у негативном смислу, одно-
сећи се на Шопенхауерову мисао, у којој је будизам “сумирао
као суштину песимизма" [15]. Ово гледиште, које су исто тако
подржали шопенхауеристи, утврђено је било у Немачкој, где је
“будизам повезан са визијом суморног песимизма, девалуацијом
земаљског живота, декадентизмом, нихилизмом, мизантропи-
јом” [16]. Нирвана, која је фасцинирала романтике и модернисте,
у својој симболици “(…) семантички осцилира између ништа-
вила смрти и идентификације са апсолутом, сна и еротске ек-
стазе, распада у ништавило и стапање са апсолутом, повратка у
материцу природе и природе као осветљења и тишине, између
пијанства и утехе у тишини и спокоју” [17]. Нирвана, идентифи-
кована са сном у текстовима Диса није знак есхатолошког испу-
њења. С једне стране, сан је суспензија реинкарнације и стање
духовног савршенства, с друге стране – смрт. Током ноћи лирски
субјекат среће духове из прошлости, долазе мртви, ноћне море,
“мртве душе”. “Ноћас су ме походили мртви (…)”, пише у песми
Нирвана. Сан се претвара у ноћну мору, пун је визија из про-
шлости, из протеклих дана. Ноћас свет је заустављен, “свемир се
труди да покрене”. Из сваког угла вреба смрт, осећају се “мртви
мириси”, “мртав ветар” дува у лице. Нирвана је синоним смрти:

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко. [18]

Постизање мистичног стања је негација свих кретања, мишљења
и осећања, подразумева предају свеобухватној смрти, носећи
утеху и ослобођење од стварности. Пред очима лирског субјекта
постоји нека давно изгубљена љубав и прошла срећа, крећу
сећања, духови из прошлости. Често се тиче људи, осећања, си-
туација, који су одавно “мртви”. У песми Можда спава драга је
поспан дух, који се појављује из магле ноћних снова. Лирски
субјекат не препознаје њено лице, познате су му једино очи које
га посматрају. Чак и након буђења остаје неизвесно да ли жена
коју је видео припада или је негде припадала стварности, јер
линија између сна и реалности постаје варљива:

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла. [19]

Позориште сенки на зиду, које је лирски субјекат песме Јутар-
ња идила приметио пре него што је заспао; призива слику јед-
ног јутра из старих дана. Да ли је оно што види само сан,
халуцинација? Уполусну пита себе да ли је сцена, којој постаје
сведок, апокалипса која се извршила, или само уобразиља ње-
гове маште. Сигурно је само једно – свет се налази у свом току
ка паду:

У тренутку једном не знам шта се деси…
Када се пробудих, удараху звона,
уз очајни ропац умираху греси,
купљени животом: то мре васиона,

земља, њено време. Умираху боје,
с њима душе људи и гробови њини;
сазреваху звезде, ал' да их опоје
не остаде нико, ни ноћ у црнини. [20]

Уништавање земаљског света, који је за лирски субјекат место
мучења, затвор, повезано је са повратком у свет Духа, дакле, у
песми Јутарња идила наводи: “Раскошније смрти нисам глед'о
никад”. Смрт тела изазива ослобођење духа који се налази у