Неписани дани

“Љуљашка”, Душица Ивановић, КК “Иво Андрић” Земун и КК “Београд”, 2015.

Не знам где си, није ми то ни важно.
Знам да је место на коме си добро за тебе.
Душица Ивановић

Сваки пут кад су почињали векови, да јесу, увек је потврђивала
жена. Измишљена или стварна, свакако јунакиња.
У српској књижевности на овом, ипак младом књижевном
језику, зачињао се 20. век у Лазе Лазаревића, прве кораке чинио
Ћипиковим шетњама понад Далмације, а један голем, тежак као
црна земља, онакав какав је био и његов човек, обележио је доба.
Био је то корак Борисава Станковића.
Књижевност је као јунаци Душициног Заласка, али не прет-
вара секунде у минуте, већ деценије у трен, књижевни трен, који
траје од Лазаревића до Борисава, који јесте дуг, који јесте болан,
који јесте порођај, рађање и рођење књижевног 20. века.
Кад се, календарски бар, тај век двадесети увелико захуктао,
сада и у оним текстовима који су књижевни онолико колико им
књижевност није повод, већ се четовало и ратовало. Тада је једно
гласно књижевно биће признало да има главобољу: од века, од
текста, од жене. Шта би то књижевно биће рекло да се нашло пред
признањем Душице Ивановић: “Нећу потрчати за аутобусом.”
Сасвим неспреман на књижевни шок, шокирао се Јован Скер-
лић пред много неметафоризиранијим исказима и посведочио
истину о којој тек треба причати: емотивно-ментални вихор срп-
ског текста 20. века почео је Исидором Секулић.
Иако се, нужно и ипак смело, поставља питање да ли би, да је
претекао Први рат и дочекао Чарнојевића, Скерлић затражио по-
миловање и признао да огољеном срцу није само у поезији место,
једнако се, нужно и отворено, и одговара изговором да је жена
добар мотив и добра епизодна јунакиња, са све Земком, којој Но-
беловчев, а епски јунак не одолева зато што је види заљуљану.
Љуљашка српске књижевности младе, која нирвану доживља-
ва кроз наслов једне песме, а не проживљава је кроз непосредан
увид у учење о њој, претекла је столеће и зањихала се у редовима
Душице Ивановић, надлетела је двадесети књижевни век.
Тај књижевни век није дочекао старост. Ни средина столећа
није била кад је скончао од − прскања дамара. Српска проза није
успела да се врати оном месту на ком је стао мали принц српске
књижевности: Растко Петровић.

Као што су из свакодневице ишчезли споменари и као што је
постало друштвено непожељно признати да се дневник (ипак)
пише, тако су и из књижевности у те “неписане дане” пребегле
оне текстуалне ноте које творе исповедну прозу, а њено име се
стало користити за сладуњаво-патетичне почетничке записе ве-
ликих људи. Тек кад се код Душице Ивановић прочита шта људи
говоре, спознаје се истина о човеку, који се оглашава кроз Препо-
знавање, али право лице показује у Смирају: тај човек је жена, и
то мајка.
Тако и зато емотивно-ментални круг српске исповедне прозе
21. века отвара Душица Ивановић. У њој нема исидоријанства, она
је, ако мора бити жена, пре, додуше ненаративна, Даница Марко-
вић, она која станковићевским темама прилази ћипиковски, што
је Андрићева чаробна формула, која се, на крају, одмакла од стаза,
предела и немира и преображавањем епа у повест и повести у еп
доспела у српски књижевни канон. Душица Ивановић, пак, не на-
јављује пуку текстуалну, земну или физичку трансформацију, она
наговештава трансцеденцију, и ту се одваја од оног тока у који је,
не својом вољом, сврстана искључиво због језика на коме пише.
Полигенеза мотива, одавно доказана, пречесто и лако барата
временом, кроз које релативизује и сам чин рођења. Је ли рођен-
дан онај дан кад се родило или онај трен кад се свету обзнанило,
питање је којим се манипулише судбином, али и философијом
и религијом. Епифанија, пројављивање суштине и сврховитости
једног бића, уколико је својствена само једном добу и једном жи-
воту, у једном животу, не мора се свету потурати кроз мистичне
култове, круте заповести, неразумљиве догме и закукуљена сти-
хована пророчанства! Довољна је, раскринкавајућа је, дражесна
је, епифанична је истина Душице Ивановић: “Срца су иста.”
Зато што храбро обитава између рођења и епифаније, зато што
живи те некрштене дане као једине своје, ауторка с пуним правом
сме, може и мора да понуди човечанству оно што би у неком
другом веку била само лична белешка о интимном поразу (или,
биће ипак, о победи!). На неком другом месту, у свесци или фајлу,
на неокњижевљеном простору, списатељица би била линчована
од стране свих женских васељена само зато што је храбра, што
значи − искрена.
Свесна да је између странице нејавног, личног записа и стра-
нице живе или електронске књиге граница непробојна, а невиди-
ма, Душица Ивановић, и смирено и мирно, мудро а не помирљиво,
баца белу марамицу у лице свету, изазива га на емотивно-ментал-
ни двобој још једном истином: “Не покушавам да побегнем.”
Списатељица, која не дочарава, него предочава универзални
женски свет, збирком у којој је сваки наслов име хромозома, чак
и када синонимним низовима гради, зида, твори и обзнањује
женски ДНК 21. столећа, иако олакшава само читање, опет мудро
и опет нескривено указује на чињеницу да суштинско ишчитава-
ње и дијагностично учитавање њеног дела нису могући ако чита-
лац себи не призна да и сâм живи у неписаним данима.