Повратак великана

томова врло лепо опремљена. Читати његова дела значи читати и
најлепши стил српскога језика јер је ретко ко писао таквим сти-
лом као Слободан Јовановић.
Унапредио је и проширио Правни факултет како би олакшао
рад и колегама и студентима.
Важно је напоменути да је био оснивач, и уредник Српског
књижевног гласника а касније и оснивач Српског културног клуба.
Слободан Јовановић је био свестран: правник, историчар, те-
оретичар државе и права, књижевник, социолог, дипломата и
један од најумнијих људи код нас у 20. веку. Утемељио је Уставно
право. Написао стотине научних радова. Написао књиге о својим
савременицима. Писао о Обреновићима, Милошу, Михајлу и Ми-
лану, о Апису, о Јовану Хаџићу, Илији Гарашанину, Светозару
Марковићу, Николи Пашићу, о Макијавелију, о Робеспјеру.
У трагичним збивањима после војног пуча 27. марта 1941. и
свргавања намесника Павла, улази у коалициону владу генера-
ла Симовића као потпредседник. После избеглиштва владе за
Лондон постао је 11. марта 1942. и председник владе у изгнанству.
По доласку комуниста на власт у Југославији, као што смо
раније напоменули, био је осуђен, поред робије и губитком
држављанства. Дакле, остао је у туђини још увек активан ство-
ривши Југословенски одбор а касније и Удружење писаца и умет-
ника у изгнанству чији је био и први председник.
Никада се није женио него је живот посветио своме народу
и науци.
По окончању Другог светског рата сместио се у једну малу
собицу хотела “Тјудор Корт” у Кенсингтону, Лондон. Сазнање да
се више не може вратити у Отџбину није га обесхрабрило да и
даље буде активан речју и пером. Хришћанин и православац нај-
радије је разговарао са Платоном и другим античким филозо-
фима, а спајајући њихова учења и хришћански морал. Иако за-
брањен у својој земљи, Слободан Јовановић објављује своје ра-
дове у емиграцији: у Француској, Канади, САД и Аустралији. По-
литичка студија “О тоталитаризму“ објављена му је у Паризу 1952.
Док су друге књиге (“Један прилог за проучавање српског нацио-
налног карактера“, “Записи о проблемима и људима“ као и “Моји
савременици“) објављени после његове смрти.
Лист “Порука“, орган Југословенског народног одбора у Лон-
дону, објављивао је редовно његове коментаре о политичким
збивањима у Југославији. Тако је то било све до његове смрти 12.
децембра 1958. године.
“Порука“ од децембра 1958. године у броју 52 објавила је како је
текла сахрана овога српског и југословенског великана.
На опелу у цркви Св. Саве у Лондону била је присутна Њ. К.
Величанство краљица Марија, Краља Петра 2. заступао је Бого-
љуб Јевтић. Велики број венаца српских и енглеских био је по-
ред његовог одра као и венци националних организација.
Такође и венац његовог рођака и извршиоца тестамента Косте
Ст. Павловића.
Опело су извршили епископи: грчки Јаков, Руске заграничне
цркве Никодим, пољски православни епископ Матеј, протојереј
и арх. заменик Милоје Николић, Теодор Кукољ и други свеште-
ници и два ђакона. Био је присутан и руски епископ Антоније.
У цркви се од Слободана Јовановића опростио прота Милоје
Николић који је између осталог рекао: “Кад сам ушао у собу Сло-
бодана Јовановића поглед ми је пао на сточић поред узглавља на
коме је лежала Библија. Слободан је био дубоко религиозан...Он је
сачувао топло човечанско и хришћанско саосећање не само према
своме народу као целини, него и према човеку као појединцу“.
Ковчег из цркве су изнели на рукама пријатељи и поштова-
оци Слободанови од којих су и данас двојица живи: Алекса Га-
вриловић који живи у Нотингаму у својој 92. години и Ненад
Петровић који живи у Лондону у 87. години.
Пред Црквом се од Слободана опростио Миодраг Стајић,
председник Удружења писаца и уметника који је свој говор за-
вршио: “У овој туђој и магловитој земљи, али и земљи слобода и
људских права, земљи твоје младости и твоје старости, на прагу
вечнога сна ,из кога се више никада не буди, нека те прате стихо-
ви Шекспира, најзнатнијег сина и песника ове земље:

“Племенито једно срце препуче,
Лаку ноћ, добри кнеже! Хорови
Анђела нека ти отпевају мир…”

На гробљу Кенсал Грин пре спуштања ковчега опростио се др
Првослав Гризогоно, члан Југословенског одбора који је између
осталог рекао: “Најплоднији и најкласичнији од наших историча-
ра, неопходни магистар нашег књижевног језика и стила, незабо-
равни учитељ читавих генерација наших културних и национал-
них радника, најауторитативнији саветник врховних руковатеља
међународних и уставних послова”…
Спуштен је ковчег са посмртним остацима Слободана Јова-
новића у гробницу која је била купљена и намењена за његовог
даљег рођака Косту Ст. Павловића да чека време слободе када ће
се поново вратити у његову слободну отаџбину. И док су га у ко-
мунистичкој Југославији третирали као издајника по целом све-
ту су одржане комеморације и академије у Слободанову част
почевши од Лондона па преко Париза, Њујорка, Чикага, Пиц-
бурга, Канаде, Немачке, Аустралије, Јужне Африке и другде.
На Слободанов споменик у Лондону постављен је његов лик и
исписана његова најважнија књижевна дела да подсећају на овог
великог интелектуалца Србина а Српска црква није заборавила
да му чини помене и гроб и споменик чисти од заборава свих
година од његове смрти па док нису његови посмртни остаци
ископани 1. децембра 2011. Године, положени у ковчег и донети
у храм Св. Саве у Лондону одакле су и изнети 20. децембра 1958.
године, а где му је извршен помен и одато поштовање данашњих
и овдашњих Срба пре повратка у Отаџбину.