Расрбљавање – циљ “језикотвoраца”!

набројити, и не зову језик по имену своје нације, чак ни народа
(те не постоји: аустријски, амерички, аустралијски, бразилски,
кубански, мексички, аргентински, канадски…).

Од стицања “државности” Црне Горе, настављени су нови про-
цеси подривања имена српског језика. Како то коментаришете?
– Када је Црна Гора добила државност наступио је нови “аргумент”:
Језик мора и треба да се зове по имену државе (неко државно
право на име језика)! Промовисање оваквих међуусловљености
најчешће је пратило “објашњење” типа: да је то логично, да је то
нормално; да су сви у окружењу назвали језик по држави, иако
знамо да српски није изведен од Србија (имена државе) него
од етнонима Србин; не постоји, нпр., босанскохерцеговачки је-
зик, а постоји Босна и Херцеговина…). Осим тога, познато је
да се име језика (не изводи од имена државе него од имена на-
рода, тако је, нпр., језик Руса – руски, а не русијски, Италијана –
италијански…); даље не постоји аустријски, швајцарски, белги-
јски, амерички, бразилски, алжирски…, иако постоје државе
са тим именом; није постојао црногорски за вријеме постојања
државе Црне Горе у доба Николе Првог Петровића… Углавном
се у Црној Гори све завршава на тим њиховим “аргументима”.
Нешто касније је питање језика, прије свега његовог имена, ста-
вљено на скупштинску расправу, без стручне и друштвене
верификације. Потом се наставни предмет “преселио” у Устав,
али измијењеним редоследом, и измишљањем непостојеће ди-
стинкције: “службени језик” у службеној употреби (да би се њи-
ме створио простор за фаворизовање “црногорског језика”, без,
макар и покушаја стварање, било какве норме). Треба напоме-
нути да је тада, према попису (који може да буде један од кри-
теријума у вези са језичком политиком, мада не један од би-
тнијих), говорника српског језика било 64 одсто, а за црногор-
ски (као пуки назив), иако под силним политичким притиском,
опредијелило се свега 20 одсто, па, и поред тога што је једино
српски језик, у овом контексту, језик историјског континуитета,
утемељеног и постојаног стандарда, стављен у сасвим подређен
положај. У Устав је унијето име за језик који не постоји нити
је икада постојао! Али, сада је то наједанпут постао “доказ” по-
стојања “црногорског језика”. Чим му је име унијето у устав
“црногорски језик” “непобитно” постоји?! Уставом се, као што је
познато, не ствара језик, нити је пуко уписивање имена за је-
зик доказ његовог постојања. За то је, управо, доказ начин на
који је име за језик/језике уписивано у Црној Гори. У не малом
броју земаља свијета (Њемачка, Сједињене Америчке Државе,
Велика Британија, Мађарска, Данска, Норвешка, Шведска…)
име језика (службеног, у службеној употреби, државног…) не
уписије се у устав (нити уставно дефинише), језик се, па и име
језика, подразумијева, ако је питање језичке политике заснова-
но на устаљеним, уобичајеним, утемељеним и јасним принци-
пима, који доприносе стабилности, јер језик би требало да буде
средство комуникације, а не проблем у комуникацији. То, мимо
свих свјетских критеријума и принципа, у Црној Гори није случај.
Преко 98 одсто језика на свијету нема никакав службени статус.

Настао је убрзо Одбор за стандардизацију црногорског језика са
“експертима” за црногорски језик!
– У Црној Гори формиран је “Одбор за стандардизацију црногор-
ског језика” са 13 чланова, који се на 13. сједници распао – на двије
групе. Како саопштише, “није било домаћих употребљивих стру-
чњака” то су ангажовани “страни експерти” (Углавном Хрвати!?).
Основни “мото” свих ових одлука и дешавања заснован је на “на-
челу” односно, ултиматуму: црногорски језик мора да постоји, у
складу са “образложењем” које је на конференцији за штампу дао
један од чланова “експертске групе” Миленко Перовић − “ако смо
се џилитнули, морамо постићи циљ, да нам се душмани не свете
и не сеире”. А Силић , дугогодишњи хрватски експерт за “црно-
горки језик”, према ријечима Миленка Перовића, “интервенисао
је на правопису” идући “радикално у црногоризацију црногор-
ског језика”, у коју се не би “усудио да иде ни он као Црногорац”.
И још − к томе: “да хрватски професор Силић познаје црногорски
језик боље него било који Црногорац” (!?!). Изгледа да ће, у складу
са овим, свако ко “преферира” експертски “правопис” морати да
набави по једног Хрвата за (п)одучавање “црногорском језику”.
Прва је варијанта (тип дјевојка, сјести…) прихваћена, како са-
општи Перовић, да би “они који су досад били језички писмени,
остали то и даље”, а друга, тип: ђевојка, с'ести… (судећи према
првом “образложењу”), ваљда, да би они који су неписмени по-
стали “писмени” (или остали неписмени и даље, или…).

Стандард и стандардизовање “црногорског” језика ће остати
упамћено као сраман корак садашњих припадника црногорске
политичке и интелектуалне “елите”, и “нових” лингвиста!
– Покушај стандардизовања ишао је ка још већем промашају и
бесмислу. У “стандард” је стрпано све, без икаквог реда и смисла,
и књижевни, тј. стандардни облици српског језика (типа: дјевојка,
тјерати, тјеме, сјутра, козји), и дијалекатски облици (широког
простора) српског језика (типа: ђевојка, ћерати, с'утра, из'ести),
који се употебљавају од Баније и Кордуна, преко Босне и Херце-
говине, Црне Горе, југозападне Србије, чак све до Левча, за ко-
је је још Вук Караџић схватио да нијесу системског карактера
те да не треба да буду дио стандарда, јер стандард треба да буде
заснован на научним и јасним принципима. Да “новостандард”
није заснован на јасним и научним, принципима, види се из
несналажења “новостандардолога” па им “норма” важи од да-
нас до сјутра, од случја до случаја: ђетлић, ђенути, ућеха, ста-
рос'едилац, с'екутић, з'ена…, али, дјечак, тјешњи… Оно што је
наука прозрела и засновала још у 19. вијеку, то наша политичка
врхушка игнорише и урушава на почетку 21. вијека. Као про-