Расрбљавање – циљ “језикотвoраца”!

извод свега овога, настао је и најновији хаос од “стандардоло-
шке литературе” “црногорског језика”, почев од септембра 2010.
појављује се Gramatika crnogorskoga jezika” (аутори Аднан
Чиргић и двојица хрватских лингвиста: Иво Прањковић и Јосип
Силић), преписана граматика хрватског језика са новином од
два нова (стара дијалекатска) гласа (које прате и нове/старе гра-
феме) и “Правопис црногорскога језика” (редакцијски одбор
представља претходно изабрани “експертски” тим: Миленко Пе-
ровић, опет Јосип Силић, Људмила Васиљевна, − заједно са Адна-
ном Чиргићем).
Да би “црногорском језику” дали што већу “снагу”, покуша-
ли су потпуно да игноришу језичку стварност, да га наметну
безусловно и као једини у школском систему (усвајањем Закона
о општем образовању у јулу 2010), правдајући то оном, не без
намјере, смишљеном одредницом “службени језик” (у који је
“стрпан” црногорски да би, затим, био проглашен као неприко-
сновен, управо зато што је службени, чему су придодали и зна-
чење “државни”, тј. “све и свја”). Како у Црној Гори нема никог
са дипломом “црногорског језика”, то је је у августу 2011. године
Министарство (паралелно са прихватањем планова за настав-
ни предмет који су назвали црногорски језик и штампањем
уџбеника на чијим корицама такође пише црногорски језик) ор-
ганизовало курс за обуку “црногорског језика”, који је трајао два
дана, “читавих” 180 минута, а “полазници” су добијали потврду
да су похађали семинар “Црногорски језик у настави” и тиме
стицали “право” да предају исти. Семинар је похађало преко
2.000 професора српског језика и учитеља. Истовремено, они ко-
ји нијесу похађали “семинар” позивани су са бироа , или из шко-
ла, само да дођу и подигну “нову диплому”, која их је готова че-
кала и без “дошколовавања”. У том налету дарежљивости у ди-
јељењу диплома, десило се чак да је једном продавацу лубени-
ца, Милутину Ћеранићу, како су саопштили медији, из Србије,
који је прошлог љета продавао лубенице на пијаци у Црној Гори,
поштом уручена потврда “професора црногорског језика”.
– Почетком школске године (2011/ 2012), након много прего-
вора власти и опозиције, у наставној пракси прихваћен је назив
наставног предмета – црногорски-српски, босански, хрватски.
Шта би овакав назив требало да представља из оваквог назива
“предмета”, свакако није јасно. Али, у Црној Гори све вријеме
откад је ова власт почела да врши експерименте сваке врсте са
језиком, никада није било ништа јасно. Без обзира на било ка-
ква уставна и законска рјешења, без обзира на резултате пописа,
власти ништа није било препрека да доноси одлуке и да их
спроводи, онако као им се тренутно прохтије… Углавном, као
и у последњих 7-8 година, без обзира на рјешења у Уставу, за-
конима и подзаконским актима, договорима и потписима, ре-
зултатима пописа, струку и науку, протагонисти власти су је-
днако с намјером спроводили антијезичку и антинаучну поли-
тику све са тежњом да маргинализују или потисну српски језик.
Колико знамо, и колико смо правописних приручника кон-
сул-товали, ниједан правопис за овакав тип полусложенице не
зна – са цртицом између два равноправна дијела од којих је и
први и други дио полусложенице промјенљив. У правописним
приру-чницима постоји решење са цртицом у којој се оба дије-ла
мије-њају (нпр., асистент-приправник, асистента-приправни-
ка), али ова два дијела нијесу равноправна, други члан одређује
први, постоји и тип код којег су оба дијела равноправна (два пре-
зимена код жена, тип, Аница Савић-Ребац), али у овом случају
нема промјене презимена (од Анице Савић-Ребац). Према изјава-
ма, овим је постигнута “равноправност између црногорског и
српског”. Осим тога, у овом низању цртице и зареза, не зна се
шта треба да буде правописни означитељ равноправности, са
чим је шта равноправно, а на правописе се не можемо позвати,
из оваквог решења не види се, нити се може видјети, да ли је “ра-
вноправно” оно што одвајају зарези (па је српски, за који се из-
јаснило на посљедњем попису близу 50 одсто говорника, равно-
праван са хрватским, за који се изјаснило 0,4 одсто), или оно
што раздваја цртица (српски и “фантомски црногорски”). На-
равно, о било каквој суштинској равноправности не може се
говорити, јер српски језик има историјску заснованост, конти-
нуитет и препознатљивост, богато духовно и културно наслеђе,
језик је према свим лингвистичким критеријумима, а није по-
литичко-идеолошка пројекција.

Шта чине црногорски политичари у жељи да што више подрију
српско национално биће? Зна се, када се разбије језик, много
лакше се уништавају све друге споне: националне, верске, исто-
ријске… а тај процес започиње у школама!
– Већ годинама у Црној Гори званична политика ради на разгра-
дњи суштинског, и одрицању од вриједности српских, па се, и
поред свега тога, власт труди свим механизмима да не буде ни
формалне равноправности, “равноправности” у пракси. Тога
смо свједоци у свим сферама. За многа документа, која треба да
попуне или потпишу, грађани могу од опција да се опредијеле
између “црногорског”, и нпр., енглеског (што, нажалост, често
буде “спасоносно” решење за оне који “не знају” црногорски), – а
нема могућности да одаберу опцију – српски језик.
Новембра 2011. формирана је и Комисија за израду програма
за наставни предмет црногорски-српски, босански, хрватски
језик, у коју су ушли представници све четири стране, али, како
се показало у пракси, и како се види из реаговања представни-
ка за српски језик, протагонисти власти у комисији добили су
задатак и покушавају да наметну “норму црногорског језика”
свима (што је видљиво и из интервјуа “predśednice komisije” ),
а да српски језик и његове говорнике маргинализују, како у
наставној пракси тако и шире. Уџбеници, на чијим корицама