Расрбљавање – циљ “језикотвoраца”!

пише црногорски језик, углавном су остали у употреби, а незва-
нично се, у склопу оваквог предмета, ученици у настави упознају
са “два нова гласа”, чиме се, уствари, покушава “новоцрногорска
норма” (квазинорма) лагано наметнути свима. Немогуће је наћи
уџбенике са толико дублета као што их има у овим уџбеницима,
који су препуни косих црта. Доследно су заступљене. “родно
сензитивне форме” (раздвојене косим цртама): примијетио/
примијетила си…, учио/учила си…; одредити са другом/другари-
цом из клупе; сам/сама разврстај гласове; корисник/корисница
националне банке… Потом, у потпуности је спроведен принцип,
како га назваше, “најшире могуће дублетизације” (за оне који
хоће и даље да остану писмени, као и за оне који неће!? – мада
су као први стављени ови други облици), уџбеници су препуни
дублета и нових слова…: Та ђеца/дјеца (са поремећајем у говору)
не изговарају велики број гласова; ђе/гдје је настало репрезента-
тивно дјело Животопис зетског кнеза Владимира; дат је разго-
вор између ђеда/дједа и унука; Ђеца/дјеца и странци који уче цг.ј;
Овђе/овдје је поменуто…; тих језика има свугђе/свугдје; име које
се даје ђетету/дјетету може одредити њихову судбину… И из
оваквих уџбеника, управо, данас уче дјеца (ђеца!!!) у Црној Гори!?

У Црној Гори се “конструише” нека нова историја без српског
порекла и корена! Упозоравате да је на скандалозан начин упо-
требљена драгоцена српска споменична грађа!
– Свакако да се оваквом “језику” покушава “придодати” историч-
ност. На новоформираном Студијском програму за црногорски
језик на Филозофском факултету у Никшићу постоји предмет
који се зове Историја црногорског језика. У складу са тим по-
кушава се пројектовати исконструисана садашњица на далеку
историју и прошлост, фалсификовањем језичких и историјских
чињеница, историјског континуитета српског језика на просто-
рима данашње Црне Горе. Ови процеси су, наравно, каракте-
ристични и за простор Хрватске, Босне и Херцеговине. Присваја
се тако, између осталог, српска споменичка грађа у коју се у-
кључује све са простора које обухвата садашња Црна Гора. Тако
у уџбеницима за “црногорски језик” стоји: “Почеци црногорске
писмености сежу до средине IX вијека. Међутим, из тога пери-
ода нема сачуваних писаних споменика на словенскоме језику
и писму. Сачувани су само трагови грчке и латинске писмено-
сти у Црној Гори тога периода. Неки стручњаци сматрају да
су најстарији словенски споменици на црногорскоме тлу писани
глагољицом, неки ћирилицом, а има их који сматрају да је лати-
ница најстарије црногорско писмо” (Чиргић, Шушањ). Мислим
да је овдје сваки коментар сувишан. Даље, тамо стоји и да су
Врањанске повеље настале “из пера зетских/црногорских пи-
сара у доба Немањића, Балшића и Црнојевића”, а: “Највиши до-
мет црногорскога књижевног језика с краја 18. и почетком 19.
вијека достигнут је у Посланицама Светог Петра Цетињског”;
Нарочито је “интересантно” позиционирање Мирослављевог
јеванђеља, који се сврстава у “зетску редакцију”, потом из “ње”
изводи “црногорски језик” (а и остале редакције и језици): “У
зетском периоду развија се зетска (црногорска) редакција старо-
словенскога језика. Најзначајнији представник те редакције и
репрезентативно дјело тога периода јесте Мирослављево јеван-
ђеље, настало у Котору 80-тих година XII вијека, а писала су
га два писара – Зећанин/Црногорац Варсамелеон, који је написао
главнину дјела, и Рашанин/Србин Глигорије, писар посљедњих
двију страница. Црногорска/зетска редакција дефинише се као
тип старословенскога језика изговорно прилагођен мјесноме је-
зику преписивача из средњовјековне Зете. Из те редакције раз-
виле су се касније и босанска и српска редакција старословен-
скога језика”. И тако редом… Осим тога, годинама је актуел-
но избацивање српских писаца, који су раније били широко
заступљени, почевши од Светог Саве, а надомјештање писци-
ма, по систему “будибогснама” равноправности, за које већина,
или сви, дипломирани филолози нијесу никад чули (и нијесу
на неком губитку). При тим се избјегава да се српским писцима
упише национални предзнак, не само онима са простора Црне
Горе већ и онима са простора Србије, док се хрватским писцима
предзнак изричито наглашава…

Указујете да отимање српског језика, културе, историје помажу
и неки “експерти” из Србије!
– Желим да напоменем да многи са простора Србије, при том
научници високих звања, често и филолози, ниучему не пома-
жу (одмажу) очувању (одбрани) српског језика у Црној Гори.
Свједок сам, нажалост, конкретних дешавања, када, неки про-
фесори са филолошких факултета из Србије, са одсјека за стране
језике, прихватају да у Црној Гори буду ментори за теме које
компаративно третирају неки проблем у: енглеском, њемачком,
италијанском…, на једној, и, “црногорском језику”, на другој
страни; или – када неки из различитих високошколских инсти-
туција, или научних институција највишег ранга, за потребе
“црногорског тржишта” пишу, понекад и у коауторству са не-
кима из Црне Горе за, хрватске часописе, на “радном црногор-
ском језику”. Не знам да ли су и они ишли на курс “црногорског
језика”? Али, прво је требало “преломити у глави”.

Како коментаришете чињеницу да се сада црногорски полити-
чари “поносе” са невиђеним богатством, чак са два језика: оног
са 30, и “богатијег” са 32 слова!?
Било је актуелно залагање опозиције у Црној Гори, – да се у
Устав упише и српски као службени (кад су већ наметнули
непостојећу дистинкцију: службени језик – језик у службеној
употреби. Познато је да је језик у службеној употребу, уствари,
и службени језик, иако службени, не мора бити у службеној
употреби. У Ватикану су, нпр., службени италијански и латин-
ски, али је, наравно, само латински у службеној употребу). Ме-
ђутим, протагонисти власти устврдише да не могу постојати
два службена језика (вјероватно сви знају, али, ето, они они
не знају, да постоји Швајцарска, да тамо постоји више служ-
бених језика, – и не само у Швајцарској), потом устврдише да
“црногрски” није “само службени”, него и “државни језик”(!?),
све према најновијим изјавама Филипа Вујановића: “У Црној
Гори не могу постојати два службена језика, а морамо знати
да је црногорски државни језик”. И, на крају (Засад!?), из истог
интервјуа, дођосмо до “сазнања” да се Црна Гора не може за-
уставити, у свом развоју, па да има само један “црногорски је-
зик”, те, упркос сиромаштву васцијелог свијета, Црна Гора
има “богатство” од “два црногорска језика”. То нам потврди
“Предсједник Владе” Филип Вујановић, који недавно на RT CG1,
изјави: “Ја и Ранко Кривокапић говоримо различитим црногор-
ским језицима. Постоја два црногорска језика, један са 30, други
са 32 слова”. И, заиста, петнаест минута касније почео је интервју
на RT Vijesti са “Предс'едником Скупштине Црне Горе” Ранком
Кривокапићем који говораше “другим црногорским језиком”, “са
32 слова”. Истине ради, Предсједник Вујановић говорио је стан-
дардним књижевним српским језиком, а “Предс'едник” Криво-
капић, иако прилично несређено и несрећно у контексту ље-
поте дијалеката, дијалекатским облицима српског језика. И
сви бисмо се лако разумјели да није великог неспоразума, који
произилази из покушаја и “предсједника” и “предс'едника” да
истину прекрију велом неистине, односно да српски језик, како
стандардни језик тако и дијалекатске облике, заогрну другим
именом. Дјеловања у вези са језиком у Црној Гори немају ослон-
ца ни у, како је називају, најмекшој лингвистичкој граничној ди-
сциплини, социолингвистици, нити у најлабавијој језичкој по-
литици ни у здравој политици; представљају преседан у лин-
гвистичкој и језичкополитичкој дјелатности. Процеси о којима
смо говорили илуструју како политика може да стави науку у
своју службу, како нових стандардизовања, тако и нових име-
новања за језик, руковођени, прије свега, политичким и поли-
тичко-идеолошким параметрима и пројекатима, на рачун зане-
маривања и урушавања лингвистичких, научних криретијума,
што је у Црној Гори доведено до потпуног бесмисла.