Расрбљавање – циљ “језикотвoраца”!

Проф. др Јелица Стојановић о политичким приликама и стању
српског језика у Црној Гори

С обзиром на сва језичка дешавања, јединствен смо примјер у
свијету, па чак и “у окружењу”. Над лингвистиком, као науком, по-
литика већ годинама врши насиље, потпуно игноришући нау-
чне критеријуме и принципе, историјски континуитет и уте-
мељеност у народној вољи – каже др Јелица Стојановић.

Од Вукове реформе прошло је два века, и у том, не малом раздобљу,
упоредо с политичким превирањима трпео је српски језик, или
боље да кажемо, политика је диктирала лингвистику. О томе
најбоље говори својатање српског језика у Хрватској и БиХ и по-
ложај српског језика у Црној Гори, који је доведен до апсурда. У
историји Српске Спарте, време црногорских “језикотвораца”
остаће упамћено као најсрамније! Језичке, образовне, културне
турбуленце у Црној Гори (наметнуте), нанеле су ненадокнадиву
штету генерацијама које долазе. То каже, на почетку разгово-
ра о црногорским лингвистичким приликама проф. др Јелица
Стојановић.

Објашњава дугогодишње злоупотребе Вукове реформе, и марги-
нализоције науке о језику.
– Последња два вијека су вјекови у којима се политика и, повеза-
ни са њом, државно-национални пројекти, нарочито на просто-
рима које је “опслуживао” српскохрватски језик, надомјешта на-
уци, веома често и фалсификати истини: прво што се тиче при-
хватња Вукове реформе српског језика као српскохрватског
(о чему је доста писано), потом стварања “језикā” који су с пра-
вом названи политички, што значи да у системско-лингвисти-
чком – научном смислу немају статус посебног језика. Лингви-
стички критеријуми су постојани и јасни, зато их има неупоре-
диво мање него политичких (структурни; генетски; комуника-
тивни; тј. шта језик јесте с обзиром на граматичку структуру,
из чега происходи његов историјски континуитет; језичка разу-
мљивост). Нелингвистичких “критеријума”, који су на овим на-
шим просторима служили као “оправдање” стварања нових је-
зика, односно нових имена за исти језик, има неупоредиво ви-
ше, стварају се и додају нови – с обзиром на новонасталу ситуа-
цију, пројекте и потребу као: право сваког народа да свој језик
зове својим именом, право нације да језик зове својим именом,
самопроцјена (и опредјељење, често исконструисано и задато)
говорника датог језика, критеријум договора нелингвистичких,
односно политичких ауторитета; ‘критеријум’ компромиса, кри-
теријум независне државе; критеријум културе, уставно одре-
ђење имена за језик, норма и стандардизација као критеријум…
И ту није крај…!? Ако се укажу нове потребе! С обзиром на не-
постојење научно и историјски јасних и утемељених критеријума
за различита именовања једног (истог) језика, име језика поку-
шава се оправдати и образложити некад правом самом по себи,
некад националним, некад државним предзнаком (често и пре-
ма тренутној потреби и стицају околности), а потом се покуша-
ва новоформирана и новонастала језичка ситуација пројектова-
ти и на историјскојезички план. То се манифестовало како фор-
малним издвајањем и инаугурисањем хрватског стандарда (који
се покушава прогласити посебним језиком), са још више апсур-
да у случају бошњачког/босанског стандарда, а са највише бесми-
сла и промашености у случају “црногорског стандарда”. Српски
језик је у суштинском, генетско-типолошком, а и стандардоло-
шком смислу, кроз сву историју, а и данас, сачувао своју пре-
познатљивост, своју чврсту вертикалу, без обзира на различита
(пре)именовања и сталне покушаје да му се смањи обим.

Припадате групи лингвиста – србиста, борац сте за очување срп-
ског језика на нашим говорним подручјима. Какве су, из Вашег
угла, политичке и језичке (не)прилике у Црној Гори?
– Последњих година Црна Гора је, с обзиром на сва дешавања
у вези са језиком, јединствен примјер у свијету, па чак и “у о-
кружењу”. Над лингвистиком, као науком, политика већ годи-
нама врши насиље, потпуно игноришући научне критеријуме и
принципе, историјеки континуитет и утемењеност, утемељеност
у народној вољи, упркос свему свједоци смо великог броја про-
машаја, који су се одразили на науку, државу и народ. Као да су
себи дали у задатак да што више о чуду забаве и збуне цијелу
Црну Гору, а, као и увијек, трпи народ: дјеца, родитељи, настав-
ници… Наука у ове пројекте није укључивана, укључивани су
само они који су прихватили да буду продужена рука полити-
ке. Сваки потез управо је све ове године усмјерен према том
циљу. Корак по корак, кад се и колико може. То је, сјећамо се, по-
чело пуким преименовањем наставног предмета Српски језик
у “матерњи” у школама (због чега је 28 професора у Црној Гори,
бранећи истину, науку, српски језик, Устав, остало без посла), а
у загради “српски, црногорски, хрватски, бошњачки” 2004. го-
дине (а ученицима и родитељима је дата могућност да упишу
име “језика по жељи”, које је могло да гласи и “црногорски”).
“Образложења” за промјену имена језика у Црној Гори била су
сасвим изванлингвистичка, политикантско-идеолошка: прво да
“свак има право да зове језик својим именом”, што је у свјетској
пракси, изван ових наших простора, незабиљежено “право”.
Затим се истицало “право” да свака нација има право да свој
језик зове “именом нације”. Међутим, народа који говоре исти
језик као и неки други народ има толико да се тешко могу и