Звали су га Пабло

Гордин Лакас: Спидијева филозофија, Паидеа, Београд, 2010., 141 страна

У последњој трећини двадесетог века на Југославију се гледало са
великим интересовањем: СКЈ је покушавао да свету покаже како
је могућa дијалектичка синтеза совјетског комунизма и капита-
лизма. Они који у то нису веровали, или су робијали, или су имали
друге проблеме. У свеопштем комешању, карактеристичном за не-
извесност која је пратила макро социјални експеримент, чији је
исход био известан, јављале су се разне личности, које су на кари-
катурални начин изражавале идеје овог доба. Једна од таквих је и
јунак приче која се налази пред нама. Уточиште je нашао на Фило-
зофском факултету у Београду, једној од ретких оаза у којој је вла-
дао дух толеранције.
Звали су га различитим именима, понајвише Спиди. Али, ко је
он стварно био није лако рећи. Био је толико нестваран да се о ње-
му може само испричати прича. Тако нешто чини и аутор ове књи-
ге, која се чита у сталном очекивању да ће се десити “нешто”. Међу-
тим, осим невероватних вратоломија, у књизи нећете наћи ништа
осим једне замлате, која на Вас оставља утисак не баш сасвим нор-
малне личности.
Учествовао је у револуционарним збивањима од ’68. до ’74, ка-
да је “непријатељска” група, коју је чинило осам професора Фило-
зофског факултета, “манипулисала” студентима и њиховим искре-
ним социјалистичким идеалима не би ли угрозила власт бивших
пролетера контрареволуционарним превратом.
Ово учешће је, према мишљењу нашег аутора, своју кулмина-
цију достигло у уринирању на темеље резиденцијалне зграде Амба-
саде Бразила, под будним оком и строгом командом алкохолиса-
ног генерала Ђапа и, наравно, уз звуке португалске песме Grândola
vila morena, која је означила почетак пуча у Португалији и увод у
последњу социјалистичку револуцију у Европи.
Иако невелика, иако описује углавном бизарне догађаје, као
што је напред поменути, књига је посвећена једном планетарном
лику и има планетарне претензије. Готово да нема личности из ре-
дова револуционарне и дисидентске левице, која овде није бар по-
средно поменута. Општи утисак је да се аутор подсмева свима, да
се подсмева времену у које су бачени и батргају се као бубе у бари
не успевајући да изроне и оријентишу се, али ипак некако пливају
– баш као што и наш јунак левом ногом саплиће десну, али ипак не-
како хода. Ко га чува или води, сам ће ђаво знати, ако није он тај
који га покреће.
Сан млађаног Личића био је да се некако домогне Запада и та-
мо стално настани. Истовремено, он не намерава да промени сво-
је источњачке паразитске склоности, већ напротив, као Барбаро-
геније, хоће да пренесе свој тајни наук на Запад и настави живот у
коме се извештио на Балкану. У томе на крају и успева служећи се
својим ситним смицалицама, које, гле чуда, успевају свуда у свету,
па чак и у великим историјским догађајима, чији смисао он једва да
наслућује. Тако се два пута налази у ситуацији да постане неко: јед-
ном у Југи, да постане вођа револуционарног покрета, да остави
иза себе и Владу Револуцију, и Генерала Ђапа, али и Зокија Покија!
Други пут му се пружа прилика да постане гуру једне плане-
тарне верске секте у САД. И једног и другогог он се свесно одриче,
јер се не уклапају у мисаони хоризонт ситног хохштаплера – чо-
века који најбоље пролази као господин у полукриминалним сре-
динама, иако има способност претварања, која би од њега створи-
ла другог Арсена Лупена.
Оно што је мени посебно занимљиво је презир аутора према
“достигнућима балканског ума” и нескривена симпатија за човека
који не би требало да заслужује никакву пажњу, а ипак је једно вре-
ме био у центру збивања престижне балканске институције.
Нека ми буде дозвољено да на крају констатујем како је наш ју-
нак карикатура Зокија Покија, човека коме је у причи посвећено
мало пажње (помиње се само као пасионирани крадљивац књи-
га и библиофил). Али за разлику од њега, који улаже огромну енер-
гију да би постао Европејац и остао Балканац, Спиди то чини мно-
го лакше, а приче о њему, у оно време, биле су забавније од прича
о Зокију, који је ускакао кроз прозор чувеном немачком професо-
ру не би ли некако искамчио препоруку за постдипломске студије.
Али, пошто је циљ и једног и другог привид, Спиди је у томе
био много вештији. Једино се тако може објаснити маргинално
присуство Кизе. Спиди је изучио и мађионичарску вештину и
наступао у “Лотос-бару”. Притом је делио гардеробу са једном
стриптизетом.
Моја маленкост имала је част да га угости као главног забав-
љача једне новогодишње ноћи. Читаву ноћ је изводио трикове, сец-
као и спајао конопац и чаршаве… И тако све до јутра, када је моју
супругу и мене пробудио побеснели комшија – махао је пиштољем
и псовао “булументу” која је целе ноћи оргијала у нашем стану и по-
крала веш са терасе да би приређивала које какве керефеке, а у ст-
вари изводила сатанистичке сеансе. Али, са тим се све завршило.
Убрзо после тога, Спиди се изгубио негде у “обећаној земљи”, одак-
ле су долазиле само приче о његовим невероватним подухватима.
Зоки Поки се вратио у Југу пошто је протеран из свих немач-
ких коцкарница. Последице његовог илузионизма још нису ни по-
челе да се осећају. А када ће, не знамо…