Светозар Влајковић
Несвети а свети
Архимандрит Тихон (Шевкунов ) – Несвети а свети и друге приче,
“Информатика”, Београд, 2012
Дуго ми се није догодило да журим кући зато што ме чека књига
коју сам почео да читам. Чини ми се да сам последњи пут такву
ужурбаност осетио пре тридесетак година, кад сам наишао на
роман Луја Фердинанда Селина “Путовање накрај ноћи”. Десило
се да морам да идем у Ниш ради неког књижевног сусрета. Књига
је остала у Београду. Како без ње? Док сам говорио о неким другим
стварима, непрекидно сам мислио на Селинов роман. Извесно је
да данас због “Путовања накрај ноћи” не бих толико журио, као
што ме у оно време ни ово дело архимандрита Тихона, под нази-
вом “Несвети а свети и друге приче”, не би на сличан начин при-
влачило. Тихон је тада био дечак у Москви и није му падало на
памет да ће једнога дана постати архимандрит Сретењског мана-
стира у Москви и да ће написати драгоцену књигу под називом
“Несвети а свети”, а ја још нисам стигао до хришћанства у мери
која би ме призвала овом делу.
Током читања Тихонових прича, пратио сам неколико токова
својих читалачких доживљаја и сазнања.
Најпре, схватио сам колико је била жестока и погубна кому-
нистичка пропаганда за све нас који смо рођени и одрастали овде.
Били смо изложени, не само у школи већ на сваком кораку, томе
да се Црква и свештенство исмевају, богохуљењу, забранама
крштења, прославе кућних слава, богоугодних разговора. Идео-
логија комунизма нас је гурала у испразни хуманизам, некри-
тички смо прихватали заводљиве пароле о братству и јединству,
о једнакости и некој далекој срећној будућности у којој ће нам
наука подарити апсолутну истину. Учили су нас да је Маркс прео-
кренуо Хегела, као да је овај дотле дубио на глави, ту се завршава-
ло наше образовање из филозофије. Остатак је било учење марк-
сизма. Ни речи о хришћанству које надилази сваку филозофију,
психологију, антропологију, медицину. Многи од нас су остали на
општем образовању које нам је убачено у главу током гимназије,
а касније ни студенти друштвених наука нису могли да прођу без
марксизма. Шта више, тек они су добили нову порциују испирања
мозга. Кад кажем ми, онда мислим на нас који смо припадали
градској сиротињи, а то је четрдесетих и педесетих година била
већина становништва у Београду. Пролазиле су деценије, ми смо
постајали професори, доктори, министри културе, образовања и
вере, васпитачи нових генерација, почевши од сопствене деце. И?
Нисмо мрднули у свом духовном развоју, те самим тим били
смо неспособни да покренемо било кога у том правцу. Горе од нас
су прошла још деца негдашњих Брозових партизана који су као
победиоци стигли на Дедиње, изули опанке и ставили кравате.
Подмладак тих револуционара је уз марксизам одмах гурнут у
поштовање капитализма, притом мало ко од њих је уочио да је
Маркс критиковао тај неправедни друштвени поредак и пред-
виђао му бедан крах.
Друго важно сазнање током читања ове Тихонове књиге јесте
поступно откривање живота руских монаха у овом нашем веку,
самим тим сазнање о величини Цркве и њеној спасоносној улози
за свакога који јој припадне. Јер, оно што се дешава у руској сва-
кодневици налик је на нашу свакодневицу иако нисмо имали
стаљинизам у оним видовима какав је имала генерација архи-
мандрита Тихона Шевкунова и претходних, почевши од оне на-
силно слављене Октобарске револуције.
Тихон и његови другови започели су своје искушеништво
1984. године у Псковско-печорском манастиру кад су имали
нешто преко двадесет година. Тихон је пре тога дипломирао дра-
матургију у Свесавезном државном кинематографском институ-
ту “С. А. Герасимов” на коме се образују најбољи кадрови филм-
ске индустрије у Русији. Кратак боравак у споменутом манастиру
распламсао је у њему љубав према Богу и према манастирском
животу.
Вратио се у Москву као други човек.
Ево шта каже о томе: “И стварно – све је постало друкчије.
Не знам шта се заправо догодило, али свет је за мене изгубио сву
своју занимљивост и привлачност. Оно што ми се још колико ју-
че чинило жељеним и вредним, сад ми се открило ако не бес-
мислено (нисам се усуђивао да много шта тако назовем), оно сас-
вим далеко. Како сам се вратио у Москву, са изненађењем сам сâм
схватио да свих десет дана, не само што нисам пушио него нисам
ни помишљао на своју свакодневну навику. А пушио сам обично
најмање две паклице дневно. Једино место где сам се добро осећао
био је храм. Ни другови, ни забаве, ни некад жељени посао – ниш-
та више није допирало до мога срца. Чак ни књиге, ни вољени
Достојевски и Толстој нису могли да ми задрже пажњу. Схватио
сам да сам се променио. Или сам се можда безнадежно покварио
за свет који сам некад толико волео. Открио ми се други живот, и
све оно што сам проживео током претходних двадесет и четири
године с њим се није могло поредити. Заправо, тај свет искрено
сам волео, жалио га, свим срцем саосећао с њим!”
Само људи који су доживели сличан преображај, који се за-
право састоји у преумљењу, али и у рођењу нове врсте љубави у
средишту срца, могу да досегну дубину овог исказа. И важност за
наставак живота преумљеног човека.
Приликом прве посете Печорима, игуман манастира Таврион
поклонио је Тихону молитвеник са Псалтиром и посаветовао му
да чита Свето писмо и Свете Оце. Послушао је тај савет. И, шта
се десило?
“Открио сам дела Светих Отаца, запањила су ме. Најжалије ми
је било, наставља отац Тихон, што, иако поседујемо такво непро-
Александар Марић
Летопис, молитвеник, цароставник
О књизи “Светилник” Ивана Негришорца, Орфеус, Нови Сад 2010.
“Светлим, дакле, постојим”!
Ава Јустин Ћелијски
Овако, у једној богонадахнутој цртици, свети Јустин Ћелијски де-
финише стање у коме постоје хришћани. На истом месту он каже:
Хришћанин мисли светлошћу, тада и стога је проналазач, зна ду-
бине човекове као и Дух свети дубине Божје”. Да је то тежња и крај-
њи циљ књиге “Светилник” Ивана Негришорца види се још у са-
мом наслову и запису непознатог разносача светла који отвара књигу.
“Роман једне душе исписан је по небу закучастим рукописом
хиљаде облачића, а по земљи милионима светлосних главица ра-
сутих по разним временима и просторима”.
Бавећи се унутрашњим светом својих јунака, помислима, ис-
кушењима, врлинама, покајањем које остаје као разговор душе
са Богом, њиховим сакривеним намерама, Негришорац поступа
баш као хришћанин који мисли светлом и коме су дубине чове-
кове откривене. Он као да се бави прикупљањем светлосних чес-
тица које су по разним временима и просторима разасуте, а та
времена и простори за Негришорца су сами људи, који чине сабор
свете хиландарске лавре. Ту су сви који су уградили себе у живот
светог, можда је овог пута прикладније рећи, светлог места. (Ар-
хондар у души зилот, подрумар у апокрифним мислима, искуше-
ник, књиговођа, расофор, трпезар, игуменијарх, ризничар, кројач,
обућар, арсанар, прософор, дохијар, чтец и многи други). Поред
анонимних учесника осмовековног континуитета Хиландара, Не-
гришорац, за своје јунаке узима историјске личносоти које доводи
у везу са појединим догађајима и то у сврху грађења летописа са-
кривеног у расуђивању или созерцању самих догађаја. Али, без
обзира на ову улогу, песник не одустаје у труду осветљавања душа
сваког лика, било да је он анониман или стварна историјска личност.
Међу важније догађаје, светлоноша, Иван Негришорац, сврс-
тава преписивање “Шестоднева” Јована Егзарха, који преписује
Теодор Граматик, али и одбрану Хиландара од каталонских гусара,
о којој говори лично архиепископ Данило II, такође светлоноша
и аутор средњовековних житија и служби. Ту је и дух Косовског
боја и по њему задатог завета, Георгије Митрофановић, Јован Ра-
јић, Димитрије Аврамовић, Гаврило Дожић, Матеја Матејић, Дејан
Медаковић, проф. Ђурић, Владимир Ћоровић, али и владари Си-
меон, Александар Обреновић, цар Душан, па чак и пуковник
УДБЕ и моћни Недостојник који се у скоријој хиландарској исто-
рији спустио без благослова хелихоптером у манастир, што је и
у народу заблежено у десетерачкој песми “Десант на Хиландар”.
Поред летописног тока паралелно иде молитвени ток и то кроз
исон који прати целу књигу у виду Акатиста пресветој Богороди-
ци Тројеручици. За овај молитвени бруј он наводи да је “преписан
руком недостојног исихасте” чиме у духу хришћанских писаца не
приписује себи изречену молитву, себе самог у самоунижењу
представља као недостојног и на крају декларише као исихасту.
Задржимо се на трен код ове речи. Исихаста је човек који упраж-
њава и живи Исусовом молитвом тежећи да дође у духовно стање
када ће бити достојан виђења нетварне божанске светлости
Исихије. Ова чињеница нас враћа поново на почетак “Светлим,
дакле, постојим”. А стих из једног од икоса гласи “Ти си, Богоро-
дице Мати, Светлост сама”.
Ако је у осталим деловима Негришорац применио форму која
јер најближа драмској, у којој је исписана драма пада и подизања
људске душе, Акатист је написан у духу старих српских акатиста
који су настали и припадају византисјкон кругу схватања духов-
ности и који се одликују неодступањем од проврених модела и
узора. То је Акатист који ниједним својим словом не излази из
прописане форме, смењивања икоса и кондака, и само понегде у
неким стиховима се одражава време у коме су настали.
Акатист наглашава посебно везу иконе Тројеручице са лич-
ношћу древнохришћанског песника светог Јована Дамаскина ко-
ме је чудесно исцелила руку, и практично од тада и постала “Тро-
јеручица”, игуманско достојанство које ова икона ужива у Хилан-
дару и улогу пресвете Богородице у историји свег хришћанства,
Свете Горе која њена је башта и чуда која су се деловањем овог све-
тог образа Богородице пројавила свету. У 5. икосу Негришорац пева:
“Радуј се Ти, која против зла у бој нас наводиш!
Радуј се, јер путем ка Небеском Јерусалиму заслужнике доводиш!
Радуј се, јер смирене душе уском стазом вере приводиш!
Радуј се, Која блажено магаре, далеким путем, до циља одгониш!
Радуј се, јер миомирисном светињом Атос испуњаваш!
Радуј се, јер чудесном светлошћу Хиландар обасјаваш!
Радуј се Ти, Која заветом мајчинске љубави читав свет озарујеш!”
У њему се види Богородичино заштитништво, путеводитељство,
чудотворење, светло и мајчинска љубав којом свет озарује.
У 1. кондаку у стиховима:
“И упркос гордој науци и горком сазнању,
Свему што људски разум тешко, поразно схвата,
Ја се у сновима Твојим вазда будим,
А у њима спаса још има и у твом сину видим брата”
Негришорац по традицији православног подвижништва, одба-
цује светску науку и тражи усиновљење прихватајући позив Хри-
стов упућен на Гори свима кроз молитву “Оче наш”.
Давор Миличевић
Нека буде што бити не може
Владимир Кецмановић, “Топ је био врео”, Literari company, Toronto 2012.
Добра књижевност се храни парадоксима. Величина неког дјела
и почива на довођењу у блиску везу крајње удаљених и, рекло би
се, непомирљивих духовних сфера. Почива на оној Његошевој
лозинки која дефинише српски поетски и историјски ток, али
се претвара и у универзално начело којим се тумачи изузетност
истине која може да буде донесена једино књижевним дјелом:
“Нека буде што бити не може”. Почива на оном изненађењу када
пјесник, у бијегу од традиције, у случајном сусрету са ликом на
зиду у Каленићу, узвикне: “Откуда моје очи / На лицу твоме /
Анђеле брате”.
Да се успјех неког дјела може мјерити количином савладаних
препрека које пред њега поставља ванпоетски материјал, показује
нам и роман Владимира Кецмановића Топ је био врео. Очима де-
сетогодишњака, дакле свијешћу која још нема изграђен морални
резонатор у чијим би овкирима накнадно одјекивало оно што је
виђено и доживљено, сагледан је сложени и страшни свијет у рат-
ном Сарајеву почетком девесетих. А тај бесловесни поглед, у ро-
ману досљедно одржан и занатски беспријекорно спроведен,
отркива много дубљу истину о том свијету од оних које нам се,
разним поводима и у различитим паковањима, већ двије децени-
је нуде. Ево, дакле, основног парадокса Кецмановићевог романа:
немушто, емоционално до краја сведено и морално неиздиферен-
цирано свједочанство нијемог српског сирочета руши до голијат-
ских размјера нараслу монструозну идеолошку грађевину, која по-
чива на српској кривици за све што се на Балкану дешавало и
дешава у посљедње двије деценије. Ријеч нијемога разара буку и
бијес великих и силних; ријеч сведена на опажања у свега неколи-
ко градских блокова раскринкава и ништи сада већ васељенски
установљену лаж о цијелом једном народу и његовој историји.
То и јесте парадигма спознаје коју може да донесе једино књи-
жевност. И сва полемичка прашина која се дигла око овог романа
заправо је реакција на истину вишег реда коју нуди књижевност.
Поглед дјечака открио нам је да је неодржива медијска бајка о
мултиетничком Сарајеву, гдје се разне нације, а српска под мо-
рање, утапају у срећан и хармоничан конгломерат. Подсјетио нас
је тај поглед да је култура, а књижевност понајвише, производ
националног духа. И на то да су те границе духовног простора,
срећом, чвршће и дуготрајније, да нас у свему дубље одређују, од
оних политичких.
И можда би објашњењу успјеха овог романа и требало крену-
ти од везе са националном књижевном традицијом. Тим прије
што је и сама спрска проза имала кроз своју историју необичан,
парадоксалан пут. Још од својих прапочетака, када је потреба за
причањем приче у српској редакцији добила крајње необичан
облик заодјевањем јеванђељског језгра Лазаревог свјесног избора
у епско рухо. И када је, док се у освит новог доба претакала у пис-
мени израз, за примарни облик, под туђим утицајем, изабрала
роман умјесто приповијетке. И када је, у наредних стотињак го-
дина, пронашла свој природни правац, на Вуковој стази, и кроз
приче Глишића, Љубише, Игњатовића, Веселиновића, и, наравно,
Лазе Лазаревића, стасала до зрелости аутентичног националног
романа, до Матавуља, и раскошне зрелости приповиједања. И ка-
да је, у том тренутку тријумфа, на прелому 19. и 20. вијека, морала
да прави још један радикалан заокрет да би одговорила на изазов
модерне. А одговорила је поново крајње поштено, постављањем
додатних препрека пред оног који прича причу. И код Кочића,
гдје Симеуну ђаку ваља израсти у причању приче од оног којем
се ругају до истинског хероја. И код Андрића, који над тако спа-
шеном могућношћу приповиједања брижно бдије непрестано
провјеравајући стаменост своје приповједачке позиције, свог
изнова освојеног погледа одозго.
И послије Андрића, са поетичким изазовима постмодернизма,
али и унутарњим налогом за етичким освртањем на вријеме и про-
стор око себе, српски прозаисти остали су досљедни овој линији
отежаног приповједачког хода. Оно што је карактеристично још
од краја шездесетих постаће препознатљиво за савремени српски
прозни израз, укључујући ту и Кецмановића. Своју причу они све
чешће и радије причају из доњег ракурса, гласом нишчих који у
потпуности прекрива ауторов глас. Од Михаиловићевог ислуже-
ног боксера са Душановца или његове Петрије, па Данојлићевог
Добрислава и Селенићевог Пере Богаља, до, ево, овог безименог,
пред ужасима рата занемјелог дјечака у Сарајеву. Неће се, дакле,
Кецмановић у свом поступку наслонити само на европске висове
модерне књижевности, на Агату Криштоф или Гинтера Граса. Ево
јасно оцртане линије која нас још једном подсјећа да књижевност
која хоће да буде велика европска или свјетска књижевност, мора
прије тога и прије свега да буде национална.
Зато и у роману Топ је био врео, бива оно што бити не може. Ту
можда први пут јасно видимо, гледајући у импровизовани гроб
дјечакових родитеља у парку испред њихове зграде, да за Србе у
том граду и нема биљега који би свједочио да су ту икада живјели.
Све оно што није на крају живота стављено под нишан, није ни
постојало. И, исто тако, што се кроз причу проширује дјечаков хо-
ризонт, што он више осваја простор око себе – од подрума, парка
зграде, околних блокова, па све до оног погледа на крају, одозго,
у сарајевску котлину – све јасније бива да је исто као да се није
макнуо са почетне тачке, из подрума, гдје мајка комшинице Му-
невере грми: “Радоване, боље ти се намах сам заклат, него ћекат
нас да те кољемо”, а комшија Зденко одмахује руком тамо горе,
према топовима и каже: “Барбаризам”. Једноставно, псовка и ујед
за срце су све што постоји у тој котлини. Ту чак ни силовање није
више ничим везано за било какав еротски порив, није његова де-
вијација, него исказана потреба за потпуним понижењем и по-
ништењем другог бића. Јер не силују Ахмини момци (или то би-
јаху Мушетови, или неки други браниоци града) какву младу
Српкињу. Њихова жртва је прерано остарјела, заправо у овом
животу већ умрла комшиница Митра, жена усахла и одавно
мртвих очију. А силују је јер су испод њених ногу убијени њен
муж Никола и заклани син Милан. И додатно, нијеми свједок,
дјечак, Кецмановићев приповједач.
У времену нашем, времену стравичног појефтињења духов-
них вриједности, када Валтер поново брани Сарајево, Владимир
Кецмановић нас својим записом враћа до истинских спознаја о
самима себи. Враћа нас до жељезничке станице у Славонском
Броду, марта 1920, гдје се у свијести младог сарајевског Јеврејина
Макса Левенфелда кристалише сазнање да је Босна земља мржње.
Спознаја је то која, у димензији стварања књижевног дјела, осло-
бађа. Можда је и зато Кецмановић, баш као и Андрић, у стању да
као најљудскије и најбогатије ликове у свом роману изваја мусли-
мане а не Србе – комшинице Хатиџу и Муневеру, што критика
није пропустила да нагласи. Прву, као најрељефнији лик у роману,
другу као оличење племенитости и доброте у свијету зла. Оно што
је критика испустила да примијети јесте да овим Кецмановић
заправо још јаче подцртава спознају о правој природи Босне и
њеног мултиетничког карактера. Јер сва рељефност Хатиџиног
карактера бива сурово разбијена једном једином реченицом коју
може да изусти након погибије сина Кенана, када се открива да
је једино дијете које јој остаје, оно усвојено, наш приповједач, и
да је то за њу на крају ипак страно Влашче: “Склонте га, да га не
гледам”. А за Муневеру, ту искрено побожну жену, кад јој мајка
умре, нема више разлога за останак у Сарајеву. Нема јој, заправо,
мјеста у њеном родном граду, међу њенима.
У овом контексту треба посматрати и завршетак романа. И
чињеницу да дјечак након изласка из сарајевског пакла коначно
проговара. Али и насловну синтагму – Топ је био врео – у којој се
подударају гласови званичног приповједача и скривеног аутора.
Овај роман и јесте пуцањ у баласт прошлости којег се ваља ри-
јешити да би се освојила слобода истинског стваралачког чина. Јер
тај чин, да још једном поновимо Кецмановићеву поуку, природан
је само уколико тече из сопственог националног извора. Пожели-
мо зато да и у енглеској верзији, са насловом The Canon Was Red
Hot, у добром преводу Софије Шкорић и издању Serbian Literary
Company из Торонта, Кецмановићева прозна ријеч одјекне и
овим простором
Младен Обрадовић
Траг у међупростору
Поређење социјаних елемената у комадима “Траг људских зуба”
Мирјане Ојданић и “Тhe Middle Place” Ендрјуа Кушнира
Опсједнутост извлачењем поука и закључака углавном је својстве-
на свој позоришној публици. Наравно, мислим на оног уопште-
ног, просјечног гледаоца, који у позориште долази врло ријетко,
а тада кад дође, жели да види причу о нечему што му је препо-
знатљиво и из чега ће му наравоученије бити сервирано, чисто
да би схватио шта је гледао, јасније објаснио ако га неко пита, и
осјетио како није узалуд потрошио паре на улазницу. Предста-
ве које су прављене веома једноставно, настају понекад из такве
мотивације – да се приближе и допадну просјечном гледаоцу. Са
друге стране, једноставност представе може потицати и из чисто-
те приче и из снаге материје која се разматра, јер је некада тема
представе толико јака да је непотребно прљати је и компликова-
ти. Двије такве једноставне а моћне приче испричане су у тексто-
вима “Траг људских зиба” Мирјане Ојданић, и “Тhe Middle Place”
Ендрјуа Кушнира.
У “Трагу људски зуба”, двије жене, З. К. и Гроздана, се сријећу
у сигурној кући за жене. Текст је написан у Београду 1999. Распад
Југославије, грађански рат, НАТО бомбардовање Србије и Црне
Горе. Нико не може порећи да је то вријеме било веома тешко за све
становнике Србије. Међутим, писац ове драме се намјерно фокуси-
рала на тему која је, иако присутна у свакодневници (што сви ми
из тог времена и са тих простора можемо да посвједочимо) била
врло мало заступљена у писаном облику, што у црним хроника-
ма тога времена – у штампи или на телевизији, што у умјетности.
Тема је насиље према женама, посебно породично насиље. Тра-
диционално су такве приче биле прећуткиване. Кроз историју су
се жене бориле за своје мјесто у друштву, тако да је и за овај пери-
од и подручије било карактеристично да су остаци тог ултрапат-
ријархалног система још увијек преживљавали. Наше двије ју-
накиње обије су жртве породичног насиља, обије су малтретирли
споствени мужеви. Гроздана је “повратница”, жена која је једном
већ спасила главу нашавши уточиште у поменутом склоништу.
Са друге стране, З. К. је побјегла од мужа по први и последњи пут,
како касније сазнајемо, јер му се никада послије није вратила.
Разлика између јунакиња јесте основна подлога комада. З. К. је
грађанка, образована и еманципована, размишља о будућем жи-
воту своје кћерке у материјалном и социјалном контексту, пре-
узима одговорност за своје поступке и даје себи за право да кри-
тикује и осуђује друге. Гроздана је потпуно супротан тип, жртва
по сопственом признању, жена која са 44 године већ има унучад,
која није успјела да заврши ни средњу школу, која цијели зивот ди-
ринчи трчећи за мужем и за дјецом, без икакве контроле над соп-
ственом судбином. Кроз дијалог сазнајемо да Гроздана често по-
казује здраворазумно резоновање које интригира З. К. Али зашто
онда таква особа наставља да живи живот патње и мучеништва?
Једна од најстрашнијих и најупечатљивијих теза око које се
јунакиње препиру јесте концепт брачне тортуре. З. К. сазнаје да
Гроздану муж силује, намјерно подвлачећи разлику између брач-
не бруталности и цивилизованог брачног живота.
“ГРОЗДАНА: Он падне с кревета, ‘нако го и тако спава сатима на
поду и никад се не пре’лади! Бог чува будале! После батина ми
држи говоре и тражи… оно…
(стиди се. Пауза)
ЗК: (након паузе. Схвати да Грозда неће наставити) Које?
ГРОЗДАНА; Па, знаш… оно…
ЗК: Тражи да водите љубав?
ГРОЗДАНА; Коју јадну љубав! Ми смо 27 година венчани! То
ви фини свиленгаћасти можда водите љубав. Оваки прости се са-
мо истресу. Измрцвари ме, упрља и заспи ко крмак! Тако ми је сву
децу направијо!
З.К.: Па он тебе силује сваки дан, црна жено!
ГРОЗДАНА; А, не сваки дан, далеко било, једаред, дваред ме-
сечно кад се нароља… Раније је чешће… кад је бијо млад… Сад,
обично око пуног месеца.
З.К.: Али те силује!
ГРОЗДАНА; Ех, мене мој силује, а тебе твој милује! Ја сам, бре,
његова законита жена…
З.К.: Па, јел’ уживаш ти у томе, кад си “законита”?
ГРОЗДАНА: У чем’?
З.К.: У батинама. И после батина.
ГРОЗДАНА; Јес’ ти луда?
З.К.: А јеси ти свесна да је он садиста?
ГРОЗДАНА: Не, бре, он је месар…”
Ојданић безрезервно и упечатљиво осликава брачни пакао у ко-
јем Гроздана живи. Она налази и претечу тога, причајући причу
о томе како ју је муж испросио док је испијао литре ракије са ње-
ним оцем, и како ју је силовао да би је приморао да трудна на-
пусти средњу школу и уда се за њега. Поред свих ових примјера
звјерске бруталности логично би било запитати се зашто је Гроз-
данин муж икада пожелио да се ожени њоме? Одговор нам даје
З. К. којој је јасно да је тај човјек садиста, који је хтио жртву а не
жену. Ужасне слике ропства, за које нам је тешко да повјерујемо
да могу да буду стварне у двадесет првом вијеку, нису ништа при
Грозданином трагичном признању да она за другачији живот и
не зна, и да се потпуно мири са ситуацијом.
Непрофитне организације у Канади увијек траже нове начи-
не да помогну у искоријењивању социјалних неправди, а те на-
чине често налазе под окриљем умјетности. Тhe Middle Place је
пројекат који је настао као продукт два таква пројекта: Humanity
и De-Shelter. Вођама пројекта је било јасно да драма може помоћи
људима у склоништу (првенствено младим људима и тинејџерима)
да преброде неке од траума које су их пратиле. Овај занимљив и
амбициозан пројекат показао се као веома успјешан за учеснике,
али је отворио и врата за свој даљи развој. Организатори су слу-
шали и прикупљали приче младих људи из склоништа, а онда им
је пало на памет да би те приче можда биле још ефективније ако
би изашле у јавност. Тражили су дозволу од људи које су интервју-
исали, позвали су младог драматурга Ендрјуа Кушнира да их
повеже у смислену цјелину, и тако је настао комад. Наслов подразу-
мијева да су се актери прича нашли у средини између живота
какав су водили и неке замишљене будућности према којој теже.
А у међувремену, тај међупростор, тј. склониште јесте све што
имају. Четири глумца играју све ликове. У продукцији коју сам ја
гледао, сценографија не постоји, већ су све промјене ријешене упо-
требом свјетла и сценског покрета.
Тhe Middle Place је урађен као резултат утицаја вербатим позо-
ришта. Вербатим позориште се дефинише као врста документар-
ног позоришта у којем је текст настао дословном употребом интер-
вјуа или исповијести стварних људи. Ликови, на основу чијих при-
ча је настао овај комад, били су становници Омладинског центра
Рексдејл, у Торонту. Преко дубоко личних прича о разлозима ко-
ји су довели до тога да потраже смјештај у Центру, преко свако-
дневнице Центра – од борбе за територију и савјетовања са особ-
љем, до заљубљивања и прављења планова за будућност, све ли-
кове доживљавамо као реалне и није нам тешко да схватимо и
осјетимо њихове дилеме и размишљања. Поред шеснаест ликова
из склоништа, у комад су укључена и три савјетника, тј. радника
у Центру, и један добронамјерни аутсајдер. Оно што је очиглед-
но кроз овај комад је да се сви ликови осјећају одбачено и угро-
жено, што је крајње логично и што се може рећи за све особе ко-
је су морале да прођу кроз склониште. Али је мени запала за око
и једна мање уочљива одлика овог комада – ликови посебно осје-
ћају отуђеност, што је везано за средину која је ван склоништа.
Потпуно је видљиво, актери комада нам преносе осјећања неко-
га ко је изопштен из друштва и јасно нам је да ће ти људи увијек
ности жиг некога ко је био у склоништу. Са друге стране, има-
мо актере “Трага људских зуба”, који нису погођени таквом си-
туацијом, и то из два разлога. Први је то што су то одрасле жене,
наспрам углавном тинејџера које видимо у Међупростору, које
имају своје животе, животе који се неће драстично промијенити
њиховом посјетом склоништу, гдје се задржавају само то једно
вече. А други разлог је што једноставно нико никада неће сазна-
ти да су биле у склоништу. Стигма око склоништа још је већа у
мањим срединама, тако да је готово сигурно да оне неће причати
никоме о свом искуству. Сигурна женска кућа је на селу, гдје их
Ђорђе Кубурић
Swеет Movie
Бојан Ж. Босиљчић: “Модерна времена”, “Стубови културе”,
Београд, 2012.
Ова, најновија, седма по реду, књига филмских критика Бојана Ж.
Босиљчића, садржи сто и једанаест текстова посвећених актуелној
америчкој, углавном холивудској, кинематографији, сврстаних у
двадесет и два поглавља, врло занимљиво и особено кодирана,
и баве се филмовима који су, апроксимативно, настали у првој
деценији двадесет и првог века (прецизније, у периоду 2001–2011).
Циклуси су, наиме, сложени тако да сваки сегмент чини одређену
– хронолошки уређену – тематску целину, али у организацији це-
локупне књиге, та хронологија бива осујећена фактом да у сваком
појединачном поглављу читалац може путовати кроз године које
обележавају временски хабитус почетка столећа.
Читајући ово Бојаново штиво, констатовао сам, са огромним
задовољством, између осталог, и следеће: Босиљчић – из књиге у
књигу – остаје исти, али се и мења. Наречена истост, наиме, значи
да је он задржао базичне референце свог стила, ерудицију, анали-
тичност, духовитост, одмереност, луцидност, али и да их је над-
градио озбиљнијом, а истовремено и екстензивнијом дискурзив-
ношћу. Његови прикази сада су опширнији, али некако згуснутији,
сажетији, што јесте својеврсни парадокс. При томе, аутор се не за-
држава тек на вивисекцији филма који приказује. Није то само
дескрипција, нити ефемерна цртица о каквом кинематографском
постигнућу. Ту је и изразито критички (и објективни став) о савре-
меној холивудској продукцији, која производи и лоше продукте,
али и ремек-дела. Уз то, аутор своје рефлелексије на изглед фабу-
лозног предграђа Ел-Еја не износи острашћено (нити има ишта
против Холивуда), већ рационално, сведено, аргументовано.
Иако поприлично габаритан, овај низ филмских критика ни-
је обремењен такозваним замором материјала. Наротив. Посве-
ћени читалац са задовољством ће га прочитати. Прво, и поред
мноштва филмова о којима Бојан пише, уочљиво је одсуство по-
новљених ставова или преписивања себе самог. Сваком оства-
рењу аутор прилази потпуно одговорно и аутохтоно; то, наравно,
није ни лако ни једноставно, поготово што је – неретко – прика-
зивао различите филмова истих аутора, разноврсних по естети-
чком и поетичком хабитусу (Ларс фон Трир, Оливер Стон, Квен-
тин Тарантино, Мајкл Мур, Стивен Спилберг, Ридли Скот…). То
му је, истовремено, омогућавало да прати и развојни пут одре-
ђеног редитеља, као и да – методом спорадичне упоредне ана-
лизе – укаже на сличности и разлике у редитељевом приступу.
Даље, сви ти филмови што настањују простор Модерних времена
нису истог ранга, значаја и квалитета. Ту и такву неуједначеност
Босиљчић је виспрено амортизовао стилском уједначеношћу вла-
ститог промишљања о ономе што је гледао у биоскопима. На тај
начин, обиље ових инструктивних и надахнутих писанија чини
једну монолитну целину, која се зове – књига. Јер, књига није са-
мо прости збир текстова, него нешто би требало да има своју уну-
трашњу логику, танку црвену нит која повезује, своју логичку
структуру, избалансираност речи, мисли и интенционалних раз-
лога – како у текстуалном, тако и у концепцијском смислу. Овај
критеријум аутор је уверљиво остварио (и постварио), и то на
више нивоа. Наречена “танка црвена нит” исказује се маниром
којом се говори о кошмарној страни америчког сна, и заправо
носи концепт сличан америчком филмском опусу данског аутора
Ларса фон Трира, који је у својим дјелима приказао Америку
управо онако како је доживио гледајући холивудске филмове и
ТВ-шоове, како је то Бојан луцидно експлицирао у једном свом
интервјуу. Контекст се, дакле, шири, али и сужава. Овај пара-
докс лако је објашњив чињеницом да, савремени филм – и када
је забава, и када пледира за уметнички изричај – постаје (и) ствар
политике. Па и пропаганде, често сервиране на “невидљив” начин.
Међутим, оно што збиља плени у овој књизи јесте ванредна
интеракција занимљивости, ерудитности, духовитости и лите-
рарности. Босиљчић није тек компетентни експерт за филм, већ
и врсни стилиста. Његови текстови нису само прикази, већ и
својеврсне приче, аплициране есејистичким изричајем. Изузетно
занимљиво је, али и поучно, читати их. Модерна времена (одли-
чан наслов; упућује – како на почетак новог столећа и миленијума
– тако и на фабулозност имена, лика и дела Чарлија Чаплина)
читаоца воде ка многоструком низу различитих информација
и ауторових ставова који се тичу историје и естетике филма, уз
један фини иронијски отклон, и то из идеалне позиције неког ко
живи у америчком суседству, али у култури толико различитој од
земље са којом се граничи. Довољно близу, али и довољно далеко.
Ваља напоменути и то да Бојан – иако у основи непристрасан,
ипак не крије чињеницу да је неке од приказаних филмова ви-
ше или мање заволео. То препознају само они читаоци који су по-
свећенији естетици филма, нарочито оног који се продукује у Хо-
ливуду (а и шире).
Модерна времена. Овде. Сада. Тамо и овамо. Читати и разуме-
вати. Већину приказаних филмова и сâм сам одгледао. Било ми је
огромно задовољство да упоредим Бојанове објекције са власти-
тим. Ту су, негде.
Џај Синх Нирад
Понављање
Настаје сумрак –
усамљено Сунце
главу наслања
на раме вечери
у бескрајном простору.
Гле, каква сцена –
ко течно злато
у води морској.
Погледај
Сунце се
опет
ослободило
свих светских окова.
Сваки дан
Сваки дан
један грумен земље –
узев у руку,
ја
желим да обликујем
сам себе.
Све што од ње
постане –
ко комад земље
опет у прах нестане
на овом свету.
Оно што је настало,
не изгледа
да то сам ја.
Али
ја немам моћи да то
опет вратим на почетак!
Када се опет прах земље
у груду претвори
желим да обликујем,
нешто
у што бих могао да утиснем
своје биће.
И онда опет један комад земље
у прах се претвара
и не успева
да себи облик да.
Али и оно што стекне облик
не успева
да се сачува заувек.
Овакав ред ствари траје –
ко зна откада.
Због тога је то људе разљутило –
те прах земље у кући не држе –
већ га избаце што пре.
Некад и сад
У мени
некада
са првим кишама свио се лист,
и озеленио.
У његовим свежим жилицама
једно детињство наивно –
невино је лутало.
Пред старијима
се простирала
моја незрела
детиња душа.
Таква је била
зато што
још у време првих киша
се свио тај лист –
који се у мени зеленио.
Седе власи
на слепоочницама
сад мрсим.
Под теретом година
на лицу помолише се боре –
којима сам се најпре
иронично тихо смејао.
Међу тим вијугама
су се кикотали
разнобојни цветови
мога детињства.
Зато што
смисао мога живота
друго име имаше –
првом кишом умивен
онај свеже зелени лист!
Сада кад
једна мраморна стена
лежи на мојим грудима,
над провалијом живота
људи
моје невино детињство
гледају –
погледом који каже
“чудно, али истина”.
Они се смеју
крајичком ока.
Онда
пожелим да опипам тај лист –
који
се свио
за првих киша,
али
под мермерном стеном
ништа не налазим
сем самоће.
Онда тамо
почињу да гамижу
неки црви
такозваних успеха
који се губе
са поодмаклим годинама.
из мога животописа.
Звонки смех –
и чиста спонтаност
ме терају
са својих предела.
Запомажем
“Зашто тако на крају?”
Људи са лажним осмехом
показују прстом
ка мојим грудима –
на стену од мрамора.
Сада
у низовима ми долазе
лекарски тестови –
списак забрана
и поворка ожалошћених!
Чиним све могуће –
грчевито тражим
и можда ћу наћи –
онај лист
који се свио
у време првих киша.
Можда је то он,
можда и није
усред ових заблуда,
окамењен –
који носим
на својим грудима –
ова стена од мрамора.
ЏАЈ СИНХ НИРАД (1954) је индијски књижевни критичар и
песник на хинди језику. Потиче из средишње Индије (област Бун-
делкханд), али живи у Агри, недалеко од Делхија, где на Катедри
за хинди језик и модерне индијске књижевности Амбедкаровог
универзитета предаје Хинди књижевност.
Издао је више књижевних огледа о старој и модерној књижев-
ности те о писцима као што Сурдас, Динкар, Рамчандра Шукла…
Од прозних дела му је до сада изашао један роман (Нарак ке
синг – Рогови пакла) и десетине кратких прича. Аутор је збирки
песама: Меи тумхара аина – Ја као твоје огледало, 2004; Дхалан
пар чархта сураџ – Кад се Сунце пење уз литицу, 2004. и Аг – ек
самбхавна – Још једна могућност огња, 2013.
Редакција
Премчанд
(1880–1936)
Премчанд је псеудоним индијског писца Дханпат Раја, који се
родио 1880. године у селу Ламхи близу Бенареса, хиндуистичког
светог града. Још као дете остаје без мајке и већ са петнаест година,
против своје воље, ступа у брак. И поред тога похађа школу и са
осамнаест година већ ради као учитељ. Убрзо напушта жену и
почиње да студира енглески и персијски језик и историју. Као
писац се појављује најпре под надимком Наваб Рај, који му је још
као детету наденуо ујак. Пише прозу, пре свега приче на језику
урду, који је истоветан са хинди језиком, или хиндистани, а од
њега се разликује само по томе што користи арапско писмо (Од
1914. пише само на хинди језику). Тематика првих његових дела је
родољубива, због чега га прогањају британске колонијалне власти.
После кућног претреса, заплене и забране новеле Соз–е–ватан
(1907) почиње да пише под псеудонимом Премчанд под којим је
познат у Индији и у свету. Убрзо постаје веома читан писац.
После студија ради као наставник у средњој школи, а касније као
школски инспектор. Године 1921. Махатма Гандхи позива све ро-
дољубе на непослушност према британским колонијалним вла-
стима. Истовремено препоручује као методу пасивног отпора –
оставке у државним службама. Премчанд као његов следбеник
напушта службу, мада остаје без средстава за живот. Пре тога се
био поново оженио и постао отац двоје деце. Занимљиво је да је
Премчанд као друштвени и политички мислилац и активиста
ступио по други пут у брак са младом удовицом, протестујући та-
ко против хиндуистичке традиције по којој удовица са смрћу
мужа губи свако достојанство те остаје до краја живота на марги-
ни свих животних догађаја у друштву и породици.
Премчандова проза се одликује реалистичним приступом и
тематиком која привлачи широку читалачку публику. Подржава
друштвена и политичка револуционарна стремљења Махатме
Гандхија у ненасилној борби против колонијалних власти и за под-
ношљиве услове живота поробљеног народа. Тематика његовог
стваралаштва јесте живот сељака, положај жене, осиромашени
градски слојеви, као и кастински понижени и одбачени слојеви
индијског друштва.
Аутор је око 300 прича, које у то време излазе у часописима и
у неколико десетина збирки. Већина излази постхумно у збирци
од осам књига под насловом Мансаровар. Писац је више романа,
који му својом популарношћу доносе титулу отац индијског ро-
мана. Три његова дела доживљавају и филмску обраду (Садгати,
Шатрањџ ке кхилари и Севасадан). Најпознатији су му следећи
романи: Сева садан (1919), Премашрам (1922), Рангбхуми (1924),
Нирмала (1925), Кајакалп (1926), Габан (1928), Кармбхуми (1932),
Годан (1936).
Не мање је важна и његова преводилачка делатност. Са ен-
глеског преводи на хинди неке енглеске и друге европске писце:
Лава Толстоја, Чарлса Дикенса, Оскара Вајлда, Џона Голсвортија,
Мопасана, Анатола Франса итд.
Премчандово књижевно стваралаштво значајно је не само
због углађености језика и стила, већ и социјално-критичке и об-
разовне функције, коју је играло у време борбе за независност,
али и касније, до данашњих дана.
Премчанд
Протестна поворка
Управо су почели протести против страног завојевача и за конач-
но остварење државне самосталности. Из правца пијаце су кре-
нуле поворке младих људи, стараца и дечака, који су носили за-
ставе и заставице, певајући народну химну Ванде матарам. Све
је било пуно људи. Са обе стране улице су стајали шпалири по-
сматрача, који су у свему томе видели неку врсту забаве. Стајали
су и посматрали шта се дешава.
Шамбунатх је био на улици испред своје радње и разговарао
са суседом Диндајалом. Прво што је приметио било је: “Сви ови
као да нису свесни да хрле у чељусти смрти. Тамо испред их чека
коњица, која ће их све потући и растерати.”
Диндајал је додао: “Махатма Гандхи је већ остарио и побуда-
лио. Када би могло ослобођење да се постигне организовањем про-
теста, већ одавно би било остварено. Погледај само ко све проте-
стује – сама дечурлија, скитнице и лудаци. Нема ниједног углед-
ног грађанина.”
Недалеко од ове двојице стајао је Мајку са сандалама повеза-
ним канапом, које је обесио себи око врата. Насмејао се кад је чуо
разговор двојице трговаца.
То примети Шамбху те га упита: “Зашто се смејеш, Мајку? Зар
не видиш како ће се ствари одвијати.”
“Смејем се томе што кажете да у поворци демонстраната нема
ниједног угледног човека. Па зашто би угледни људи требало да се
укључују у протестне поворке? Зашто би им сметала ова влада? Жи-
ве у добрим вилама и великом палатама, возе се добрим колима,
иду на ручкове са сахибима. Које су њихове бриге? То страдамо са-
мо ми, који не знамо шта ћемо сутра јести. Баш сада неко од њих
игра тенис, неко пије чај, неко певуши уз музику из грамофона, а
неко вероватно шета негде парком. Зар треба да дође овде да га
полиција дочека батинама? А ви кажете да је добро да дође?”
Шамбху: “Схвати то, Мајку, да кад нешто захтевају озбиљни
људи, онда власт то може да прихвати. Зар може господару да се
допадне ова бедна банда мангупа?”
Мајку је пажљиво слушао па онда рече: “Нисам добро разу-
мео. А зар те угледне људе, те елите не стварамо ми сами? Зар их
ми сами не кваримо? Да не чини можда то неко други? Колико је
таквих које смо сами подигли и који се сада возају скупим колима,
а на нас гледају са висине? То је занимљива страна људске судбине,
да кад се некоме срећа мало осмехне, тај нас одмах заборави. Наш
прави велики човек је онај који се облачи просто и иде бос, као
Махатма, али жртвује себе ради побољшања заједничког живота.
Али нас није брига за таквог великог човека. Да кажем отворено,
управо ови садашњи владари су нам упропастили земљу. Сви они
су добили понеко добро место у власти па су онда почели да гуше
ту исту власт.”
На то одговори Диндајал: “Нови полицијски инспектор је
опасан човек. Чим ови дођу до раскрснице, одмах ће ударити на
њих тољагама и пендрецима. Онда ћеш да видиш како ће подви-
ти репове и почети да беже. Биће то занимљиво.”
Сада је гомила, огромна маса народа која се понела мишљу о
независности, дошла до раскрснице и ту је видела да пред њима
стоји колона сипахија пешака и полиције на коњима, који су пре-
пречили пут.
Одједном се појавио на коњу и полицијски инспектор Бирбал
Сингх, који је демонстрантима гласно саопштио: “Добили смо на-
ређење да вас не пуштамо даље.”
Вођа демонстраната Ибрахим Али је изашао пред њега речима:
“Уверавам вас да неће бити никаквих нереда и туче. Нисмо дошли
да пљачкамо продавнице или да ломимо аута, ми имамо много
више циљеве.”
Бирбал му одговори: “Добио сам наређење да не пуштам де-
монстранте даље од овог места.”
Ибрахим: “Можете ли још једном да питате своје надређене?”
Бирбал: “Мислим да то није потребно.”
Ибрахим: “Онда ћемо да чекамо овде. Кад нас пустите, кре-
нућемо даље.”
Бирбал: “Ни то није дозвољено. Морате да се вратите назад.”
Онда Ибрахим поче врло озбиљно: “Назад се не враћамо. Нико,
па ни ви, нема право да нас зауставља. Имате коњицу, сабље и
пушке па нас можете силом држати овде, али назад нас нећете вра-
тити. Није важно када, али доћи ће дан када ће се наша браћа и
другови оштро одупрети таквим наређењима која имају за циљ
стезање ропских окова око нашег народа.”
Бирбал је био образован човек. Отац му је био полицијски ин-
спектор те је навикао да од људи очекује страхопоштовање. У очи-
ма колега уживао је велико поштовање. Био је то јак човек посеб-
но светле пути, плавих очију и смеђе косе. Кад би обукао капут и
на главу ставио шешир, нико не би рекао да потиче из ове средине.
Ваљда је и сам себе сматрао припадником касте која рађа држав-
не службенике и властодршце. Али сада су га збуниле Ибрахимо-
ве речи пуне презира. Осећао се некако постиђено. Није то прос-
та ствар. Када би демонстрантима дозволио пролаз, значило би да
је удовољио њиховом захтеву. Уколико би их држао, ко зна како
дуго би још остали ту. У тој несрећи десило се да се баш у том тре-
ну појави на коњу полицијски комесар. Сада није имао времена за
размишљање. Била је то добра прилика да покаже своју способ-
ност. Извадио је палицу, петом подбо коња те је почео напад на
демонстранте. Како су га видели, и други коњаници су појурили
у напад. Ибрахим је стајао пред коњем начелника полиције. Зато
је први добио такав ударац палицом по глави да му је пао мрак
на очи. Није више могао да стоји, већ се само ухватио за главу и
сео. У том тренутку се начелников коњ пропео на задње ноге, тако
да се Ибрахим, који је седео на земљи, сада нашао под његовим
копитима. До тог тренутка су демонстранти били мирни. Кад су
видели како Ибрахим пада, више људи је скочило с намером да
га подигне, али нико није могао да му се приближи. Коњаници
су почели да их немилосрдно туку тољагама. Ненаоружани људи
су задржавали ударце, хватајући тољаге голим рукама, али нису
бежали, већ су стајали у месту. Сваки тренутак је за њих постајао
све тежи те нису могли да остану по страни, а да не буду увучени
у бујицу насиља. Како да не дођу у искушење да прескоче тај праг
до којег се могу подносити батине и понижења? Били су свесни да
су у њих упрте очи хиљада грађана. Могли би сада да се заједно са
заставом врате назад, али како би могли онда да говоре о борби
за слободу. Никоме ни на крај памети није било да бежи. Није
то била група најамника и себичњака који мисле само на своју
добит, већ организивана група ентузијаста и истинских бораца за
независност. Били су свесни своје одговорности. Колико је само
било окрвављених глава, колико рањених руку и ногу! У једном
нападу су чак могли и да пробију ред коњаника, али као да су
имали окове на ногама. Окове начела, моралних норми и идеала.
Десетак минута је трајала бујица удараца палицама и тољагама
и све то су мирно подносили.
Раманика Гупта
Жигосана истина
Махааавире… Махааавире…! Малтиии… Мал…тиии!
Дозивање је на тренутак престало и чула се само тужна и про-
дорна мелодија свирале бансури. Онда је одјекнуо бубањ – најпре
мали, па онда велики, а онда се опет чуло дозивање: Малтиии….
Махааавире… Малтиии… Махааавире!
Ово је моје друго путовање у Хендегарху. Била сам тамо пре
две године. То тужно дозивање ме је спречило да наставим пут.
Зауставила сам ауто, изашла и батеријском лампом претражила
околину. Спазила сам мршавог старца, који се приближавао те-
турајући се и свирајући у бамбусову фрулу. Кад је спазио ауто, при-
шао је сасвим близу, али како ме је видео, проговорио је: “Јао,
сестро! На време си стигла. Знаш, Махавир и Малти, овде… у овој
шуми… играју се скривалице. Чујеш ли како дозивају једно друго?
Ово је бансури мог сина Махавира, сестро. Јеси ли чула њену
плачљиву мелодију која буди сећање на Махавира? А сад погледај,
сестро, овај мали бубањ!” Онда је неколико пута ударио прстима
по њему и опет наставио: “Бубањ удара Махавир да би саопштио
Малти да долази на састанак. Погледај, сестро, овај бубњић. Мој
Махавир је био најбољи бубњар у Хазирабагу и имао је своју му-
зичку групу. Мој Махавир се баш ту негде изгубио. Хајде, нађи
га, сестро! И Малти је отишла тим правцем!” Неко време је ћутао,
а онда је опет, мењајући глас, почео да дозива час Малтиним
гласом: “Махааави…ре!”, час Махавировим бојажљивим гласом:
“Мааал…тиии!”
Познала сам га. Био је то Махавиров отац, равидасовац Дхо-
кар, које је по свему судећи скренуо памећу. Прекинула сам га ре-
чима: “Зар ниси на послу, Дхокаре? Шта тражиш овде?” Он за-
грме: “До ђавола с послом! Има времена, радићу! Не, сестро, ми
сви треба да поцркамо. Јао, погледај!” Пошто је то изустио, сагао
се на једну страну, као да хоће да се заштити од нечега. Онда је
почео да запомаже: “Ах, као да нас је планина притисла! Сестро,
помози! Помози! Небо ме притишће као огромна стена! Видиш
ли какав камен ми лежи на грудима? Под њим је пригњечен мој
Махавир. Погледај само! Зар не видиш? Камена стена га је при-
тисла. Ах, боже! Помози, помози! Избави нашег Махавира од
ових демона.” Затим је почео да ломи руке говорећи: “Боже, мој
Махавир није уопште крив! Зар је крив само зато што се оженио
са Малти? Он и Малти су се много волели. Ја ћу све да жртвујем за
своју снаху. Кућу и покућство! Све! Пустите ми сина! Свима вама
се до земље клањам и молим вас. Пустите га!”
Била сам збуњена. После сам га ухватила за руку и увела у
кола говорећи му: “Хајде, Дхокаре, идемо твојој кући. Тамо ћеш
ми све рећи.” Седео је ћутке поред мене, али био је доста узне-
мирен. Његово лице је покривао час израз ужаса и безнађа, час
ласкав и молећив израз, а онда се по њему разлило светло неж-
ности и наде.
Како смо колима пролазили поред зграде пањчајата, он поче
да виче: “Е, еее, еј! Погледај, сестро! Махавира су везали! Сви су
тамо!” Мада сам га добро чула, нисам одговорила. Наставио је да
узвикује. Сада смо већ стигли пред његову кућу. Док смо излази-
ли из аута, рекох му: “Нема ничега. Нигде никога нема, Дхока-
ре! Ја нисам ништа приметила. Схвати то да Махавир и Малти
неће доћи. Сад иди кући!” Он поче да плаче: “Сестро, ако ни
ти не видиш то насиље над нама, како ће онда престати да нас
злостављају? Зар никад више неће да дођу Малти и Махавир?
Макар мало помакни ову тешку стену са мојих груди. Видећеш
како ће Махавир одмах да се појави. Он је под тим каменом и
тамо лежи притиснут. Чујеш ли како га Малти дозива? Ах, боже,
боже мој! Ово је неправда! Погледај како су осрамотили моју
снаху. Свукли су јој хаљину! О, свети Равидасе! Спасавај! Скину-
ли су јој хаљину. Она је гола. Сестро драга, онај Арџун ју је жиго-
сао главњом. Спасавај моју снаху, спасавај!”
Опет је почео да говори тако као да пред њим стоји неко коме се
обраћа: “Еј, Будхане, спасавај и ти своје дете! Зар Малти није твоја
ћерка? Да ли је ово наш пањчајат, или су све то неки Дурџодхани?
Погледај, твоја ћерка је гола. Све су са ње скинули. Зашто ништа
не говориш?” Мало је застао а онда је почео да виче: “Не! Не!” а
онда се бацио напред, као да пред њим неко стоји, и као да он
руком некога вуче к себи. Одједном се ту стропоштао. Пао је тако,
као кад да га је неко из све снаге нагло гурнуо. Подигла сам га. У
то време су сви његови укућани већ били изашли из колибе.
Кад ме је виде његова жена, поче гласно да запомаже: “Тако
ти он сваки дан стално понавља, сестро, све оно што се те ноћи
десило. Син је страдао, а сада поред све те муке и муж ми је по-
лудео.” Кад је чуо женин глас, Дхокар приђе ближе и рече: “Еј,
старешино, еј судијо! Смилуј се на мога сина Махавира! До земље
ти се клањам. Немој да ме бијеш! Ни мене ни њега! Заустави, ста-
решино, овога зликовца Сохну Махтоа!” Како је био на земљи,
окренуо се на другу страну као да тражи милост додирујући
челом нечија стопала.
“Хеј, старешино, цео живот смо твоје слуге. Цела наша поро-
дица. Избави нашег сина од ових злочинаца! Добро, одведите
ви своју ћерку. Она припада вашем роду. Мог сина пустите. Ја сам
крив пред свима вама. Доста сте га тукли. Оставите већ ту мотку.
У вашем селу је само десет наших кућа. Каква смо ми то опасност
за вас?”
Онда је почео да се расправља сам са собом: “Добро, у селу
од четристо домова, наших кућа је само десет. Није то никакав
број. Радићемо шта ви кажете. Само реците и ми ћемо напустити
насеље! Немојте убијати нашег Махавира!”
Неколико тренутака је био у несвести. Његова жена га попр-
ска хладном водом, те му се врати свест и он исколачи очи. Из-
гледало је као да ће му очи испасти из очних дупљи.
Поче да виче: “Еј, стој, стој! Престани! Остави тај камен! Немој
да га удараш каменом! Еј, Арџуне, еј, Накуле! Поштеди га! Маха-
вир је био твој друг!” Онда је ваљајући се по земљи почео да удара
челом о земљу и да рида:
“Ми смо скроз пропали! Осам хиљада рупија су узели од нас,
онда врећу пиринча и још толико грашка. Једу наше намирнице и
још пред нашим очима усмрћују мог сина.”
Сада се ударао песницом у груди говорећи: “Крив сам, сестро!
Ја сам тај који је платио за изнајмљени ауто на четири дана. Пла-
тио сам за гориво и храну и још сам послао свог млађег сина Лак-
шмана да нађе мог Махавира да би га убили. Ја сам тај који је то
предложио у пањчајату. Ја сам кривац. И Махавир је крив! Сада
му изреците казну коју ви сматрате одговарајућом. Нисам знао да
ће га убити.”
Није престајао да рида. Непрестано се из садашњости враћао
у прошлост и опет из прошлости у садашњост и понављао у круг
све што се оне ноћи одиграло пред његовим очима… Пре две го-
дине, када је на збору 400 људи помамљенo лудилом кастинске
недодирљивости усмртило камењем његовог сина Махавира,
приморали су га да стави отисак прста на папир на коме је писало
да је сина сам убио. Онда су га укућани одвели, а преостали се-
љани остали су са мном, те су причали о околностима тог убиства.
Били су радознали како ће се све то наставити. Вратила сам се тек
пошто је пала ноћ.
Путем сам и даље размишљала: Када ли ће доћи крај овој кас-
тинској лудости? Када ће доћи крај те злобе међу људима? Када ће
срца милиона људи напустити зебња и страх? Када ће Махавир
и Малти моћи слободно да шетају без ичијег ограничења? Када
ће поново да се чује љупка мелодија Махавирове свирале? Била
сам утонула у мисли, кад одједном осетих као да су Махавир и
Малти негде ту, у мојој близини. Усред приче о њиховој љубави
учини ми се да чујем неко дозивање. То место ми није било непо-
знато, јер сам и раније пролазила овим шумским путем када сам
посећивала ова далека села.
***
Љубав између Малти и Махавира је достизала свој врхунац. О
њој се причало свуда, по њивама за време пољских радова, у хла-
довини сеновитих сарни, унутар трошних кућерака и на сеоским
сокацима. Баш тамо се двоје младих састајало после школе, а онда
су почели да се састају и у својим кућама, док су очеви били на пос-
лу. И међу пријатељима у Махавировој бубњарској групи почело
је да се шушка о томе, али укућани су се правили да ништа не
знају. Значи њихови родитељи нису имали ништа против те везе.
Једнога дана је двоје младих видео неки сеоски намћор, који је
био члан пањчајата. Тек тада се дигла велика прашина.