03.
Владимир Димитријевић

Ного какав ми припада: реч на представљању изабраних дела Рајка Петрова Нога

Стихови у подребарју
Свако од нас, који волимо поезију, мора да има где да склони
главу кад дуну олујине бесмисла и празнине, и кад нас смрт,
као Гилгамеша после Енкидуовог одласка у подземље, погна по
степама препуним страве од сазнања да смо кратковеки и већ
осуђени. За такве прилике и такве вихоре, ми, чудаци који воле
песништво, у глави носимо стихове и складиштимо их под ребра,
да од њих направимо заклон кад вихори понесу мисли и растресу
мишице. И ја, као и ви, памтим стихове које нисам учио с намером,
него су остали у подребарју од честог читања. Многи од њих нису
као у оригиналу, измењени су радом несигурног памћења, али
бдију као ватрице које разгорим кад срце зазебе.
Зато ћу вечерас о делима Ноговим само на основу памћења.
Док сам писао ово што изговарам, десет пута ми је рука посезала
за његовим књигама да проверим оно што ћу забележити. И
уздржао сам се, рекао себи – нећу тако. Ово о чему говорим је
трајни Ного мог памћења, понављам - са свим деформацијама за
које је памћење способно.

Попудбина
Стихове Ногове срео сам још као ђак Гимназије у Чачку. Сећам се
снажног утиска, “хлорофила” позваног у помоћ против инфантил-
но озбиљних “ласер – зрака” у мафијашкој руци, сећам се мома-
ка “здепастих и тврдих” који долазе из Недођије, а што ме је, во
времја оно, асоцирало на песму “Скити” Александра Блока. По-
јављивао се и Лазар који се удвајао, час као Четвородневни, час
као Косовски. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих много
сам читао Ногову антологију народне епике, с кратким, али “ви-
љемтеловски” прецизним коментарима о јунацима који су јез-
дили и Косовом и Приморјем у исти мах, јер је Косово свуда где
смо и ми.
Онда сам читао “Сузе и соколаре”, и дивио се свему – од на-
слова књиге огледа до блиставих парадокса (а реч “парадокс” у
византијском, богослужбеном грчком значи “преславно чудо”).
А 2004. године, кад је песник, онако јуначки, без длаке не
језику, говорио у Орашцу поводом два столећа Карађорђевог
свитања (затворивши тим говором себи сва врата ДОСманлијске
Србије ), схватио сам да његове речи имају велику срећу – јер, кад
се осврну, онај који их је изговорио стварно стоји иза њих.
Онда је дошло “Недремано око” са сузом која сјаји у крајичку,
али, јер је мушка, никад се не излије до краја. У тој збирци је
Награило пошао у недоба на покладе, а Србија је јела некрштене
дане, с децом разапетом између кафане и цркве, док су Марсовци
кукурикали да смо то учинили себи, јер се нисмо згрбили и
пропузали, због чега су нам се ти исти Марсовци плазили
и плазе, као химере са Нотр Дама. У “Недреманом оку” сам
сазирао целомудрену кћи природе, веверицу на Калемегдану, и
убичину руку и нафору која израња из свакодневних мракова.
Вук Исакович је, наивно, опет и опет, узвикивао: “Гле, Срби”...
Чуло се и оно: “Ти, који ходиш Српском, стани на Каракају!” Од
“Недреманог ока“ сам знао одговор на Хелдерлиново питање:
“Чему песници у оскудно време?” Јер, Песник је, и под бомбама, у
рукама носио толико дарова.
Па је дошао “Јечам и калопер“, лирска проза, пелуд са грожђа
сазрелог под сунцем древних жупа. Било је ту поуздане дечје речи,
уграђене у зрела обличја. Било је слатког тепања у мирисном
крилу Мајке Земље (које, наравно, никад не постаје бенављење),
али и прераног одрастања у болу који не може да се угаси у
границама овог света. Јасно ми је било, после “Јечма и калопера”,
зашто је Достојевски рекао да читав живот зависи од неколико
успомена из детињства.
Већ годинама, Ногово памћење из књиге “Запиши то, Рајко”
носим као своје памћење, па ми се чини да видим Иву Андрића
који, под строгим надзором свести, само мало побледи док у
ауту с Црњанским, негде изнад Сарајева, доживи да возач умало
не слети у понор. Ту је, из милог прикрајка неког срећнијег доба,
Ћамил Сијарић, који, маскиран у Јову, са србском православном
породицом која га је, негде на Југу Србије, удомила, носи кући
прасенце купљено за Божић...
Гледам песника Нога како, иако припит, песницом прецизно
погађа циљ – трбух Крлежиног трбухозборца, Енеса Ченгића, ко-
ји покушава да Рајка понизи, јер мисли да се до бесвести натравио
(да да, Рајко је песник који се добро песничи!) Видим га како
стихом “Да ли је истина или је варка” изводи из такта Оскара
Давича који се на неком скупу у Сарајеву пропиње на прсте свог
идеолошког вербализма, а само Оскар и Рајко на том скупу знају
да су изазивачки стихови Давичови, својевремено посвећени
Ранковићу и ОЗНИ. Одјекује са страница ове књиге и оно по-
учно оријентално “Најтијебоље пушити”, а ето нам и Данила
Киша који код Нога уочава “пушачке ноге” и упозорава га да се
не игра са животом (што је Ного, за разлику од свог саветодавца,
жудног пушача, углавном послушао, па га ево вечерас с нама).
Ту је и Скендер Куленовић, који се, с дружином осталом, запутио
песничким путем, па, после неколико гутљајчића, уочава кућицу
уз тај пут, где би се, вели, лепо и на миру могло писати, на шта
“непристрасни” (Ногов израз, памтим га!) Раичковић вели: “И
пити, и пити”...
А овај што му веће безбожничко пресуђује у Хаду (сва му
гледамо “страшна позоришта”) хода кроз Рајкове успомене, нез-
грбљен, са бадњаком у руци усред Брозовог Сарајева, и опомиње
свог пријатеља и сабеседника из младости: “Кад си трезан, до-
садан си, кад си пијан, безобразан си.” (Или обратно, дође му на
исто.) У себи налазим и књигу “Не тикај у ме”, збирку која нам је
стећке вратила из богумилског ропства, показујући, песничком
речју и аутентичним записом са споменика, да су то наши, србски
“стојећци”, православни по вери и духу (јер, прави богумили бе-
јаху манихејци који су веровали да је овај свет створио ђаво, а
не Бог, и нису веровали у Свету Тројицу, чије се Име на стећци-
ма призива). Недавно је, у селу Дићи у близини Љига, код старе
цркве из Средњег века, нађено стотинак споменика скоро исто-
ветних са херцеговачким стећцима. Да се зна, као што се из
ове песничке књиге и види и зна: “Од којих си, мио Рабро? Од
Рабрена”... И зна се, од Нога, да “који брзо уче” лекције што им
“спасиоци” (Марсовци у претходној реинкарнацији, оној из 1999.
године) кажу да је боље за њих, први трче да се потурче...
А онда велика, јер часна, до краја поштена, покајничка и
преумничка, стиже књига “С мене на уштап”, у којој угледамо
Рајкове познанике и пријатеље пред лицем смрти (Калајић, по-
клоник Хелиоса, у потоњим тренуцима пред својим унутарњим
видом има само пепео и слутњу да смо можда карика у неком
ланцу, а Момо Капор кјеркегоровски стрепи, пружајући руке на
другу обалу, коју је, за један дан и цео живот, срео у Хиландару ),
срећемо “хашке бегунце” који не беже од своје борбе за народну
слободу и наду, прелазимо Дунав и Саву да бисмо поиграли на
неком вашару крај манастира, па тамо затекнемо азијатске себе,
у Србији – Азији, што као да није ни одлазила одавде... Има, на-
равно, и у овој књизи горког и лековитог хумора, без кога не
пролазе Рајкови записи. Пошто сам ушао у године Чеховљевог
ујка Вање, стално ми је на памети сцена у којој се Ного жали
Раичковићу да је, са старењем, све сентименталнији, а овај га
теши: “Ћути, ја плачем и на рекламе!”
“С мене на уштап” је, међутим, надасве књига о песнику који
се каје, који беспоштедно себе разобличава да би поново обрео
људски лик. А песницима који су, знате оно Црњансково, сујета
сујетства, тешко је кајати се. И зато је ова књига још драгоценија,
јер Ного никад не крене путем Толстојевог оца, за кога је син писао
да је припадао оној опасној врсти људи која исти догађај може да
исприча и као најгору подлост и као најбезазленију шалу. Ного је
одбио да тако користи речи, и храбро стао на пут на коме је стид
због тога што смо овакви какви јесмо најдрагоценија попудбина.
У доба бестиђа, лековито се постидео Ного, и за себе и за нас.

Срдити српски борци у потрази за човештвом
Брци нашег песника су, док је био млади шездесетосмаш, у доба
“Зимоморе” и књиге “Јеси ли жив” могли личити на Ничеове. А
сада, кад је све дошло на своје место, личе на брке иза којих су
стајали светли образи писца “Примјера чојства и јунаштва”, који
је са овог света отишао “срећан као Куч, а несрећан као Србин”.
Рајко Петров Ного је написао трајну спомен-песму о Марку Ми-
љанову, “срдитом српском брку” – а његови су, тврди песник,
старином од Рашовића, од Маркових...
Марко Миљанов се, знано је, дуго борио са учењем азбуке,
али ју је савладао захваљујући огромном нагону за изражавањем.
Таленат му је био приповедачки и гусларски; спевао је преко
три стотине десетерачких песама које су, на жалост, нестале. Из
фрагмената који су од његових стихова остали види се непатворени
дар. Ево једног одломка, о самотничком боравку у планини, као
примера те даровитости, али и једне, “проторајковске” самоће,
“горско – метафизичке” самоће: “Око себе ништа своје немам!/
Чини ми се да мајка планина/ заборави да сам чедо њено,/ но
и гора зинула је пуста/ да ме прождре ка тирјана свога./ Сам је
човјек жалосно створење!...”
Радомир Уљаревић је приметио да нико у наше дане међу
србским подвижницима Слова није створио такву “етичку арха-
ичну тврђаву” као Ного; то је, по Уљаревићу, морална тврђава
Херцега Шћепана. А ми бисмо рекли да је пред нама и, још једном
зидана, у овим и оваквим условима, и тврђава Марка Миљанова,
човека који је, у борби за слободу, лио крв и туђу и своју, и, упркос
томе, или можда баш захваљујући томе, целог живота вапио за
овејаним човештвом, за добротом која све превасходи. Да бих
показао да је, по мом скромном схватању, Ногова потрага за
оним христоликим што, по Настасијевићу, “веје у нама неком
непропадљивошћу,” наставак војводине потраге, износим пред
вас део једног записа. То је Марков опис самотничког лутања
кроз планину, у којој је, поред тешких временских услова, попут
хладноће или врућине, нарочито мучно размишљање о свему, а
поготово о злу у свету и злочинцима који га творе; усамљенику
се, вели Миљанов, тада и Бог грешан чини када је могао да
допусти појаву људи – злочинаца. Када се, међутим, сетиш чо-
века добротвора, каже војвода, “изведри се душа, заигра срце,
раслабљено тијело добије нову снагу, нема жеђе ни глади, нема
умора, нема мржње, све је мило, у све видиш доброчинство, мио
ти је Бог који је лијепа чојка да, злочинац се је изгубио, нема га
више на уму, сад весело идеш гором и планином кудијен остри
вјетрови звижде а пријатно ти веселе душу, слашћу опијену,
расхлађују, и идеш благодарећи Богу који је тако природу украсио,
и идеш и често уздахнеш из дубине душе, желећи добра чињет”.
Ова химна добру је и химна Рајка Петрова Нога.
А знам, као и Аљоша Карамазов после Иљушине сахране, кад
беседи његовим школским друговима, да ћемо обавезно васкрс-
нути, обавезно се видети и све једни другима испричати, чега
је сведок и овде присутни Рајко Ного, син Петра и Стане, унук
Шантићев, праунук Његошев, потомак Светих Саве и Лазара,
наш песник и наш брат.

Изговорено 22. марта 2016, на представљању Ногових дела на Коларцу

Слични текстови


Миливој Сребро
ПРАВИ И ЛАЖНИ МАЛРО

Василије Томић
Богу свагда, законима људским како кад

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021