Оглед о вуцима

Вукала, Вукалин (а, ка), Вукалица, Вукало (а), Вукан (а, ка, ија),
Вуканда, Вуканић, Вуканча, Вуканџа, Вуканче, Вуканчић, Вукар,
Вукара, Вукас, Вукасин (а, ка), Вукац, Вукач (а) Вукача, Вукаш
(а) Вукаша, Вукашин (а, ка), Вукашина, Вукдраг (а), Вукез, Вукеза,
Вукел (а), Вукела, Вукелица, Вукеља, Вукемил (а), Вукемиш, Вукен
(а), Вукенда, Вукенџа, Вукет(а), Вукета, Вукеш (а), Вукеша,
Вукија (м. и ж. ), Вукин (а), Вукић, Вукиц (а), Вукиш (а), Вукиша,
Вукман (а, ка, ија), Вукмил (а, ка), Вукна (м. и ж.), Вукно (ија), Вуко,
Вукобрад (а), Вукобрат, Вук, Вукован (а, ка), Вуковије (а), Вуко-
вин (а, ка), Вуковлад(а), Вуковој (а, ка), Вуковојко(а), Вуковојац,
Вуковојин (а), Вукобрад (ка), Вукобран (ка), Вукодрин (а, ка), Ву-
кодраж (а, шка), Вукодраг (а), Вукодрашко, Вукој, Вукоја, Вукоје,
Вукојин (а, ка), Вукојина, Вукојица, Вукојко (ка), Вукојча, Вукојче,
Вукојчин, Вукол (а), Вукола, Вуколик (а), Вуколин (а), Вуколина,
Вуколицаа, Вукољуб (а, ка), Вукољупко, Вукомир (а, ка), Вукомил
(а, ка), Вукон (а), Вукона, Вукоман (а, ка), Вук, Вуканац, Вукон-
ча, Вуконџа, Вукорад (а, ка), Вукорин (а, ка), Вукорина, Вукосав
(а, ка), Вукосан (а, ка), Вукосин (а, ка), Вукослав (а,), Вукославко
(а), Вукот, Вукота, Вукотије (а), Вукотија, Вукотин (а, ка), Ву-
котина, Вукса (м. и ж.), Вуксан (а, ка), Вуксија (м. и ж.), Вуксин
(а), Вуксо, Вукча, Вукчан (а), Вукчин, Вукчина, Вукче, Вукчен(а),
Вукчета, Вукшин (а, ка), Вукуш (а), Вукуша, Вукушин.
Од етимонске варијације вул -, постоји више од четрдесет облика:
Вула, Вулај, Вулак, Вулака, Вулаш (а), Вулаша, Вулац, Вуле,
Вулен (а, ка), Вулек, Вулека, Вулер, Вулера, Вулета, Вулеш, Вулеша,
Вулвилиија, Вулин (а, ка), Вулина,. Вулика (м. и ж.), Вулисав (а, ка),
Вулич, Вулича, Вуличко, Вулиџа, Вулиц, Вулица, Вулиш, Вулиша,
Вулкан (а), Вулкеш, Вулкеша, Вулко (а), Вулкош, Вулкоша, Вулош,
Вулоша, Вулота, Вулоча. Од варијације вуљ: Вуља, Вуљај, Вуљаја,
Вуљан (а, ка), Вуљо , Вуљин (а, ка), Вуљак, Вуљака, Вуљко (а),
Вуљкеша...
Од варијације вус - : Вуса, Вусај, Вусаја, Вусала, Вусалица, Вуса-
ло, Вусан (а, ка), Вусин (а, ка), Вускало, Вуско (а)...
Од вуч- : Вуча, Вучај, Вучаја, Вучак, Вучака, Вучал, Вучала,
Вучале, Вучалија, Вучалин (а), Вучалица, Вучар, Вучара, Вучари-
на, Вучац, Вучаш, Вучел, Вучела, Вучеш, Вучијак, Вучин, Вучил,
Вучила, Вучило, Вучит, Вучић, Вучиш, Вучиша, Вучјак, Вучјака,
Вучјачина, Вучко (а), Вучо, Вучур, Вучура, Вучурин (а, ка), Вучу-
рина, Вучут, Вучута, Вучух, Вучуха, Вучуш (а), Вучуша...
Од етимона вућ - : Вућа, Вућај, Вућаја, Вућак, Вућан (а), Вућала,
Вућало, Вућалица, Вућелица, Вућелац (ка), Вучелко (а)...
Од етимона вуц - : Вуца, Вуцај, Вуцаја, Вуцал, Вуцала, Вуцало,
Вуцалица, Вуцан (а), Вуцур, Вуцура, Вуцурин, Вуцурина...
Од етимона вуш - : Вуша, Вушај (а), Вушаја, Вушал, Вушала,
Вушало, Вушалин (а), Вушалина, Вушан (а), Вушко (а), Вушо (а),
Вуша, Вушован (а, ка), Вушур, Вушура, Вушурин (а), Вушурина...
У нас и у овом времену, наведена имена већ су нешто ређе у
употреби, а нека од наведених и већ сасвим су изопштена, делом
због текућег помодног тренда, а делом због вековног настојања
православне цркве да их, као паганска имена, потисне у заборав
и замени именима светаца (‘Календарска имена’). Ипак, очувано
присуство вучјег етимона у именима многих српских фамилија,
у једноставним облицима или у синтагматским именима, доказ
је без приговора.
Посебно издвајам нека синтетизована имена где се лично
име прави од два етимона у којима је етимон вук – у секундарној
позицији. То чиним уз опаску како таква имена имају неке по-
себне одлике. Упадљиво је, наиме, да се у њима уз основицу вук
-, као форматив, користе придеви и да су овакве творбе у употре-
би скоро искључиво за мушка лична имена. Таква синтагматска
имена, састављена од два различита облика, вероватно сведо-
че да је свако од њих, понаособ, могло да има и улогу засебног,
личног имена. Таква имена имају арому дубоке старости и веома
подсећају на традиционална имена у старих народа на северу,
као у свих америчких Индијанаца, па у Инуита, Ескима, Чукча и
других северних (сибирских) народа и племена.
Изван овог обима стоје и нека сложена (синтагматска) прези-
мена, састављена од две именице од којих је једна вук. И таква,
као: Вукбаба, Вукдед, Вугбаба, и Вугдед указују на омиљеност
имена Вук у Срба.
То су у нас следећи примери: Беливук, Беливукац, Веливук,
Веливукац, Веловук, Веловукац, Вукодав, Вукдраг, Вугдраг, Дра-
гивук, Драговукац, Драговук, Драгивукац, Желивук, Желивукац,
Каравук, Каравукац, Каравукса, Каравуксан, Каравукче, Караву-
чић, Леповук, Леповукац, Маливук, Маливукац, Маловук, Мило-
вукац, Разбивук, Растивук, Растовук, Убивук, Старивук, Ста-
ровук, Старовука, Црновукац...
У других народа налазимо сродна имена по постанку и у
сличној творбеној форми, али су тамо, веома ретка. Изузетан је
можда онај пример са немачким именом: Volfgang (Вучји корак)?
У могућем поређењу ових примера са онима наведеним у
великој, етнофилолошкој студији Мате Ивандића.12)
Треба имати у виду да сам се ја бавио само личним именима
изведеним од етимона вук – и његових варијација уз тезе о узроч-
ности настајања (етиологији) имена, а то је већ битна разлика у
нашим приступањима овој теми. Наиме, приступ М. Ивандића
је свеобухватан у погледу личних имена и покрива укупну се-
мантику и епонимију која се из свих имена изводи. Међутим, он
се не бави посебно опширно неким издвојеним примером и не
исцрпљује све уочене варијације. Отуд сам имао срећу да у овом
случају, бавећи се етимонима изведеним искључиво од зоонима
вук, нађем далеко већи број таквих личних имена, насталих ди-
ректно, али и посредно преко његових коренских варијација.
Као литература из које су имена преузимана, током бар две
деценије, коришћени су: Византијски извори за историју наро-
да Југославије 1 – 5. (САНУ), Ономастички прилози САНУ (разна
годишта), Стари српски записи и натписи (Љ. Стојановић),
Monumenta serbica (М. Миклошић), Најстарији српски, ћирилски
натписи (Б. Чигоја); имена у Вуковим сабраним делима; натписи
на старом надгробном камењу у околини Ваљева, средњој Колу-
бари, Тамнави, Азбуковици, Мачви и Подрињу; имена из студије
Колубара и Подгорина (Љ. Павловића), имена Срба у разним до-
кументима из Дубровачког архива ; Речник сродних, српских и
санскртских речи (Н. Божиновић), а највише од свих извора – Те-
лефонски именик Србије.
______________________
12) M. Ivandić, Rječnik osobnih imena, Zagreb, 1988