Оглед о вуцима

Током нововековних, повратних миграција које су сада текле
у супротном смеру, са севера на југ, миленијумски опход одмет-
нутих, балканских старинаца се затворио. Бивши насељеници
широких степа и дубоких шума, тамо су били сточари и ловци.
Силазећи на југ, гонили су своја стада, а степски вукови су их,
наравно, пратили у стопу и узгред, узимали свој данак. Поврат-
ници су дошли на завичајно тле са севера, под новим именима:
Словена и Анта, током 5, 6. и 7. века н. е. Србе, као досељенике,
помиње само један, и то писани историјски извор – Порфироге-
нит из 9. века, и у томе није нарочито поуздан.
Коначним остајањем новодосељених племена, на тлу искон-
ског завичаја, дошло је до неометене, биолошке и културолошке
размене са затеченим, балканским старинцима, будући да су им
ови били веома сродни у много чему, па се верује и у извесну
сродност језика. Досељени су са старинцима надградили етнич-
ки спој, разменили стара и нова предања и традиције, ујединили
језик (србо-словенски) и обичаје што постају заједничке текови-
не – културно и духовно богатство каквом готово да нема прем-
ца. Оно што је упадљиво и тешко објашњиво, ако се већ заступа
теза да је мањина Срба дошла са Словенима; сви су коначно узе-
ли етноним Срби, а заједнички језик, коначно назвали српским.
Степски вукови су се укрстили са овде затечениим, нешто
ситнијим сродницима и надградили данашњег, балканског или
карпатског вука који је растом, између степског и медитеранског
сродника.
Једна од удружених људских тековина је историјски најоми-
љеније име у Срба, изведено од тотемског имена – вук. Дакле, име
Вук и све изведнице од њега, тотемског су, исконског порекла. Да-
леко су старија од Христовог рођења, а посебно од словенског хриш-
ћанства, али ипак, много су млађа од ‘змајевитих’ имена у Срба.
Људска имена и иначе, често могу бити изузетна по облику
и значењу. Могу да у себи крију и преносе свакодневне жеље
и поруке. Такође, умеју да буду мање или више омиљена у
одређеним историјским етапама, у именарима неког народа, а
већ је примећено како свако време осликавају посебно омиљена
имена. Има их и која се појављују периодично, док се нека дру-
га, сасвим заборављају и нестају, а нека се временом, чак, дожи-
вљавају као туђинска.5)
Отуд, веома чврсто стоји теза да име (које је, ‘ео ipso’, реч),
уме да буде и ‘непоткупљиви сведок историје’, пo М. Будимиру
и историјски доказ ‘par exellence’.
Зоонимска имена и иначе нису никава реткост. Са правом се
верује како су она убедљиви траг прастарих, тотемских симбола.
Одабрана животиња се, наиме, узимала за оца (родоначелника)
и заштитника племена. Тако је доспевала међу његове идоле,
касније и на његова знамења (заставе, грбове), па као украс на
оружје (штитове, мачеве, копља), на украсне детаље народне нош-
ње и тетоваже (Илири и Трачани).6)
Тотемска имена су била обавезна за владаре истог народа, јер
су се они поистовећивали са првим оцем племена. Могуће је да су,
у почетку, таква имена била забрањена за све остале племенике.
Временом је ипак, настао обичај да се тотемско име узима као
једно од више имена и у владаревих, ближих сродника, а потом
и за све чланове клана племенитијег порекла. Коначно, обавез-
ност тотемског имена је нестала, па се оно појавило и као име за
неке истакнуте и заслужне ратнике. За све остале племенике оба
пола, временом, таква имена су постајала и најомиљенија.
Најомиљенији тотеми у паганских протословена, судећи по
запамћеној или документованој традицији, били су: медвед, орао,
вук и дивљи вепар, док је змај (змија, неман, ала), како је већ
речено, припадао старијим становницима Медитерана, а међу
њима и Србима. Двоглави крагуј (а то је, свакако, медитеранска
птица), припадао је од искона, неком трачком, односно рашан-
ском клану, можда баш ономе који је, касније, укрштен са Сло-
венима и Србима, дао лозу Немањића.7)
Степски вук је дошао на Балкан за словенским стадима. У
данас већ проређеним и скученим балканским шумама, остао је
лишен великог избора дивљачи. Почео је да далеко чешће насрће
на домаће животиње, па је притешњен од људи и њиховог со-
фистицираног оружја, замки и отрова, не тако давно био огла-
шен као ‘штеточина’. Огромној већини људи постао је метафора
окрутности и сатанске, зле воље, па је као такав ушао и у народ-
не приче.8)
Тако је у нас, али и за Монголе, та иста звер са својим продор-
ним очима које виде и у тами, знак светлости и соларни симбол.
Вук је чак оглашен за наводног претка Џингис кана. Њима су-
седни народ, Кинези, одају му почаст и на небу, додељујући му
на небеском своду посебну звезду коју зову ‘Небеским вуком’
(Сиријус). Јапанци га, такође, изузетно поштују и држе за заш-
титника људи од свих других, опасних зверова.
Но, чини се да је вук у нас, тек од скора озлоглашен. По веома
старом, народном предању, Свети Сава је био заштитник овчара
и њихових стада, али је у исто време, ма колико био неприкос-
новени борац против паганства, проглашен и за легендарног
вођу вукова (податак из Нове Ларусове енциклопедије, 1977).
_______________________
5) Основни облици српских имена, изведених од зоонима вук, веома
су стари, али се још добро држе. Уосталом, тако је исто и код осталих,
европских народа, па у Романа видимо мушко име Lupo, у Германа:
Wolf, Wulf, Vulf...
6) Украшавање тела татуима је пре свега виђена у неких народа троп-
ских, суптропских или умерених климата. То је условљено откриве-
ним и слободним излагањем већег дела тела у јавним околностима.
Иначе би украси те врсте били бесмислени. Узгред, упозоравам на
могућу етимонску сродност појмова: тотем и тату.
7) Постојао је очито и клан “дивљег вепра” јер је глава дивљег вепра,
(у хришћанској ери допуњена пробадањем стрелом), као један од
северњачких и словенских тотема била хералдички мотив на застави
Вука Бранковића!
8 ) Каже се “човек човеку вук” уз сву површност тог мишљења и неправ-
ду према вуцима који су заправо, међусобно много толерантнији од
људи.