Оглед о вуцима

му је било потребно да се нахрани чопор, и који тамо није био
склон да једе стрв без велике невоље, овде га више није тако до-
живљавао као одомаћени Србословен. Обојица су променила и
међусобни однос и начин понашања. У ограниченом, природном
окружењу, скученом и тешко оштећеном привредним и пољо-
привредним делатностима, човек је сам себе променио, а то је
променило и његово схватање света и односа у свету.
Овде је човек вука доживљавао, пре свега, као беспопштед-
ног конкурента у борби за опстанак. Но, овде ни вук више није
поштовао старо правило ‘вучјег десетка’, и уклањао стара, слаба
или болесна грла. Овде је клао свако грло које је успевао да за-
текне на паши или у обору. Уништавао је пола стада или чак све
припитомљене животиње које би затекао без заштите. Такође је
убијао и псе, чуваре њихових стада. Несвесно, али доследно, вук
је покушавао да преживи и да се ослободи свог заиста бескрупу-
лозног конкурента – човека и његових припитомљених паса.
Примање хришћанства и прелазак са териоморфне религије
на антропоморфни облик – многобоштво са људским ликовима
богова, па најзад и са човеколиким Богом или боголиким човеком,
као апостолом, свецем и верником, свакако је убрзало стварање
великог природног несклада. Човек и вук су постали највећи
непријатељи. Ипак, подсвесна наклоност према тој животињи и
њеном имену (баш као и према имену змаја), одржала се у наших
људи још веома дуго. То је, по мени, последица колективног ис-
куства из оних векова или миленијума које су протословени (по-
негде звани Северјани, веома близу појма Сибирјани) провели на
далеком северу (Север, Сибир, Сиберија), односно око Балтика,
далеко од Медитерана и потпуно изоловани у хладним, степским
пределима или непрегледним шумама, на типичном станишту
крупних, степских или вукова из тајге, са којима су, по свему,
предуго делили животни простор уз задивљујућу толеранцију.
По силаску на Медитеран у оштрој конкуренцији, на далеко
мањем простору, далеко надмоћнији човек је скоро потпуно ис-
требио вукове, а вуци су, до тада потиснули и сасвим проредили
далеко слабије и мање своје медитеранске рођаке - шакале. Данас,
откако су вукови постали реткост у средишњој Србији, шакали су
поново намножени и постали права напаст.
Међутим, много природнији и здравији однос човека према
вуку поново се јавља на овом тлу и у овом времену, на валу нових,
еколошких стремљења која већ натапају и нова схватања ловства.

Име Вук У Срба
Први историјски вук је војвода Вукан, доглавник краља Бодина
(Зета) са краја 10. века. О њему, као о великом непријатељу Грка,
извештава грчка аналисткиња племенитог порекла, Ана Комни-
на. Тај Вук је иначе директни предак жупана из лозе Вукановића,
владара Рашке и Старе Србије.
Варијације личних имена од етимона вук, у нас су практично
неограничене, а степен наклоности према овом некадашњем, то-
темском симболу огледа се и у честом обичају давања мушкој
деци имена у облику аугментатива од вук (на пример: Вучина).
У овом случају, мећутим, аугментација нема смисао погрде, већ
поуздане благонаклоности.
Упадљива је и чињеница да се сва лична имена добијена од
етимона вук, у нас јављају чак у седам засебних група, изведених
из десет коренских (етимонских) варијација, изведених од основ-
ног облика. Те бројне, етимонске варијације, на неки начин, већи-
ном и посредују између првог етимона вук и појединачних, лич-
них имена. Оне доказују нераскидиву везу са тотемским претком,
те их дајем по азбучном реду, не обазирући се при томе на њихову
појавну учесталост.
То су облици: вуг -, вуј -, вук -, вул -, вуљ -, вус -, вућ -, вуц -,
вуч - и вуш -.
Заиста имам разлога да верујем како је у нас овај феномен
остао непримећен, а у даљем излагању ћу се држати правила да су-
фиксе, за творбу женских личних имена, изведених од вук (што је
посебност само виђена у Срба) увек дајем у загради иза навођења
мушких облика. Постоји добар разлог за то. Мушка лична имена
од вук и њихове варијације доста су чешћи од женских.
Догађа се и то, да се мушка и женска имена од истог ети-
мона пишу на исти начин, али углавном се изговарају са раз-
личитим наглашавањем самогласника и тек тако се разликују.
Истина је да који пут нема ни таквих, финих разлика, те су сва-
какве забуне могуће, јер није сваком дат једнак таленат осећаја за
подразумевање.
Овде, такође, стоји напомена да не држим како сам успео да
набројим сва постојећа имена ове врсте у Срба, историјска или
актуелна (јер ту има разлике), иако их, само мушких, наводим
преко три стотине педесет и још бар две стотине женских.

***
Од етимонске варијације вуг – нађено је само једно, мушко
(женско) име: Вугдраг (а).
Од етимона вуј – већ их има много више: Вуја (м. и ж.), Вујадин
(а, ка), Вујак (Вујака), Вујаклија, Вујан (а, ка), Вујанко(ка), Вујасин
(а, ка), Вујалица, (м. и ж.), Вујало (а), Вујала, Вујац, Вујач (а), Вуја-
ча, Вујат, Вујаш (а), Вујаша, Вује, Вујет (а) Вујета, Вујетин (а, ка),
Вујетина, Вујет(а) Вујета, Вујеш, Вујеша, Вујин (а, ка), Вујина (а,
ка), Вуић, Вуич, Вујић, Вуичко, Вујица (а), Вујиш (а) Вујиша, Вуј-
кан (а), Вујкала, Вујкало, Вујко (а), Вујкон(а), Вујо (а), Вујон(а), Ву-
јот, Вујота, Вујош (а), Вујоша, Вујча (м. и ж.) Вујче, Вујчета...
Далеко најбројније су изведенице личних имена од основног,
неизмењеног етимона вук - : Вук (а), Вукавац (вка), Вукадија (м. и
ж.), Вукадин (а, ка), Вуказ, Вуказа, Вукај (а), Вукаја, Вукајин (а, ка),
Вукајина, Вукајица (м. и ж.), Вукајлија, Вукајле(а), Вукајло, Вукал,