Оглед о вуцима

Чајкановићева вест је да су стари Словени, вероватно још
као номадска, сточарска нација, сасвим трпељиво подносили
сталну пратњу и близину вукова, те су унапред рачунали на из-
весне губитке у броју грла. Ту, за њих природну и прихватљиву
штету, чак су звали ‘вучји десетак’. А зашто да не, ако им је вук
већ био ‘отац племена’? 9)
Зато ипак, у нас, чак и у овим временима, на листи историјски
најомиљенијих личних имена, изведених из зоонима, посебно
фигурира вук, као први узор и следе му најмногобројније изве-
денице из више његових коренова (печина, етимона).
Укупан број суб-етимона, изведених од основног појма 'вук',
износи по овом истраживању, чак десет, а варијација имена из-
ведених из њих, укупно има преко пет стотина. Од осталих зоо-
нима, веома ретко се јављају: Јелен, Славуј, Лабуд, Медо, Сокол,
Драган, Драгун, Дракул, Драгул, Немања, Груја...
Ако, међутим, погледамо имена фамилија, остали зооними
су већ много присутнији (Орлић, Орловић, Оровић, Крагујевић,
Бакић, Баковић од бак, бик), Шевић, Славујевић, Гавранчић, Ко-
совић, Змајевић, Драгуловић, Дракулић, Драгуновић, Швракић...
Ништа необично за Србе на прелазу из паганског у хришћански
духовни живот.
Но, у данашњем времену, имена изведена од вук нису тако
омиљена као некад, јер поодавно преважу ‘увезена’, црквена
(‘календарска’) или она из именослова западних народа. При-
сутна су, међутим, још увек и ‘паганска’ имена, а међу њима, као
најчешћа, изведена из етимона мио и драг, као и она са словен-
ским суфиксом слав, као друга по редоследу учесталости те до-
стижу, свако од њих, преко стотинак варијација.10)
Када се говори о варирању личних имена од вук, али само
ако је реч о сабраним, савременим и историјским варијацијама,
њихов број је изненађујуће висок, а то се односи на лична имена
оба пола. Ово свакако, указује на некадашњу, словенску премоћ
над српском баштином, али и на изузетну наклоност уједињених
племеника под именом Срби, према словенском тотему и узору.
У немачком језику постоји једна, гласовно врло блиска реч
вуку – Volk, која се, међутим, чита ‘фолк’ и данас значи: народ.
Лексемски, та иста реч (волк) у руском и даље значи: вук. Но, ако
се узме у обзир тотемско порекло тог назива, онда би се Volk у
Немаца, могао схватити као позна, значењска дигресија која је
започела са тотемским вуком, као оцем племена – народа. Појам
се временом изједначио са општим називом за цео народ (народ
Вука), а потом, постао општи назив за било који народ. То се
добро покрива и постојањем личног имена у Немаца: Wolf (вук),
као и Wolfgang (дословно: вучји корак), уз позив на већ доказано,
заједничко прапорекло Словена и Германа.11)
Ако је облик имена вук био словенског (северњачког) поре-кла,
онда Србима, који чувају медитеранске традиције језика, при-
пада иначица за вука: курјак. Овај облик подједнако је стар као
и облик вук (санскртски: врках), јер се такође налази у санскрту
као куруках што су, по мени, поново ономатопејски облици гла-
сања те звери (рика).
Немам, међутим, у виду примере за лично име Курјак у нас,
али сасвим је сигурно да постоји презиме Курјаковић које, ако
није дошло од личног имена, дошло је макар од личног или, још
боље, од породичног епонима Курјак, а то већ води право на клан-
ски тотем. Иначе, као надимак, Курјак је у нас доста чест. У околи-
ни Ваљева постоји доста таквих примера, па чак и целе фамилије
се препознају по надимку ‘Курјаци’, и то од најранијих памћења.
Зооним вук (са визијом особина степског вука) стоји у тако
честој употреби као узор за лична имена српских племеника тек
од 1о. века, што говори о првим резултатима српско-словенског
сједињења. У исто време, овим одбацујем и свесно занемарујем
све касније стечене епитете вука, које му је доделио противник
и много опаснији грабљивац – цивилизовани човек. Ти епитети
су, као што се већ зна: разбојник, крволок, грабежљивац и слично.
Они заправо више говоре о особинама човека него вука.
Повика и погрда на вука настаје пуном снагом тек овде, на
тесном Балкану, услед појачаних губитака у огорчених власника
безбројних, припитомљених жвакача траве и лишћа – животиња,
које су иначе на пространим степама, у дивљем или полудивљем
стању, одувек биле природни вучји плен. Србословени више нису
били сточари, номади, који вуковима око себе признају право на
“десетак”, већ домаћини опредељени за сточарење у месту, по ви-
соким катунима и бачијама на балканским горама.
Велики, степски вукови стигли су овамо пратећи словенске
и друге сточаре – номаде и овде су оплеменили домаћу, ситнију
лозу биолошких сродника. Крволочно понашање вукова према
питомим животињама (укључујући и псе), вероватно је резул-
тат њихове анксиозности због скученог простора, губитка бес-
крајних, слободних, степских ловишта на далеком северу, а у но-
вој постојбини, интезивног крчења шума ради стварања ораница
и пашњака, сталног увећавања припитомљених стада и следстве-
ног смањења броја слободне дивљачи.
Овде су се променили животни услови оба учесника. У људи се
јавља нов и врло снажан, економски опортуно условљен доживљај
вукова у својој близини. Некадашњи, номадски сточар и степски
ловац, тамо задивљен пред слободним и достојанственим вуком –
степским ловцем, који је убијао само онолико животиња коликo
_____________________
9) Словенско номађење, општеприхваћено у готово свих историка или
антрополога, више личи на спору, повратну миграцију Словена са да-
леког севера на југ због глобалног захлађења. Убрзавање би настајало
само под притисцима правих номадских освајача на путу ка богатој
Европи.
10) Mушко име Мио-драг, у Срба, представља својеврсну интеграцију
словенског предлошка: мил (мио) и старосрпског драг (од ведског дра-
ган – змај), као један од примера србо-словенског језичког сједињења.
11) Утисак је да и облици: волк, фолк и волф, по фонемском склопу,
чувају асоцијацију на гласање ових зверова, јер необично подсећају
на лавеж крупног пса.