Губитак или добитак Србије одласком хиљада младих или повратком “писца бестселера”

Као припадник српске културне заједнице у Торонту, осећам по-
требу и жељу да се огласим поводом писма/интервјуа који је го-
сподин Небојша Милосављевић дао за “Политику”. Немарно би
било с моје стране не поменути и ово, а поготово ако долази од
“писца бестселера” – прочитао сам и његово последње издање,
врхунац каријере – “Свети Никола у Торонту”, како бих имао
потпуну слику. Одмах да нагласим, овим писмом не покушавам
да браним, још мање да оправдавам цркву или људе који су у-
кључени у њено битисање. Нити имам кредибилитета, нити сам
довољно религиозно уздигнут/образован за тако нешто. Бити ве-
лики или мали православац, велики Србин или не, и поштовати
обичаје Славе, онако како приличи или не, ствар је морала и
стања свести тог верника/неверника. Бити религиозан или не,
из којих разлога ићи у цркву или не, и у коликој мери ходити
црквеним путевима, тема је о којој треба да се дискутује само
са собом лично. Никакву Славу не славим јер сам одрастао у
породици где се ништа није славило нити поштовало. У цркву,
углавном идем када су литургије и остала служења завршена,
када преовлада потпуна тишина, како би свака моја мисао имала
одјека. Упалити свећу, седети сам и сабирати утиске, молити се,
поклонити се Богу, отворити своју душу просту и упијати све оно
што ме окружује у цркви, ствари су које мене тамо привлаче.
За Господина Небојшу Милосављевића сам први пут сазнао
преко ванкуверског месечног листа “Кишобран”. Био сам прет-
платник тих наших новина и, да будем искрен, увек сам прво
отварао и читао страницу са његовим врцкавим, изазовним текс-
товима. Ако се добро сећам, чак сам и Редакцији проследио свој
кратак коментар изневши импресивне утиске поводом његових
текстова. Врло духовито, али стилом нискотиражне репортаже,
кроз своја искуства, описивао је живот у Канади, наше људе, и све
што иде и не иде уз њих.
Оно што не могу да разумем, што не могу да опростим његовој
маленкости, господину Милосављевићу, јесте што у свом роману
“Свети Никола у Торонту” сврстава, махом све имигранте срп-
ског порекла у исти кош. Кроз одређени број људи, са којима се
он свесно уплео и окружио, тумарајући по Торонту, креирао је
генералну слику о српским имигрантима у Торонту, самим тим
и у Канади. Напомињем, свесно се уплео међу њих, јер га нико
силом није приморао да се окружује таквим људима, самозваном
елитом. Свако од нас има право и слободу на избор људи са којима
ће делити свакодневицу, разменити мишљења, продискутовати
неке теме уз кафу, чашицу или две... Да има истине у томе како
Милосављевић види и описује неке наше људе, њихов начин
размишљања и њихове животне заблуде, таворећи овде у То-
ронту, у то не сумњам. То и јесте делимично исправна слика о
имигрантима елитног калибра, али је свакако искривљена слика
о већинском остатку имиграната српског порекла који себе не
сматрају самозваном елитом и који се не ките таквим кичастим
перјем. Себе и свој живот овде у Канади градим већ двадесет го-
дина, и имао сам прилике да видим и сагледам, међу осталима,
и неке наше људе ниских и сумњивих моралних вредности, ис-
комплексираних и балкански неотесаних, али сам, за разлику
од господина Милосављевића, одлучио да своје време и пажњу
посветим људима од достојанства, скромним људима који зраче и
одишу духом, културом и персоналним квалитетима.
Да се вратимо на интервју. Поред осталог, господин Мило-
сављевић је у “Политици” навео, да га не цитирам од речи до речи,
да велики одлив мозгова и осталих образованих младих људи,
који је наступио 90-тих година није изазвао никакве последице,
напротив ... И да су ти исти млади људи у дубокој заблуди ако
сматрају да је Србија тим егзодусом изгубила много. Још даље он
наводи, да су ти млади људи отишли јер нису имали храбрости да
се боре за бољи живот у Србији, тј. нису били “шмекери” ... или
тако нешто слично томе. Прочитао сам и прве две књиге које је
г. Милосављевић објавио за живота у Торонту – “Ух Канада” и
“Чиоде”. Да се подсетимо, у “Чиодама” је, између осталог, са сетом
писао о својим другарима из младалачког, београдског живота, а
који су по свету разбацани и са којима је уговарао сусрет у Бео-
граду, након много година имигрантског живота. Значи, по ње-
говој студији о шмекерима, очито је да ни један од тих његових
другара није био “шмекер” у задовољавајућој мери јер је напустио
отаџбину у потрази за својим животним благом. Исто као што је
своју земљу напустио и дотични Милосављевић, око двадесетак
година уназад, у потрази за...?
Живот није лак и једноставан, поготово имигрантски. Што
каже Балашевић: ”Уз живот се не прилаже упутство за употре-
бу и свако то одрађује на свој начин”. Не поистовећујем се ни са
каквом прославом Светог Николе у Торонту, коју је Милосав-
љевић описивао у свом роману, не познајем довољно такву те-
му а ни актере његове приче, тако да се ограђујем, али и не
оправдавам те имигранте српског порекла о којима је он писао
у својој опроштајној посвети из Торонта. Исто тако, никога не
осуђујем. Време увек учини своје и постави све и свакога на своје
место. Ко сам ја да некога осуђујем и одакле ми то право? Ко је
неки Милосављевић, самозвани “писац бестселера”, да некога
осуђује и прозива!? Шта се тиме постиже? Ко губи, ко добија?
Обрачунавајући се у глобалу, са својим народом у расејању, преко
страница свог (најмање) литерарног издања и одашиљући тупе
стрелице, само се потхрањује сујета дотичног, и ништа више.
Свакако је да то не спада у врлине и одлике великих људи. Сваки
млади живот има предодређену улогу у свом друштву, малу
или велику, потпуно је небитно, али је саставни део мозаика
једне нације. У нормалном друштвеном уређењу довољан је од-
лазак и само мале неколицине младих живота да се наруши и
заувек промени тај мозаик. Одлазак великог броја младих људи
неминовно оставља ожиљак и на много веће нације него што је
српска. Господин Милосављевић није видео себе и свој живот у
Србији пре двадесетак година, није успео да пронађе себе и свој
живот ни овде у Канади, да би, након две деценије протраћеног
имигрантског живота, поново окушао срећу у новој Србији. Да
нико није незаменљив, то ми сви овде у Торонту, укључујући
и Милосављевића, јако добро знамо. Кога нема, без њега се
може и мора, тако да се донекле могу сложити са његовом кон-
статацијом да Србија није много изгубила одласком великог
броја младих људи раних 90-тих, али, исто тако, верујем да је
та иста Србија још мање добила повратком таквих као што је
господин Милосављевић.