Латинизација српске деце

признања – Медаља одличног стрелца, Заставица “Најбољи возач”,
Заставица “Најбоља јединица”, пехари у спорту – искључиво ла-
тиница;
– војна штампа и стручна периодика – искључиво латиница;
– у Војно-филмском центру “Застава филм” сви наставни и доку-
ментарни филмови – искључиво латиница, итд. до последње поре
живота у тој војсци.
Сви мушкарци су служили војни рок у оваквој војсци, што
значи да је тиме половина српског становништва већ била
припремљена за живот без ћирилице!
– Првих 20 година свог рада (1958–1978) Телевизија Београд је ко-
ристила искључиво хрватску латиницу, иако су сви остали ре-
публички ТВ центри слободно користили своје језике и писма.
Спровођене су необјављене одлуке “Новосадског договора”.
– Године 1961. извршена је замена регистарских таблица на воз-
илима. До тада су таблице означавале републике: S = Словенија,
Н = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С =
Србија, М = Македонија. Дакле, само Словенија и Хрватска су
имале латиничне регистарске таблице, а четири преостале репу-
блике су имале ћириличне таблице. Зашто? Па зато што је до тада
био такав распоред писама у Југославији. А од тада су таблице
означавале градове и све су биле на латиници.
Зашто? Па спровођене су необјављене одлуке “Новосадског
договора”!
– Наређено је да се ћириличне писаће машине повуку из употребе
и склоне у магацине, складишта и оставе за прибор чистачица,
а забрањена је њихова даља производња и увоз. 19.1.1974. године
смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио
да се ћириличне писаће машине “пусте из затвора“ и врате у упо-
требу. И то смењивање је било застрашивање Срба да не ометају
спровођење необјављених одлука “Новосадског договора“.
– Први рачунари су имали само енглески оперативни систем,
мени и корисничке програме, што је по дефиницији искључивало
могућност коришћења ћириличног писма. Циљ је био да се Срби
постепено “навикну” да је ћирилица “превазиђено, непрактично
и за технику неупотребљиво писмо”, да касније не би “таласали”.
– Мобилни телефони једино у Србији не могу да пишу писмом
домицилног народа, српском ћирилицом, иако сви европски на-
роди, па и мањи од српског – Грци, Мађари, Бугари, Румуни, Хрва-
ти, Швеђани, Шпанци, Холанђани итд од прве појаве тих уређаја
имају те могућности за своје језике и писма. Ово уопште није
“случајно”, и то је спровођење необјављених одлука “Новосадског
договора”.
– Једино у Србији телевизије, па ни државна! немају телетекст на
писму дотичне земље, иако Грци, Бугари, Руси, Хрвати, Румуни
итд. немају никаквих “техничких” сметњи за то. Ни то није слу-
чајно! Ватикан има начина и средстава да обезбеди спровођење
своје одлуке.
– У продавницама. индустријски производи имају етикете искљу-
чиво на хрватској латиници. И то је спровођење необјављених
одлука “Новосадског договора”.

Навикавање српске деце на живот без ћирилице
У таквом окружењу “равноправности писама и богатства дво-
азбучја”, када се у Србији роди дете, сви прехрамбени, хигијенски,
одевни предмети и играчке који се због принове уносе у кућу, на
себи имају искључиво латинична слова. Сви предмети које деци
дајемо као рођенданске поклоне – бицикли, фотоапарати, рачу-
нари, сликовнице, књиге за децу натписи на одећи и сл. имају
искључиво латинична слова. Цртанифилмови и дечији програ-
ми које деца гледају на контролисаним српским телевизијама
приказују искључиво латинична слова. Кад седну за рачунар,
сретаће се искључиво са латиничним словима. Када пођу у школу,
у Србији више не постоје свеске које би на вињети или корица-
ма имале српска ћирилична слова. Родитељи ће моћи да бирају
између кинеских, италијанских, турских или хрватских свезака,
а све су на латиници па чак и на страним језицима! Родитељи, ево
вам једно, па бирајте!
Својим рођењем и одрастањем у диригованом и контроли-
саном окружењу искључивости латинице у “равноправности
писама и богатству двоазбучја” Срби стасавају уз заблуду о “на-
шем писму”, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да
бране своје! Такви Срби, кад одрасту, сами ће постати запрега
упрегнута у Ватиканска кола и сами ће наставити да искорењују
српску ћирилицу и да “као своју” користе хрватску латиницу!
Године 2009. ученици трећег разреда основне школе у Нишу су
на крају школске године на табли исписали поруку захвалности
својој учитељици, и сви су се потписали. Родитељ који је дошао
да свом детету честита завршетак школске године видео је да су
се од 30 ученика само два детета потписала писмом свог народа,
писмом на коме су се описменили – “равноправном” српском ћи-
рилицом. У другом разреду су учили туђе писмо, а у трећем су
заборавили своје. Ето правог циља седатива о “равноправности
писама и богатству двоазбучја” – да подвали! Чим су научили
туђе, сместа су заборавили своје! И циклус из времена рођења
њихових родитеља се понавља и наставља. Ватикан је знао: у
првој генерацији ће имати противнике; у другој генерацији про-
тивници ће ћутати; у трећој генерацији унуци бивших против-
ника ће постати добровољни сарадници сопственог окупатора,
запрега добровољно упрегнута у ватиканска кола, и сами ће на-
ставити да искорењују ћирилицу и да уместо ње користе хрватску
латиницу. Овим је Ватикан постигао савршенство окупације – да
окупирани преузме на себе чување тековина сопственог окупато-
ра! Да добровољно настави да живи под окупацијом!
Српска дечица, рођена и одрасла у смишљеном, планираном,
организованом и контролисаном окружењу искључивости хрват-
ске латинице уз седатив “равноправности писама и богатства
двоазбучја”, неизбежно ће одрасти на заблуди да је “и латиница
– наше писмо”, па ће се тући за туђе у уверењу да бране своје.
Комунисти су завршили посао у првој фази пресловљавања.
У каснијим фазама сами Срби су наставили да избегавају своје
писмо, и Ватикан је остварио свој циљ. Уз помоћ своје сопстве-
не жртве! Данашње генерације српског народа ћирилицу дожи-
вљавају као фолклорно обележје, као сламарицу, лампу петро-
лејку, шпорет на дрва, запрегу, народну ношњу, па је се чак и
стиде! Њихови преци су се поносили најсавршенијим писмом и
правописом у историји људске писмености, а данашње генерације,
гледајући праксу других народа, сматрају да је дуплирање слова
и писање “о” а читање “а” – ствар отмености! А српска ћирилица
такву “отменост” не допушта! После “Новосадског договора” ни-
један учитељ, наставник или професор није српској деци рекао
зашто она за свој језик уче два писма. У почетку то нису смели
да кажу, јер су се бојали за своја радна места, а касније, кад су
и сами рођени и одрасли на искључивости хрватске латинице уз
лимунаду о “равноправности писама и богатству двоазбучја”, то
нису ни знали да кажу, па су деца одрасла на заблуди да је и лати-
ница – српско писмо. Због тога данашњи Срби нервозно реагују
кад чују израз “хрватска латиница”. Просветни радници већ мно-
го генерација ни сами не знају како је дошло до тога да се у Ју-
гославији користе два писма, и ко је шта унео у Југославију као
мираз, па српска деца нису ни могла да сазнају да су у Југославију
Срби унели своју хиљадугодишњу ћирилицу, а Хрвати своје треће
писмо – двовековну латиницу, јер су и сами претходно вековима
писали глагољицом, па и ћирилицом! Али то данас не знају ни
сами Хрвати – да су претходно вековима писали глагољицом и
ћирилицом – па онда младим Србима не можемо ни замерити
што то не знају. А лингвисти из времена комуниста су то српско
незнање злоупотребили, па су српском народу подвалили тако
што су истинити став: “Ми Југословени имамо два писма” жон-
глерски преокренули у подвалу: “Ми Срби имамо два писма”! И
данашњи лингвисти свесно настављају са овом подвалом, па су
чак отишли и корак даље – измислили су “српску латиницу”!
“Српска латиница” је зубна протеза која је Србима уграђена
после претходног насилног избијања здравих зуба!
Па хајде да ми овде, уместо необавештених просветних рад-
ника, покажемо садашњим генерацијама српског народа да је
друго писмо које су учили заиста хрватска латиница. Није до-
вољно рећи само “ћирилица”, или само “латиница”, или само
“арапско писмо”. Постоји и више националних ћирилица, и више
националних латиница, и вишенационалних арапских писама.
Срби као друго писмо нису учили било какву “латиницу“, него
сасвим конкретну хрватску латиницу.
Па хајде да ми овде, уместо необавештених просветних радни-
ка, покажемо садашњим генерацијама српског народа да је друго
писмо које су учили заиста хрватска латиница. Није довољно
рећи само “ћирилица”, или само “латиница”, или само “арапско
писмо”. Постоји и више националних ћирилица, и више нацио-
налних латиница, и више националних арапских писама. Срби
као друго писмо нису учили било какву “латиницу”, него сасвим
конкретну хрватску латиницу. После овога, надамо се да ће пре-
стати нервозно реаговање на помен “хрватске латинице”. Лингви-
сти и просветни радници су свесно скривали од српског народа
да је латиница коју он учи као друго писмо уствари – хрватска
латиница, да би га одржали у незнању да би створили услове за
наредну подвалу – о “српској латиници”. Прва подвала је била
“равноправност писама и богатство двоазбучја”. Данашњи Срби
са страхом дочекују истиниту тврдњу да је српско писмо само
ћирилица, јер им Иван Клајн и остали лингвисти и просветни
радници свесно подваљују и плаше их бабарогом ћирилицом да
би их одржали у незнању, па кажу:
“Без латинице не можете слати писане поруке преко мобилних
телефона”. Застраши па владај!
“Без латинице не можете користити формуле у математици,
физици и хемији”. Није него! Заглупи па владај! Која латиница
нам је потребна за формуле? То је латинска абецеда! Хрватска ла-
тиница нам ту ничему не служи. Да ли сте икада у формулама
видели слова Ž, Š, Č, Ć, Đ? Уосталом, око три милијарде људи на
свету (Русија, Кина, Индија, муслимани) формуле приказују и без
латинице.
“Без латинице не можете писати дијагнозе и лекарске рецепте”.
Опет заглупљивање народа! У којој дијагнози постоје слова Ž,
Š, Č, Ć, Đ? У Грчкој и на Кипру лекари и дијагнозе и рецепте пишу
на грчком писму! И нама је за те послове
довољна латинска абецеда, а не хрватска латиница!
“Латиница вам треба за регистарске таблице”. О том по том,
али већ смо имали и ћириличне таблице.
“Без латинице не можете радити са рачунарима”.
Ту неистину подваљују они информатичари и систем адми-
нистратори који не знају да раде са рачунарима, па своје незнање
узимају као јединицу мере којом оцењују друге. Такве незналице
су се увукле чак и у Народну канцеларију председника Републике,
одакле другима деле лекције.
Истребљивачи ћирилице заглупљивање Срба користе да би
их одржали у заблуди о “неопходности хрватске латинице”, да би
створили услове за наредну подвалу о “српској латиници”, чиме
би бацили последњу лопату земље на гроб ћирилице и – коначно
завршили посао!
Све што Србин у свом српском језику може да изговори, он
то својим ћириличним писмом може и да напише, и не треба му
никакво друго писмо, никакво ортопедско помагало, никаква
протеза!
“Српска латиница” – зубна протеза после претходно насилно
избијених здравих зуба!
“Српска латиница – јеврејско-муслимански чварци”!