Језик и писмо
21. 10. 2014
Драгољуб П. Антић

Природно-физички оквир за настанак прве европске цивилизације

Увод
Природно-физичким анализама осветљава се питање технич-
ко-физичке заснованости важећих “историјских истина” о досе-
љавању Срба на Балкан. У питању је област истраживања, која се,
условно, може назвати физиком историјских процеса. Примење-
ни модели су везани за период тзв. Велике сеобе народа2, али су
сви закључци о физичко-техничкој изводљивости применљиви
и на случајеве старијих сеоба. Доказивањем физичко-техничке
неизводљивости досељавања Срба на Балкан – на начин досеља-
вања како нам то објашњавају данашњи уџбеници историје, освет-
љава се и порекло других балканских народа. Аутохтоност Срба
на Балкану упућује на закључке о пореклу Албанаца, Грка и дру-
гих балканских народа 3. Очигледно је, у том случају, да порекло
осталих народа на Балкану треба тражити у оквирима заједничког
корена, при чему треба узети у обзир постепену модификацију
националних карактеристика сваког од тих народа.

Методолошки приступ
Истраживање је засновано на принципима научног истраживања,
који важе код свих наука, пре свега код природних и егзактних,
па самим тим нема логике да не важе и у историјским анализама.
Истраживање у физичко-техничким наукама се обавља помоћу
експеримената и теоријских моделовања на реалном физичком
објекту. Појам објекта обухвата физички систем (који може бити
различите природе, нпр. механички, електрични, термодинамич-
ки, хидраулични, итд) и процесе (термодинамичке, статистичке,
хемијске, биолошке, атомске, флуидне, итд). Процеси могу бити
изазвани другим природним процесима, или људском активнош-
ћу (технолошки системи и друштвене релације и процеси). Ис-
траживач постулира законе, на којима гради теорију, која пред-
виђа понашања система при промени времена и параметара – на
основу чега развија моделе и изводи нове експерименте за њихову
потврду, све док не стигне до жељеног степена слагања.4 Теорија
се описује математичким моделима, којима се физичке величи-
не и процеси доводе у познату везу и на основу дефинисаних улаз-
них величина (побудних сила – величина које се варирају на же-
љени начин), одређују се одзиви (величине за које се жели предви-
дети понашање при широком спектру промена улазних величина).
Математички модели могу бити различите сложености, у за-
висности од сложености физичког система и броја и врста про-
цеса укључених у физички објекат који се моделује. Често се не
ки процеси описују веома сложеним математичким моделима, па
је из практичних разлога потребно њихово упрошћавање до про-
стијег облика, уз реално прихватљиво умањење тачности. У так-
вом поступку је за многе процесе могуће применити моделовање
с применом аналогија. Процеси су аналогни ако њихови матема-
тички модели имају исту форму математичког приказа, иако су
им величине и параметри друге физичке природе. Предвиђањем
понашања аналогног процеса, на основу варирања његових улаз-
них величина, могуће је, уз претварање аналогних величина,
предвидети понашање анализираног процеса. Тиме се широка
класа физичких проблема своди на решавање математичког мо-
дела једне класе. То даје нарочито добре резултате код експери-
менталног моделовања, где се експериментима на простијем об-
јекту постижу велике уштеде у труду, опреми, ангажовању особ-
ља и трошковима.
Постоји уврежено (и сасвим нетачно) схватање да је матема-
тичко моделовање друштвених процеса немогуће, односно да су
ти процеси превише сложени за моделовање. За квалитативне
анализе историјских процеса су довољни и једноставни модели.
Они, сигурно, искључују грубе превиде, честе код анализа без
икаквог моделовања.
По својој природи, процеси у случају миграције становништ-
ва, током неког временског интервала и при одговарајућим исто-
ријским условима, имају сличности (по математичком моделу
којим се могу описивати) са термодинамичким процесима крета-
ња честица. Аналогије између величина су уочене и оне се могу на-
бројати: (1) Хаотично кретање система честица је аналогно кре-
тању становништва на неком ширем простору у равнотежним
условима и без утицаја државе. Као и у случају аналогног физич-
ког процеса, и овде је, за исправну примену модела, неопходно
да се ради о систему с великим бројем учесника, тј. о широком
простору с великим бројем становника; (2) Дифузија честица –
одговара кретању становништва у процесу миграције; Концен-
трација честица – одговара густини насељености становништва;
(3) Сила која изазива усмеравање кретања честица – одговара си-
ли принуде коју стварају државне организације, ратови, природ-
не катастрофе, итд; (4) Ефикасни пресеци за поједину врсту
интеракције честица – одговарају вероватноћама за настанак од-
говарајућих исхода појединих историјских процеса; (5) Завис-
ност величине ефикасних пресека од врсте материјала и пара-
метара система – одговара зависности настанка појединих исхо-
да историјских процеса од карактеристика становништва које
мигрира и предиспозиција за одговарајуће реакције на историј-
ске процесе (типови карактера, физичка конституција, религија,
начин живота и исхране, итд); (6) Понори честица – одговарају
природном морталитету, одсељавањима, губицима услед рато-
ва, епидемија или природних катастрофа, или нестајањем услед
асимилације (у случају анализа националних структура); (7)
Извори честица – одговарају природном наталитету, досељава-
њима или асимилацији припадника других нација (у случају ана-
лиза националне структуре); (8) Јаким апсорберима – одговарају
историјски процеси који воде ка масовном морталитету (ратови,
природне катастрофе, епидемије, итд); (9) Отпору средине – од-
говара аналогни отпор локалног становништва у просторима у
којима је процес миграције; (10) Енергији честица при дифузији
– одговара мотивисаност становништва за миграције; (11) Слобод-
ној дужини путa честица при дифузији – одговара реално про-
сечно растојање, на које се становништво сели са првобитног ста-
ништа; (12) Реактивним гасовима – одговара становништво које
испољава високу мотивисаност за неке од процеса који воде про-
мени густине насељености (агресивност ка суседима, склоност
лаком асимилирању, агресивна склоност ка асимилацији других,
слаба религиозност или религијски прозелитизам, живот у не-
здравим климатским условима итд); (13) Инертним гасовима –
одговара становништво са изразитим недостатком за претходно
наведене процесе (толерантност и вештина избегавања ратних
сукоба, висок степен националне свести, јаки механизми за очу-
вање религије, живот у здравим климатским условима с ретким
епидемијама, итд); (14) Очигледне су паралеле, као што су гради-
јенти (разлика у концентрацијама честица, односно густини
становништва између две тачке у простору), пропусна моћ (мак-
симална брзина проласка честица, односно становништва при
миграцији кроз неке дефинисане просторе).
Наведене аналогије могу се искористити за прављење разли-
читих модела, а посебну могућност пружа даље моделовање при-
меном електричног моделовања физичких процеса, код којег се

Језик и писмо
21. 10. 2014
Владислав Ђорђевић

Светосавље – ентелехија српства

1. “Срби сва три закона”
Међу српским интелектуалцима постоји теза да суштину српског
националног идентитета чини српски језик. Главни заговорник
те тезе је био Вук Стеф. Караџић. У студији “Срби сви и свуда”,
објављеној у књизи “Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба
сва три закона” (1849), он је тврдио да су прави Хрвати само ча-
кавци и кекавци или кајкавци, док су штокавци у ствари Срби.
Но, из те његове студије види се да то није било тачно. Он у њој
напомиње да само они “закона Грчкога” (православне вере) себе
зову Србима или Србљима, а да “остали овога имена не ће да
приме”.1) Он каже да муслимани себе сматрају правим Турцима,
“премда ни од стотине један не зна Турски”.2) За католике каже да
себе “зову по мјестима у којима живе”: Славонци, Босанци (или
Бошњаци), Далматинци и Дубровчани, а да их књижевници
зову Илири или Илирци. Вук додаје да их прaвославци зову још
и: Буњевцима (у Бачкој), Шокцима (у Срему, Славонији и Хрват-
ској), Латинима (око Дубровника и по Боки Которској), а “у при-
јатељскоме разговору” и Кршћанима. Да не би било забуне, он
додаје да се “Срби закона Римскога не ће Срби да зову”.3) Према
томе, он сâм признаје да фактички не постоје Срби “сва три за-
кона”, већ само “закона Грчкога”. Његово мишљење о постојању
“Срба сва три закона” није одражавало стање на терену. Оно је
плод његове жеље, а не стварности. Стварност је била другачија
од његових жеља.
Вуков став о постојању “Срба сва три закона” овако комента-
ришу Павле Ивић и Јован Кашић: “Овакво гледиште је почивало
пре свега на романтичарском поимању језика као темеља народ-
ности и на Вуковом одбијању, са позиција образованог Европља-
нина и антиклерикалца, да се помири са пресудном улогом ре-
лигије при националном опредељивању. Уз то се међу Вуковим
побудама свакако налазила и жеља да се рашире границе српства.
Данас је јасно да је Вук био у заблуди тражећи у језику мерило за
разликовање Срба од Хрвата. Илирски покрет је својим прихва-
тањем штокавског наречја као хрватског књижевног језика
искључио такво дељење. Самим тим религија је остајала једино
мерило, ма колико Вуку изгледало да би се томе ‘иностранци
могли насмијати’. Вук је, наравно, знао да верска подељеност није
спречила образовање немачке, холандске, мађарске, словачке и
других нација. Ипак, на тлу српскохрватског језика историјски
услови су били друкчији.” 4)

2. Религија као вододелница нација
Поред Ивића и Кашића, тезу да је код нас кључна водoделница
народа заступају и многи историчари. Тако нпр. Сима Ћирковић
трезвено објашњава: “У прошлости се у разграничавању међу на-
родима највећи значај приписивао језику, и то до мере да је етнич-
ка заједница изједначавана са заједницом оних који говоре један
језик. У народу чија се историја овде кратко описује [Срби] реч
језик такође се дуго употребљавала у значењу народа. И код њега
је била позната и раширена легенда о настанку седамдесет два
народа приликом мешања језика током грађења Вавилонске куле.
Али, баш на балканском тлу, међу Србима и њиховим јужно-
словенским суседима, показало се да на подлози једнога језика,
једног дијалекатског континуума, може израсти више етничких
заједница; да подељеност по другим критеријима (верским, по-
литичким) може утицати на диференцијацију и разграничење
међу језицима.
Важнија се показала, како је одавно уочено, верска граница
која је раздвајала католичке Хрвате од православних Срба и обе
те хришћанске групе од њихових исламизованих сународника,
који су дуго сматрани за ‘Турке’. Верска граница се не намеће
толико разликом у догмама, колико великим комплексом култур-
них обележја која се с временом око једне вероисповести криста-
лишу. Остајући у истој језичкој средини Србин или Хрват, који
би примио ислам, променио би у значајној мери начин живота и
амбијент. Тадашње разлике нису упоредиве с међуверским раз-
ликама у модерним друштвима.” 5)
Историчар Милорад Екмечић такође истиче да је на Балкану
кључна вододелница нација религија. Oн запажа да су све “бал-
канске нације – изузев албанске – омеђене границама истовет-
не религије и њене црквене организације”.6) Пишући о босанско-
херцеговачком устанку (1875–1876) он пише: “Оно што је опште-
прихватљиво за целу науку, јесте истина да иза свих тих проце-
са изградње националне свести стоји религија као вододелница
нације.”7) Ускоро додаје: “После Берлинског конгреса религија као
вододелница нације на јужнословенском простору цвета у велике
политичке идеологије.” 8 )
Други историчари такође подупиру ту тезу. Радош Љушић
сагласио се са Екмечићевом тезом тврдећи да је “вера постала во-
доделница код балканских народа” и да “Срби нису, попут Алба-
наца, прихватили да нацију могу чинити припадници трију вера
истог етничког порекла”. 9)
Тезу о религији као кључној вододелници нација код нас за-
ступа и политиколог Дарко Танасковић. Он тврди: “У периоду
стварања модерних нација за наш простор је кључни критеријум
за национално разврставање етнички и језички блиских наро-
доносних група постала верска припадност. Због тога је готово
потпуно укинута могућност да Срби буду, како је говорио још
Вук Караџић, ’свих трију закона’, што је умногоме сузило опсег
српског националног (само)одређивања.” 10)
Поред историчара и политиколога, и социолози се слажу да је
религија код нас кључна вододелница нација. Социолози Драган
Коковић и Жолт Лазар тврде “да је током дугог временског перио-
да религијски идентитет био или кључни елеменат у одређивању
етничког идентитета, или је сам прерастао у примарни идентитет,
потискујући остале елементе етницитета у други план.” 11)
Социолошкиња Зорица Кубурић има исти став. Она тврди да
је религија “значајан чинилац етничког идентитета католичких
Хрвата, православних Срба и муслиманских Бошњака, који су
сви Јужни Словени и сви говоре готово истим језиком.” 12)
Добрици Ћосићу, који није познат као религиозан човек, та-
кође је јасно да је религија кључни чинилац у српском самоиден-
тификовању. Он сматра: “А о опстајању српског етноса у наред-
ним вековимa, од православне вере – не видим јачи иманентни
чинилац.” 13)
Помало је куриозна чињеница да је кључни критеријум за на-
ционално разврставање била религија. Стога се Радош Љушић
реторски пита: “Зашто су интегративни процеси код Срба били
тако слаби, а дезинтегративни тако јаки? Зашто Срби нису успели
да искују нацију, попут других народа?” 14) Одговор на ова питања
није умео да дâ Вук Стеф. Караџић, али јесте политиколог Семјуел
П. Хантингтон (Samuel P. Huntington).
_______________
1) Вук Стеф. Караџић, “Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва
три закона”, Штампарија јерменскога манастира, Беч, 1849, стр. 2.
2) Исто
3) Исто, стр. 3.
4) Павле Ивић и Joван Кашић, “Културна историја Срба у XIX веку (до
седамдесетих година)”: у: “Историја српског народа”, том V, свезак 2,
група аутора, Српска књижевна задруга, 3. издање. Београд, 2000, стр. 362.
5) Сима Ћирковић, “Срби међу европским народима”, Equilibrium, Бео-
град, 2004, стр. IX-X.
6) Милорад Екмечић, “Дуго кретање између клања и орања: историја
Срба у Новом веку (1492-1992)”, 2. издање, Завод за уџбенике, Београд,
2008, стр. 129.
7) Исто, стр. 291.
8 ) Исто, стр. 299.
9) Радош Љушић, интервју записао В. Ц. Спасојевић, “Бондстил чува
независно Косово”, часопис “Арена”, Београд, 18. мај 2010, стр. 11.
10) Дарко Танасковић, интервју записала Јелена Чалија, “Није баш сваки
Србин православне вере”, новине “Политика”, Београд, 26. септембар,
2010, стр. 8.
11) Драган Коковић и Жолт Лазар, “Национални идентитет, етничка
дистанца и вредносни систем грађана Војводине”, у: Милан
Трипковић (прир.), “Мултикултурна Војводина у европским
интеграцијама”, Филозофски факултет, Нови Сад, 2006, стр. 118.
12) Зорица Кубурић, “Верске заједнице у Србији и верска дистанца”,
ЦЕИР, Нови Сад, 2010, стр. 294.
13) Добрица Ћосић, “У туђем веку”, Службени гласник, Београд, 2011, стр.
61-62.
14) Радош Љушић, интервју записао В. Ц. Спасојевић, “Бондстил чува
независно Косово”, часопис “Арена”, Београд, 18. мај 2010, стр. 11.

Језик и писмо
21. 10. 2014
Жељко Филиповић

Латинизација српске деце

Римокатоличка црква свој прозелитски рад заснива на ставу: “Дај-
те нам децу до њихове седамнаесте године, а после ето вам их.”
Југословенски комунисти су горњу границу спустили на девет
година! Срби су народ који од самог почетка своје писмености већ
хиљаду година има своје ћирилично писмо. Срби у Аустријском
царству, у Аустро-Угарској Монархији, а од Берлинског конгреса
и у Босни и Херцеговини – у којима је католичанство било држав-
на вера – били су подвргавани суровим притисцима да одустану
од православља, јулијанског календара и ћириличног писма, и да
пређу на римокатоличку веру и латинично писмо. Срби на про-
сторима под турском влашћу у Србији, Црној Гори, Босни и Хер-
цеговини и Хрватској нису имали никаквих сметњи да користе
своје ћирилично писмо. Штавише, српски језик и ћирилично пис-
мо су били службени језик и писмо и самог турског двора. Још
постоје изворна документа која је турски двор слао Дубровнику,
Србији и Босни и Херцеговини, и која су писана на српском јези-
ку и ћирилици. И поред најсуровијих притисака да напусте ћи-
рилицу, Срби под аустро-угарском влашћу су користили, негова-
ли, чували и бранили своју ћирилицу и преносили је на своје по-
томство, јер су је доживљавали као суштинско својство свог на-
ционалног и верског бића, као ваздух који се дише, као свој живот.

Краљевина Југославија
У Краљевини Југославији спроводила се једнострана припрема
родитеља за прихватање другог писма, с различитим резултатима
код православних и код католика. Ступањем у Југославију са Хрва-
тима и Словенцима, и Срби из Србије и Црне Горе први пут доводе
у искушење своје ћирилично писмо. У Краљевини Југославији,
заједничкој држави народа различитих вера и културних тради-
ција, писма су била равноправна, али ту “равноправност” право-
славни и римокатолици су доживљавали – различито! Срби су у
пословима од југословенског значаја, па чак и у својим приват-
ним пословима, показивали обзир према католичким народима,
па су строго водили рачуна да уз своју ћирилицу упоредо користе
и хрватску латиницу, писмо које су Хрвати ступањем у Југосла-
вију унели у заједничку државу. Међутим, Хрвати и Словенци се
нису обазирали на “равноправност писама” и строго су се држали
става римокатоличке цркве да сва остала писма осим јеврејског,
грчког и латинског представљају – ђаволска дела, и даље су кори-
стили искључиво своје дотадашње латинично писмо. Словенци
не маре ни за Хрвате, а поготово за Србе. Срби су својој деци го-
ворили да је латиница “наше друго писмо”, а католици су својој
деци за ћирилицу говорили да је то “туђе писмо”. Тако су југосло-
венска деца већ на самом почетку живота формирала различит
однос према другом писму, у зависности од верске припадности
њихових родитеља.

Комунистичка Југославија
Период комунистичке Југославије представља круто идеолошко
време навикавања Срба родитеља да живе без ћирилице. После II
светског рата, у Југославији на власт долазе комунисти, међу ко-
јима су главну реч водили Хрвати и Словенци, Јосип Броз, Едвард
Кардељ и Владимир Бакарић, бивши поданици Аустро-Угарске мо-
нархије одгојени на католичкој мржњи према ћирилици као “ђа-
волском делу”. Ватикан је ову прилику искористио да преко “ате-
иста своје вере” зада коначан ударац српској ћирилици. Већ на са-
мом почетку своје власти, комунистички покрет Југославије је
кренуо у искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хр-
ватском латиницом. Ево документа, до сада непознатог Југосла-
вији и Србији, који то доказује. Господин Василије Клефтакис, ро-
ђен у Краљевини Југославији од оца руског белогардејског еми-
гранта и мајке Српкиње, велики поштовалац ћирилице који живи у
иностранству, удружењу “Ћирилица” Београд, електронском пош-
том послао је амерички магистарски рад, и уз њега следећи коментар:
“Ради се о томе да је хрватска абецеда данас толико преовла-ђу-
јућа у Србији (новине, часописи, књиге, саобраћајни знаци, фир-
ме, итд) и да се против тога треба борити. Свестан сам да су ства-
ри одмакле толико далеко, да ће без активне политичке и зако-
нодавне подршке од стране српских државних власти ћирилица
бити изгубљена и, вероватно кроз 20–30 година потиснута на ни-
во готице у немачком језику. То и јесте био подмукли план ју-
гословенских комуниста, у чему су српски комунисти били
најсвесрднији учесници. О томе се узгред говори у једној аме-
ричкој магистарској тези писаној на основу аналитичких изве-
штаја ЦИА о раскиду Тита са Стаљином (Mehta, Coleman Arm-
strong: “A Rat Hole to be Watched?” CIA Analyses of the Tito-Stalin
Split 1948-1950. (http://repository.lib.ncsu.edu/ir/bitst…/1/etd.pdf– стр.148).
У разговору са тадашњим југословенским министром културе,
службеник ЦИА га је упитао: “Па, ако сте толико жељни да са
њима (Совјетима) раскинете, да ли то што кажете да ће се у шко-
лама учити ћирилична и латинична слова, уз ПОСТЕПЕНО ПО-
ТИСКИВАЊЕ, ТЈ. ЕЛИМИНАЦИЈУ ЋИРИЛИЦЕ значити да сте
раскинули са Русијом?” Министар је одговорио: “Па, у извесном
смислу то је тако. Ми контролишемо да свако дете у Југославији
научи латиницу, па ће се на крају свега тај проблем тако и решити”.
Одмах по преузимању власти, комунисти су почели да спрово-
де свој план о истребљењу ћирилице. За време II светског рата пар-
тизански и четнички радио-телеграфисти су у Морзеовој азбуци
користили српску ћирилицу са 30 знакова, што су научили још у
Краљевини Југославији. Броз је из Морзеове телеграфије и радио-
телеграфије избацио српску ћирилицу и заменио је са “неутрал-
ном” латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме је направљена
двострука штета: изгубљена је могућност слања порука Морзео-
вим телеграфом и радио-телеграфијом на свим југословенским
језицима, па су грађани навикавани на “врскаве” телеграме “Сре-
цан Бозиц“, “Цеститам венцанје”, и знатно је смањена могућност
успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер је уместо 30, на
располагању остало само 26 знакова. Сви телепринтери у војсци,
на пошти и у предузећима имали су искључиво латинску таста-
туру, па су људи у Танјугу у својим радио-телепринтерским из-
вештајима морали да се довијају и измишљају решења за слова
“ч”, “ћ”, “ж” и “ш”, па је тако “ц” било “c“, “ћ” је било “ch”, а “ч” је
било “cc”, док је “ж” било “zh”, а “ш“ је било “sh” да би новинске
редакције могле тачно да штампају Танјугове извештаје! Са коња
на магарца. Свесно су прихватане овакве штете само да се оства-
ри постепено истребљење ћирилице. А онда је уследила ватикан-
ска досетка која се показала погубнија за ћирилицу него све су-
ровости, безакоња и насиља католичке цркве у Аустро-Угарској и
НДХ према ћирилици – злогласни “Новосадски договор” из 1954.
године! Хрватски шлосер Броз је преко српског абаџије Алек-
сандра Ранковића уредио да се српски и хрватски лингвисти и
књижевници “договоре”, и тако је рођен “Новосадски договор”.
Занатлије су лингвистима, па и Александру Белићу, председнику
Српске академије наука, и Иву Андрићу, човеку са докторатом,
наредиле шта треба да се “договоре”! Милован Витезовић ће не-
колико деценија касније за овакве снисходљивце рећи: “Академи-
ци су цитирали основце”!
Овде народу треба отворено рећи нешто што му није било
познато и о чему није ни сањао, нешто о чему није остављен
писани траг, нешто о чему су се творци “Новосадског договора”
“споразумевали погледима” и крили то од народа: да је “Новосад-
ски договор” имао своје објављене и своје необјављене циљеве!
Објављени циљеви су мамац који се види и који треба да обмане и
привуче рибу – “равноправност писама и богатство двоазбучја”, а
необјављени циљ је удица која се не види од мамца а која треба да
обави суштински посао – искорењивање српске ћирилице и њено
замењивање хрватском латиницом”! И пецарош риби прича да
је глиста на његовој удици – богатство. Нуди јој оброк, не да би
нахранио њу, него да би њоме нахранио – себе! И почело је посте-
пено спровођење необјављених одлука “Новосадског договора”:
– У војсци је у прописима важила “равноправност писама“. Нагла-
шавам, у прописима, а у пракси је то изгледало овако:
– у војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво ла-
тиница;
– у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске
књижице, дозволе за излазак у град, обрасци, формулари, технич-
ке књижице за оружје, оруђа, моторна возила и инжењеријске
машине – искључиво латиница;
– предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026