Јован Папић
Свети Сава – мој учитељ
Свети Сава је мој учитељ зато што мислим да не постоји Србин
који је тако много учинио за свој народ и цркву. Да би неко био
учитељ, он треба и делима да покаже то што говори. Такав је био
Свети Сава.
Свети Сава нас учи какав треба један Србин да буде. Духовно
му је било много важније од земаљског. На пример, још у детињ-
ству разликовао се од браће и другара.
Молитва и живот светитеља су га интересовали више од игре.
Он је оставио све што је имао на земљи: краљевство, богатство и
славу, да би свој живот посветио Богу. Због тога је Бог Саву про-
славио вечном славом.
Обично су родитељи пример деци. Свети Сава је био пример
својим родитељима, тако што су они пошли за њим и замонаши-
ли се. Својим примером показује како може да се служи своме
народу: вером, добрим делима, просвећивањем људи, подизањем
цркава и манастира, болница и школа.
Он је учио нас децу да поштујемо родитеље, да их слушамо, да
их не лажемо. Свети Сава није само децу учио, већ и одрасле, да
се и онипоштуЈу и помажу.
Учио је милосрђу тако што је био добар према другима. Јачи
треба да помажу слабијима, и богати сиромашнима.
Ширио је мир међу људима тако што је помирио оне који су се
свађали. Показао нам је да треба неговати пријатељство.
Свети Сава нас учи да је љубав најмоћнија, да треба волети, а
не мрзети.
Треба добро чинити, и добром се надати.
Треба да се има мера у свему, и у раду, и у храни.
Свети Сава нас учи да треба неговати породицу. Кад је поро-
дица здрава, здрав је народ.
Кад ја једнога дана будем имао своју децу (да Бог да), учићу их
поукама Светог Саве, јер су тако мој и родитељи учили мене и њи-
хови родитељи њих.
_______________
* Овај рад је освојио прву награду на конкурсу Српске школе при цркви
Сабор српских светитеља у Торонту и часописа “Људи говоре”
поводом Дана школе 2014.
Лазар Биорaц
Лелек двоглавог орла
Узлелекнусмо пред својом смрћу
И непролазном цичом зимом,
Прођосмо Голготу, белу и жуту кућу,
Што на несрећу слуте над прадедовином.
Изгинусмо повијени злом светлошћу
Милосрдних анђела, што руше дом
Отаца нам Немањића, све с радошћу.
Опсовасмо и скривисмо свима редом,
Што постојаност имају краћу,
А насрћу на нас са сваким одредом,
Док нам често глуме, по словенству, браћу,
Или каквим новим, крвничким обредом
Побратиме нас, па вуку по бешчашћу.
Запојасмо из ината белосветским нељудима,
Што од блата граде неке светковине нове,
Док су наше богомоље у облаку љутог дима;
Вековима пале српске манастире и храмове,
Пљују отров присојкиње по нама сужњима
Да нам неслогом веру, љубав и наду сломе
И поистовете нас, изгубљене, са псима и аветима.
Дигли смо се на устанке по сто пута,
Да бранимо част и три спојена прста
Од султана и нечасних злих регрута
Означених жигом кукастог крста
А међу собом тражисмо одувек Брута
Кривог због мржње и србобрста.
Не марим ништа, ако са бојишта будем пао
Бранећи народа нашег писмо, слободу и веру,
Само би било ми криво и по Господу жао
Ако на том мегдану превршимо закон и меру,
A загребе дубоке ране и туђе бразде двоглави орао…
Јер тада не бисмо били оно што јесмо по промисли
Ока свевидећег у чију славу дајемо главу и тело,
Већ бисмо се у своје чврсте и непробојне чауре стисли
И пред Сатаном снисходно спуштали бледо чело,
Изгледавши суморно и уморно као покисли,
Док нам главом звони наша смрт и последње опело.
Упокојени спокој
Дозивавши мир међ браћом у недоба,
Чувајући Јединога Безгрешног потомство
и молећи да га чују, бар из гроба
упокојило се, изнова, по Потопу васкрсло спокојство.
Живо су га покопали срамно
ко и свету љубав, веру и поштење,
међ укоровљено некропоље тамно,
где светлост се разбија о громадно стење.
Свет, данас, само je анархија крвопролића,
покојник се, каткад, и спомене,
а ми, нељуди, иструлиле душе бића,
постали смо људождери и ђавоље сене.
Грех већи нам је но у јудејских првосвештеника
и Искариотског Јуде, што издаде Учитеља
ког се и данас одричу и стиде се Његовог лика
и називају га, безверници, грешним уснама: “Дрводеља”.
У забораву су светитељи и борци,
за врлине слепи смо постали,
о врат су нам свима окачени прапорци
не би ли се у овој вечној тмини спознали.
Небом се крвав барјак свија,
а земљом ходе студене крви кољачи
и влада зла, нечист куртоазија
што ће нас, напослетку, све спалити на ломачи.
Али сви смо истоветни, зао нам је сој
и прљав траг наших корака,
зато се и упокојио спокој…
Нека му је земља лака!!!
Хлебар
Крхком руком пшеницу и раж сејем,
Растем и клијам небу под облак,
Гологлав и босоног сам, живим пасје
Зарад тела Божијег што светло је класје,
Хлеб седмокоран горак,
Не би л’ изградио нови Витлејем
Точак боденички окреће нејака ми рука орача,
Извор живота пресахао,
Док дажд ме гута и ватру на прсима пали
Делам што чинише вали,
Да Крушевац4 би још један нарастао
Ко над ватром бледа погача.
Падох уморан,
Моћ ми у пепелу оста,
Патих и делах сваки боговетни дан,
Не би ли ми душа била проста.
Јована Андрејевић
Епске формуле у песмама старца Милије
Један од Вукових певача ствараоца, изданак “динарског патри-
јархалитета”, старац Милија, свакако представља иноватора који
је у много чему променио епски модел јуначких песама. Овај ори-
гинални “чувар народне традиције”, који “није знао песме кази-
вати редом, до само певати”, Вуку у перо испевао је четири песме:
“Женидба Максима Црнојевића”, “Бановић Страхиња”, “Сестра
Леке капетана”, и “Гавран харамбаша и Лимо”, премда је то само
мали део Милијиног певачког опуса.
I. Улога и типови уводних општих формула
Међу основна обележја усмене народне песме, као кондензованог
облика колективног памћења, спада и чињеница да песма не може
да започне in medias res, јер говор у стиху није довољан доказ да
је аудиторијум уочио разлику између шума говорне ситуације и
увођења у један фиктивни свет епских личности. Певачу је “не-
опходно да песму најави како би добио додатни, по свој природи
редундантан, али високо функционалан сигнал око чијег пријема
и тумачења не може бити недоумице”.5 Будући да усмени говор
може и спонтано да пређе у епски десетерац (пошто овај асиме-
трични стих одговара говорном такту), улогу сигнала преузимају
опште уводне формуле, које се активирају у својству пребацива-
ча у једну имагинарну сферу колективне свести и зато је почетак
певања много критичнија тачка извођења него њен завршетак.
Формуле у својој непроменљивости представљају “општа места”
у свакој усменој творевини. Оне покрећу интеракцију између
народног уметника и публике, јер збирно чине својеврсни кôд
препознавања и скрећу пажњу слушалаца на збивања и ликове,
истовремено омогућавајући лакше извођење певачу. Уводне и
финалне формуле, с обзиром на то да су отворене само на једном
крају, лексички и синтаксички нису много флексибилне па их је
могуће груписати према типовима радње или ситуације која се
одређује овим оквирним формулама. Свака од поменуте четири
песме старца Милије започиње различитим типом уводне фор-
муле, па је илустративно приказати њихову поделу.
Ситуационе уводне формуле
Ситуационе формуле означавају свако стање или сваку радњу у
којој није битно кретање јунака или групе јунака, односно, савла-
ђивање простора. Овом типу припадало би Милијино упознавање
слушалаца са несвакидашњом личношћу Бановић Страхиње:
“Нетко бјеше Страхињићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.”
Иницијална формула по правилу носи више значења од финалне,
јер најављује јунака, простор и време догађања. Што је посебно
битно, из ње се ишчитава став певача о јунаку, а Милијин је и ви-
ше него јасан: за њега је Страхињић бан “нетко”, изузетан човек
какав се не рађа често и херој кога, у духу народне традиције, по-
реди са соколом. Описивањем места у којем столује јунак само
једним епитетом “малена” ове просторне одреднице кроз анади-
плозу, певач доводи у несразмеру порекло јунака и понављањем и
славу коју ће он пронети: Бањска је можда малена, али њен владар
не истиче се по томе колико је богата или велика област којом у-
правља, већ својим подвигом. Како би још једном нагласио изван-
редне особине свог јунака, старац Милија се и у финалној форму-
ли враћа на његов лик. Тако се јавља корелација између уводне и
финалне формуле, јер “уколико је сврха певања да се опише један
догађај и исприча једна прича, затварањем у прстен епска форма
се стеже, а границе текста доводе у кључну (саставну) позицију и
постају коначне, тј. добијају апсолутну вредност: сигнали за поче-
так и крај узајамно се потиру и низање се прекида”.7 Треба имати
на уму и да јунак надраста категорије времена и простора, јер је
динамичан ентитет који се премешта са једног места на друго и
пресудно утиче на конституисање сижеа епске песме.
Уводне формуле комуникације
Најфреквентнија формула комуникације свакако је вербална фор-
мула писања/слања књиге и управо она отвара Милијину песму о
јунацима “средњих времена” – “Гавран харамбаша и Лимо”:
“Књигу пише Гавран Харамбаша,
Књигу пише, на мезиле прати,
Прати књигу к мору дебеломе,
Побратиму харамбаши Лиму.”
У уводној формули, певач именује адресанта и адресата, али је ин-
дикативно то што се именица “књига” понавља чак три пута, чи-
ме се истиче важност поруке. Јавља се и дистинкција близу-дале-
ко, која се додатно наглашава описивањем мора као “дебелога”.
Када се изложи садржај књиге (писма), најчешће следи понављање,
односно, адресат доследно извршава ставку по ставку која се на-
води у поруци, међутим овде то није случај, будући да је Старац
Милија настојао да број употребљених општих места сведе на
најмању меру. Писање књиге јесте клише који је заступљен у ве-
ћини епских песама и јавља се подједнако и у уводним и у уну-
трашњим (медијалним) формулама: књигу пише и мајка Бановић
Страхиње и саопштава му трагедију која га је задесила, чак пет
књига разаслао је Иво Црнојевић када је прикупљао сватове, а на
крају и Максим пише свом несуђеном свекру, којем враћа не-љуб-
љену и немиловану кћер.
Уводна формула кретања уместо женидбене уводне формуле
“Женидба Максима Црнојевића” припада моделу популарне епске
теме “јуначка женидба са препрекама” иако нема карактеристич-
ну женидбену уводну формулу: “Кад се жени” или “Запросио”,
већ започиње са “Подиже се”, формулом која наглашава неко са-
владавање простора. Тек у четвртом стиху сазнаје се разлог зашто
се Црнојевић Иво запутио преко “мора сиња” и зашто носи “три
товара блага”. Помињу се Црнојевићи, па је простор већ одређен
– Црна Гора. Девојка је племенитог порекла, ћерка млетачког дуж-
да дакле проси се “на далеко” и поново се на почетку песме уоча-
ва релација близу–далеко, а “смештање тазбине преко мора учест-
вује у сигнализацији опасности надвијене над свадбеном повор-
ком”.8 Обично владар чија је ћерка запрошена одмах даје приста-
нак и тек касније се постављају услови, али у Милијиној варијанти
женидбе, просидба од почетка не тече глатко, јер: “Иво проси,
дужде се поноси” и тек кад је Иво благо похарчио (ово је једна од
Милијиних особених формула, коју често употребљава), добија
пристанак.
Временске уводне формуле
На почетку песме може стајати одредница времена када се одиграо
извесни догађај, али уводна формула Милијине песме “Сестра
Леке капетана”, премда одговара овом моделу, превазилази функ-
цију простог маркирања временских оквира. Она би могла да за-
почне и инвокацијом: “Боже мили! Чуда великога!”, јер заиста и
говори о чуду и то наглашава чак три пута:
“Од како је свијет постануо,
Није веће чудо настануло,
Ни настало, ни се ђегођ чуло,
Што казују чудо у Призрену,
У некаква Леке капетана:
Кажу чудо Росанду ђевојку.
Ја каква је, јада не допала!
Што је земље на четири стране,
Бутун земље Турске и каурске,
Да јој друге у сву земљу није
Ни бијеле буле ни влахиње,
Нити има танане Латинке;
Ко ј’ видио вилу на планини,
Ни вила јој, брате, друга није.”