Јон Мурешан
Тунел
Седели смо за столом чекајући келнера.
И били смо тужни и замишљени,
јер смо знали да немамо још много од живота.
Кад, наша се слика урезала у зид према путу,
као да је нечији поглед, баш тада, хитно хтео
да нас види не трпећи одлагање, као кад би нам
дете тестерицом за резбарење усекло облик
у комад даске.
Затим се наша слика урезала у аутобус који је баш пролазио,
задржавајући га цео минут
док није прешла кроз њега.
Затим је наша слика пробила зграду преко пута,
пролазећи кроз ормане и столице
кроз децу и домаћице.
Седећи за столом и чекајући келнера наша је слика
прошла као тунел кроз планине на видику
и пробила слан ваздух над морем
и турски брод и рибу.
И попут стакленог тунела наша је слика пробила
пустињу.
И мати је осетила пробадање у грудима,
када је наша слика, седећи за столом и чекајући келнера,
прошла кроз њу
и наш је пас лајао,
и петао кукурикао на плоту,
прободен.
И полако, мрзовољно, наша је слика изрезала град,
и зид насупрот крчми и наша је слика
на нас кидисала,
без нас у себи.
Толико је лепо
Тамо горе, на брду, налази се црвени диван.
Крај црвеног дивана сто жутих застава лепрша на ветру.
Изнад лете велике птице, црне и неме.
И толико је лепо као да сам одавно мртав.
Крај црвеног дивана налази се дрвени сточић,
на сточићу је табак беле хартије и ваза са правим цвећем.
Још је ту и госпођа са дугом, зеленом хаљином.
Крај дрвеног сточића седи на столици од абаноса.
Има руке беле и веома хладне.
Белим и веома хладним рукама пише,
преписује великим штампаним словима једну песму Еминескуа.
И толико је лепо као да сам одавно мртав.
На другом брду ја спавам у трави, између шљива.
Уморна ми се глава одмара на белом јастуку.
Испод јастучета имам нож и секиру,
док спавам тако, сумњам да сам полудео.
Мој сан је око мене као ограда од бодљикаве жице,
да ниједна животиња и ниједан човек не могу доћи у мој сан.
Ниједан човек и ниједна животиња немају шта да траже
у сну другог човека и друге животиње који спавају између
шљива, у трави.
И толико је лепо као да сам јуче умро.
Све је лепо у свему.
У долини, у селу, ствари су нахерене и љуљају се
у знак поштовања према неком,
са једне и друге стране пута хиљаде птица певају
неуредну и нападну песму.
Спушта се вече. Сунце је црвено.
Нечија сенка, не знам чија, као чипка пада ми на лице.
И толико је лепо као да сам одавно мртав.
Кров
И шта је било да се каже, рекао сам ти у право време:
да је кров куће разбијен,
па ноћу са јастука гледам звезде,
а кад пада киша, пада и у наше тањире,
а кад је сунце, сунце је и у нашим тањирима.
Поправи кров! Молио сам те.
А сада га је ветар ишчупао
и кад је небо црно, црни се и наша кућа.
А кад је небо црвено и наша се кућа црвени,
па немамо своје унутра,
и немамо своје напољу.

Коментари