Клаудију Комартин
30. јул – Љубавна песма
Све ствари које ми мрве срце
на овој су тацни
Све ствари које ми откључавају крв
на овој су тацни
Глинени кип загонетке и цвеће дављеника
на овој су тацни
Човек у снази гура са зида
огроман шприц
Други (аристократа) са птице чупа перје
Све ствари које су нас натерале да дрхтимо од уживања
играчке које таМане
клиничка радост анђела наркОмана
моје руке, зелене, неСналажљиве
на овој су тацни
Одлучи се
Као песник из корејског филма
тог сам поподнева седео
са тамном животињом на грудима
на клупи испред универзитета
и све ми је около шапутало да сам промашио
а моје руке положене на колена
казивале су тужну причицу од пре пет година
(нисам ништа сањао већ неколико добрих месеци
и ма колико се трудио
никог да преварим како бих могао бити лош дечко).
спуштало се вече. небом су се виделе мале светлости
можда нам се јављало нешто, I couldn’t care less.
крај бунара два дебељушкаста голуба
приказујући слику твојих груди једног јутра:
посматрала си се у огледалу
са помало рашчупаном косом и оним осмехом
у стању да ме натера да пожелим
да сам један од добрих људи који хране голубове.
седео сам на клупи, крај мене је у бунару светлело нешто,
пролазили су људи, грлили се,
растајали се
и ја сам био тужан као песник из корејског филма
размишљајући да мораш поћи
а облаци су тако лепи
Сунце и знакови забрањеним пролазом
(ову сам песму прибележио полазећи од сценарија
једночинке написане лета 2009. године; тај је текст
састављен као дијалог између две неуротичне особе, једног
пара на измаку снаге, а акција се одвијала у једној машини
за млевење меса)
Кришка хлеба заборављена на столу.
Шум чесме.
Талог из лимене шоље.
Сећам се: седела си са коленима испод браде,
Склупчана између кревета и прозора.
У страху као у великој постељици. Вруће хладно
И опет вруће.
Желео сам да научим језик који говоре мештани.
Језик као ексер укуцан у ваздух
О који је висило скупо одело исфлекано пљувачком.
Мрзим те јер пијеш.
Мрзим те јер пушиш.
Мрзим те када помераш руку на замишљено чело.
Мрзим те кад знаш шта ћу рећи и то користиш против мене.
Сунце и знакови са забрањеним пролазом.
Уз безбрижну и строгу музику.
Мрзим те када ме понизиш пред другима.
Мрзим те јер ништа не можеш сачекати у тишини.
И мало подло извињење које ти годи
Када све у шта си веровала одлази у парампарчад.
На ивици језера, у стакленој кући.
Срце које лупа као за двоје.
Ваздух је застао и остали смо
Само нас двоје, у малом и вечном трену.
Нетакнутог памћења као код сваке младе животиње
Која припада угроженој врсти.

Коментари