Али, засад, овај свет:
свет који је давно настао
новембарског јутра
између пет до једанаес и једанаес и пет
јављајући твојим малим криком
коначно одвајање пршљенова
и механичку ерекцију вешаних.

Твој се свет свршавао великом животињом од дрвета,
грубе и хладне коже, у чијем си стомаку
био затворен. Вешти људи
пажљиво су у земљу спустили животињу без боје
са младунчетом у торби
и земљу су, као завесу, повукли изнад.

И ваздух је као завеса повучен тада
и видех нови свет: одмарао си се седмог дана,
са по литра беле ракије пред собом, срећан као бог,
чекајући ме са спремљеном чашом.
Од среће и ужаса истопише ми се кости и остах вечити дужник
животињи која те однела да те тамо роди.

Разлози да се преживи

Срећно чудовиште које може гледати своје успомене
Без гађења & мржње.
Зашто би било сентиментално као серијски филм killer
смешећи се нежно када на вестима види
фотографије жртви?
Не мрзи & не воли своје успомене –

чим приметиш да ти се унутар памети нека успомена
приближава џелату – светлости, смрви је
као поскока. Без мржње, већ да би се
преживело. Као кад би притиснуо Delete
приликом штампарске грешке.
Одмах после бежи у кухињу,

до фрижидера, извади флашу, иди до ормана
по чашу, сркни нагло & кратко,
из разлога да се преживи такође
као кад би још једном притиснуо Delete
а затим се диви себи: слава ти,
на путу си да постанеш срећан.

Елегија коду PIN

Нехумане могу бити најљудскије мисли.
Да је задњих година отац био радни човек, као ја,
да су му сваког 10. и 14, као мени, на кард
улазиле паре, живео би и данас. Ти имаш плату, а он је мртав.
Погледај се у огледалу кад о овом поразмислиш и просуди
да ли оно што видиш тамо значи преживети.

Осећања се полако руше, као комунистички режими
у Источној Европи. И после пада гвоздене завесе
осећања, остаје посткомунизам срца,
заједничка кривица која као надокнаду свега нуди:
јетри што више незгодних суседа,
вотки што више сазнања,

дану каустичне соде илијескуових режања
светлећи као отрована дуга небом Румуније.
Да није Илијеску глумио филопролетера, отац не би умро '97.
Без диктатора, моје је срце млада демократија, тек 11 година.
Жалећи за тиранином, уништава отпадништво.
Увек када проверим кард, у мени умире по један Солжењицин.