Раду Ванку

Нови свет

Али, засад, овај свет:
свет који је давно настао
новембарског јутра
између пет до једанаес и једанаес и пет
јављајући твојим малим криком
коначно одвајање пршљенова
и механичку ерекцију вешаних.

Твој се свет свршавао великом животињом од дрвета,
грубе и хладне коже, у чијем си стомаку
био затворен. Вешти људи
пажљиво су у земљу спустили животињу без боје
са младунчетом у торби
и земљу су, као завесу, повукли изнад.

И ваздух је као завеса повучен тада
и видех нови свет: одмарао си се седмог дана,
са по литра беле ракије пред собом, срећан као бог,
чекајући ме са спремљеном чашом.
Од среће и ужаса истопише ми се кости и остах вечити дужник
животињи која те однела да те тамо роди.

Разлози да се преживи

Срећно чудовиште које може гледати своје успомене
Без гађења & мржње.
Зашто би било сентиментално као серијски филм killer
смешећи се нежно када на вестима види
фотографије жртви?
Не мрзи & не воли своје успомене –

чим приметиш да ти се унутар памети нека успомена
приближава џелату – светлости, смрви је
као поскока. Без мржње, већ да би се
преживело. Као кад би притиснуо Delete
приликом штампарске грешке.
Одмах после бежи у кухињу,

до фрижидера, извади флашу, иди до ормана
по чашу, сркни нагло & кратко,
из разлога да се преживи такође
као кад би још једном притиснуо Delete
а затим се диви себи: слава ти,
на путу си да постанеш срећан.

Елегија коду PIN

Нехумане могу бити најљудскије мисли.
Да је задњих година отац био радни човек, као ја,
да су му сваког 10. и 14, као мени, на кард
улазиле паре, живео би и данас. Ти имаш плату, а он је мртав.
Погледај се у огледалу кад о овом поразмислиш и просуди
да ли оно што видиш тамо значи преживети.

Осећања се полако руше, као комунистички режими
у Источној Европи. И после пада гвоздене завесе
осећања, остаје посткомунизам срца,
заједничка кривица која као надокнаду свега нуди:
јетри што више незгодних суседа,
вотки што више сазнања,

дану каустичне соде илијескуових режања
светлећи као отрована дуга небом Румуније.
Да није Илијеску глумио филопролетера, отац не би умро '97.
Без диктатора, моје је срце млада демократија, тек 11 година.
Жалећи за тиранином, уништава отпадништво.
Увек када проверим кард, у мени умире по један Солжењицин.

Слични текстови


Димитру М. Јон
Јован Метафора

Клаудију Комартин
30. јул – Љубавна песма

Мирча Картареску
Сабато би то схватио као предсказање

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026