и враћам се са празном кесом у руци
и она излази на капију и говори ми па,
драги наш, као да си нам говорио како идеш да зарадиш
као да си нам говорио како ћеш за две године зарадити, колико
други за четири
и ево сад ништа не доносиш.

не, гле, драги моји, баш сам зарадио ништа
и толико ништа доносим кући колико нико није
могао сакупити за две године.
нисам могао сам ни понети толико ништа
колико саа зарадио.

за мном стижу кола натоварена са ништа,
скоро ће се поломити од терета.
када их истоваримо у нашем дворишту,
нико неће имати толико ништа као ми.

за годину-две, ово ће ништа бити скупље од злата.
продаћемо од њега када буде на великој цени
будите сигурни, драги моји, толико ништа нико нема.
целе сам две године сакупљао мислећи на вас.

Четири генерације теку
кроз досије наше куће

поточић потамнеле крви.
годинама га мој отац покрива сламом и лишћем
да не сазнају комшије. и његов га је отац покривао сламом и
лишћем
стићи ће можда ред и на мене да га веома брзо покријем,
јер није добро да комшије сазнају шта тамо тече.

у пролеће се и ми претварамо да оремо и сејемо,
да изгледа како смо у реду са осталим светом.
на јесен се и ми претварамо да скупљамо плодове,
да и ми са осталима сејемо, да нас не примете,
а у ствари само чекамо, у заседи
ко ће стићи на ред, неко ће од нас
на ред сигурно стићи.

пролази нам дан у мржњи према оном који ће се спасти,
и ако се ко буде спасао спасиће се само до пролећа.
до тада се поточићем слива увојак
потамнеле крви, прекривамо га годинама сламом и лишћем,
није добро да суседи сазнају шта се тамо слива,
морамо и ми изгледати као сав остали свет.

Банкет

тако је одувек било у нашој кући:
три кревета кроз која су морали проћи
сви редом. и свако је, генерацијама,
следио тај пут и он је временом постао закон
и на њему се темељила наша кућа.

ми смо последњи рођени. новорођенима
одређено је да седе у светлом углу просторије
исувише смо незрели на овом свету да разумемо
како у нашој кући има и других. наш свет је
само светли кревет под прозором.

проћи ће много година док схватимо како и наши родитељи
живе овде, али у другом, нешто удаљенијем, кревету
до којег се светлост пробија теже.
они мање галаме и много се тише од нас крећу.
али ће проћи много година док то схватимо.

и једног дана открићемо да иза њих,
у најтамнијем куту просторије, постоји и трећи кревет
и када сазнамо престајемо са смехом –
ми смо мислили да тамо, у сенци, престаје цео свет
и сада откривамо да неко тамо дише и нико га не узима у обзир,

кажу ми само: тамо је старешина куће, отац свију нас.
тамо је један отац, дакле тај ћошак постоји, кажем себи.
затим се навикнемо и заборавимо и само ноћу
чујемо оног из ћошка како дахће непријатно –
ђаво га је ставио у исту просторију с нама.

још увек живим у кревету крај прозора али се више не смејем
од оног који дахће у супротном углу.
мислим да нам намерно није показан.
и када га једном изнесу, изнет је из просторије са свим, са сенком
и за нас остаје велика непознаница.
довољно ми је само да опипам нову даску ковчега.

за узврат, мој отац из другог кревета прелази
са сенком у кревет оног који је отишао,
ја прелазим у његов кревет а нечије младо месо заузима моје
место.

али све се дешава полако и из једног се у други кревет
прелази после много чекања,
зарадити следећи кревет след је невороватне битке,
сукоба дугог и скриваног.

они из првог кревета чезну већ за другим, то се
види у њиховим очима, и сам осећам
како ме страшна чежња ноћу гони да заузмем место
оног из трећег кревета, који сада дахће
све непријатније у замраченом углу.

и, једног дана, трећи је кревет поново празан и
онај из тог угла изнесен је и добро угуран
у четврти кревет, на који се спушта поклопац,
да се случајно не врати, јер је његов кревет већ заузет,
а на други већ се залетеше остали
и у првом се кревету чују нови гости
који још не чују како неко почиње да дахће у кревету из дна
а тај сам баш ја.

и у том ми се трену причини како дан постаје густ.