Александар Стојковић
Пиета
улазим у саборну цркву
завлачим руке у џепове јакне и вадим патент
дижем се на врхове прстију хватам ексер за главу
и вучем полако
када осетим да је изашао брзо притискам прстом
(као што болничарке притискају
комад вате натопљен шпиритусом
на место из ког су тек извукле иглу)
тело пуно талога
пада на земљу
пођимо кући
наложио сам ватру
одморићеш се неколико сати
и ране ће у сну зарасти
Као зец у пољу
наша се очајања јављају из сна
на ивици шуме
ево животиња као изврнутих рукавица
како јуре испред пушчане цеви
шумар иде за њима
ту је да врхом цокула тек прекрије трагове
да поброји конце
умршене у грању дрвећа
остајем сам као зец у пољу
више се не осећам рањив
и тело се полако полако разгиба
као када заспиш на руци (преко руке?)
будиш се
и све се за неколико секунди враћа у нормално стање
Облик псето
крик се креће телом као мрља уља преко бистре воде
овога је пута моје срце проклијало у грудима
као кромпир заборављен на кухињском столу
на дну картонске кутије
ништа не могу да видим
осим тела које сваког часа мења боју
као расечена дуња заборављена на столу
вратио сам се равно одакле сам кренуо
изнова јутро почиње зашећереним медом
и трагом означеним на плочнику
за тело које се неће смрвити
о бетон
Наговештавање раја
пада киша
ватрени језици мичу се под кишобраном
излазим из себе и гледам вас
очима човека који је хранио пацове
а затим је усијао ведра на стомацима осуђених
толико је апстрактан појам осећај кривице
да бих могао ведра да напуним водом
и да останем међу вама
говорећи о патњи
Коментари