Дванаест хиљада говеђих глава

Човек подиже празну флашу и замахнувши свиклим покретом
даде знак крчмару да му донесе још вина. Затим из џепа на оделу
извади обојену марамицу и поче да одсутно брише чело. Био је
мушкарац средњих година, добро грађен, скоро дебео, с округлим
руменим лицем, безизражајним.
Крчмар се приближи, лако шетајући.
Ако нису дошли до сада, више неће ни доћи – рече стављајући
му флашу са вином. – Скоро је дванаест...
Човек га погледа смејући се, с недоумицом вртећи међу прс-
тима обојену марамицу.
Неће више доћи! – понови крчмар шкрто, наглашавајући
сваку реч.
Као да га је тада чуо, човек нервозно потражи сат, лагано
подигне главу, мрштећи се и загледајући сказаљке издалека, дуго,
присиљавајући се да не трепне.
Пет до дванаест – изусти полако, као да није смео да верује
својим очима.
Једноставним гестом, неочекиваним, скину сат са дебелог
златног ланчића који му је висио о каишу. Пружи га крчмару са
саучесничким осмехом.
Држи га! Шта кажеш? Шта мислиш колико вреди?
Крчмар га дуго важе с длана на длан, неодлучан.
Тежак је – каже након извесног времена. – Као да и није од
злата. Исувише је тежак да би био од злата.
Ово је царски сат! Купио сам га у Одеси. Био је царев сат.
И док је крчмар пун дивљења узбуђено климао главом,
пошавши према шанку заустави га, хватајући га за руку.
Ја сам Горе – рече. – Узми чашу и дођи да пијеш са мном. Јанку
Горе, човек од поверења и будућности , тако ми кажу пријатељи...
Претоварен камион наиђе поред крчме и једини прозор који
још увек има стакло задрхти. Горе наслони браду на шаку сме-
шећи се. Пратио је с видљивом пажњом крчмареве покрете. Ви-
део је како бира чашу испод шанка и дуго, пажљиво испира,
дижући је сваки час пред очи. С чашом у руци, крчмар се упутио
столу, без журбе, вукући ногу. Када је и себи наточио из флаше са
вином, тихо задубљен, Горе га запита снизивши глас:
Познајеш ли оног, зове се Паунеску?
Господина Паунескуа из Финансија? – примети крчмар.
Напунио је чашу и подигао је до усана, али се нагло зауставио,
као да се у задњем тренутку досетио нечега.
Из Финансија – потврди Горе.
Крчмар испије на брзину. Потом обрише бркове крајем рукава.
Живео је овде, поред нас, на броју 14, али преселио се. Пресе-
лио се након бомбардовања – дода иронично намигујући. – Као,
имао је наређења из министарства... – поново намигне. Горе ни-
је видео. Случајно испружи руку по столу и напипа обојену мара-
мицу. Поново поче да брише чело и образе, одсутно, скоро на силу.
Ништа ми није рекао – рече одједном. – Рекао ми је да, ако га
требам, не тражим у министарству, већ да дођем директно овде, у
Улицу Фрумоасе. Али, на броју 14 нико више не станује. Пусто је...
Преселио се након бомбардовања – понови крчмар вративши
се лагано за шанк. – Колико је света погинуло тада!...
Уђу двојица мрзовољних шофера и не изустивши ни реч седну
за сто поред прозора на којем је још увек било стакло. Горе је
поново гледао на сат држећи га даље од себе.
Дванаест и десет – уздахну тешко.
Неће више доћи – рече крчмар. – И данас смо се спасли.
Помогао нам је Бог и Богородица, па смо се извукли...
Горе брзо гурну сат у џеп прслука, живахно лупну дланом о
сто и рече:
Рачун, мештре, журим!
Затим се без напора подиже са столице, узе шешир и, окле-
вајући, приближи се шанку.
Имамо посла. Журимо! – понови више пута, јако гласно, као
да се свима обраћа. Одброја неколико новчаница и, не чекајући
одговор, прихвати крчмарову руку и снажно је стисне.
Још ћеш ти чути о мени – рече му. – Још ћеш слушати о Јанку
Гореу.
На улици га дочека слатка топлина мајског поднева. Мирисало
је на дивље руже и на рушевине. Горе натуче шешир на главу и
крену лаганим кораком.
Шарлатан – изусти кроз зубе док је пролазио поред куће са
бројем 14. Била је то скромна кућа у махали са малтером испу-
цаним на више места.
Варалица! Замајава ме, а себи сређује евакуацију. Полтрон и
варалица! Појео ми три милиона и збрисао да себи нађе скло-
ниште. Оставља ме овде самог пред бомбардовањем!
Одједном поче да убрзава корак, бесан, али након што је стигао
до краја улице нагло се заустави, опсова више пута и поново се
врати скоро трчећи. Испред броја 14 скину шешир и целом шаком
притисне дугме звона. Остао је тако дуго времена са шеширом
у једној руци, другом наслоњен на звоно, ослушкујући звук који
као да се враћао издалека, усамљен и злокобан у празној кући.
Осети како му се густе капи зноја скупљају на обрвама, али није
скидао руку са звона да обрише зној. Био је бесан.
Тада се зачу продоран, невероватан звук сирене. Горе осети да
му ноге попуштају и очајно подиже поглед. Небо је било избледеле
плаве боје са неколико беличастих облака који клизе насумице.
“Луди су! Прошло је дванаест, шта их је спопало?” – дође он себи
размишљајући! Поче да тражи дрхтаво своју марамицу и стави је
потом несвесно на лице. Чинило му се да чује гласове у суседним
кућама, лупање врата, продоран крик младе жене.
Јонике! – виче жена. – Где си, Јонике?
Горе се кришом обазре на све стране, затим одлучно пригну
главу на груди и крену трчећи низ улицу. Последњим, отегнутим,
престрашеним јецајем, сирена утихну. “Шест хиљада говеђих
глава најбољег квалитета”. Горе је дошао себи размишљајући.
“Имам и дозволу за извоз. Још да ми одобри и Министарство
финансија”... Тог тренутка примети залепљен на некој огради
добро познати плакат са кажипрстом обојеним у црно. На 20 ме-
тара противваздушно склониште. Осети у образима навалу крви
и поче још јаче да трчи. Када је стигао пред капију и отворио је,
чуо је јако близу кратак звиждук неког водника.
Вођен црним кажипрстом са плаката, Горе се упути ка не-
каквом подземном подруму на крају дворишта. На вратима је
писало великим словима: Склониште за десет особа. “Нису имали
времена да га напуне, наћи ћу места”, рече себи Горе и отвори
врата. Био је то собичак, са подом од цемента и малтерисаним
прозором. Прљава сијалица висила је са таванице, ведро са водом
и неколико џакова са песком били су постављени поред зида. На-
сред собе две дрвене клупе. Старац и две жене посматрали су
незаинтересовано његов долазак.
Добро јутро – Рече Горе тешко дишући и с муком се насмеши.
– Страшно сам трчао – дода бришући лице марамицом. – Надао
сам се да данас више неће доћи. Кад већ нису дошли до дванест,
мислио сам да више неће долазити...
Кажем ја вама да ово није права узбуна – рече старац изне-
нађујуће дубоким гласом. – Чуо сам јутрос на радију у току су
ваздушне вежбе. И синоћ су јавили. То је нека вежба!...
Говорећи, узбуђивао се наочиглед ових. Био је то старац вре-
дан поштовања, још увек лепог лица; имао је бујну косу, седу, ско-
ро белу, непрекидно је трептао, чинило се да су му очи натопљене
сузама. Једна од жена окренула је главу и посматрала га нервозно.
Могла је бити и старија жена, али нису јој се могле одгонетнути
године. Имала је широко лице, са флекама и великим устима скоро
деформисаним, са испалим и неправилним зубима. Након што га
је подругљиво осмотрила, нагло се окрену ка својој комшиници.
Госпођо, ја више не остајем! Не допада ми се овде у подруму.
Од јутрос ми игра лево око. То је лош знак...
Јелисавета – одједном подиже глас она друга – немој да ме
љутиш, јер ће ми се крв попети у главу и опет ће ми бити зло!
Жена је имала око педесет година, била је сувоњава и имала
дугуљаст нос и хладне безизражајне очи. Била је скромно обучена,
а ипак кокетна; стално је намештала нервозно избледели розе шал
око врата. Горе је одмах схватио да је добродржећа и наклонивши
се више пута затражи пристанак да седне на предњу клупу поред
старца. Али ниједна од жена му не одговори на поздрав.
Ја сам из Питештија – поче он мало збуњено. – Дошао сам овде
пословно. Дванаест хиљада говеђих глава најбољег квалитета.