Прикљученија раба божијег Исидора и жене му Милосаве

Снег навејао све до кућних врата и затрпао пањиће око ниске ку-
ће. Она се црни издалека као мало дугме на сијерој вуни.
– Сијеру вуну ми не спомињи, дијете. Цијелог сам је боговет-
ног прољећа испирала на потоку ниже Петровића осоја. Послије
редила да биде за икаку плетњу. Поглен ми руке. Од сабајле у води.
Попуцала кожа начисто.
Глас припада Милосави, отреситој сељанки мрког погледа.
Њен карактер није у складу са изгледом. Добра је и болећива, пре-
гурала тридесету, али већ прилично истрошена тешким животом.
Остављамо на тренутак Милосаву и пратимо дебели струк
дима како сукља из оџака. Изгледа као да је тај облак обавио кућу,
па расте као тесто у наћвама. Потом је узима, ту кућу, гута је, а
онда се стапа са исто тако сивим небом, чинећи пејзаж епским.
Фали само Краљевић Марко па да помислимо како је турски зе-
ман. А није.
Зима је 1900. године и наша прича отпочиње у забитом ново-
варошком селу Рутоши, на самој граници Турске и Србије. Две
државе, додуше, нису више у отвореном рату као тридесетак го-
дина раније. Међутим, далеко је од мира и лагодног живота. Сна-
лази се како ко уме. Тргује се оружјем преко границе. Много уно-
сан посао. Неки се лепо овајдише. Згодне куће саградише. Међу
њима и Милосавин муж Исидор. Стасит сељак, помало тврдоглав
као и сви у Рутошима, али човек од речи.
– Ој, Исидореееее...Ђе сииииии...Гвозденееее...Ђе сте сви,
треба свиње напојит? Пришт ве не гађо, ниђе никог нема!
Милосава покушава да дозове мужа и старијег сина, али џаба.
Гвозден негде забасао, момчић воли друштво, а Милосав, зна се,
са својим пајташима уговара послове уз љуту и цигар дувана у
кафани где се дим ножем сече.
Одједном, људска прилика искрсну на десет корака од ње.
Плећат човек, темељног корака, долази пртином по којој се већ
нахватала нова снежна скрама, као кајмак у карлици. Исидор. Ми-
лосава прати погледом његово кретање. Јесте галамџија, али је
добар, никад руку на њу није подигао, што је по српским селима
реткост. Сељак ће понекад издеветати жену ради реда, јер то сви
раде и јер је жена неко, од Бога одређено, ниже биће.
– Ево ме, ево. Немој подизат сама ту кову, кад си сандруга.
Чекај де, ја ћу.
И Исидор узима бакрач с помијама па носи свињама чије ски-
чање пара уши. Онда их сипа у корито и по њима јер му не дају
у свом свињском одушевљењу да то учини прецизн, а оне потом
задовољно роне у масну воду по којој пливају пера лука.
Милосава је сандруга по шести пут. Имају већ три сина и две
кћери. Тежак је живот у Рутошима. Турци су близу, никад није
потпуно сигурно. Често упадају у околна села: Јасеново, Ојковицу,
Трудово, Негбину. Убијају, пљачкају. Веле, пијани, да само узимају
шта им припада:

“На ноћ ишту младу и дјевојку,
А од куће по дебела овна...”

Слушао је Исидор јуначке песме као дете, цаклиле му очи због
неправде и турског зулума, скакао је да свети Косово. Али, сад
је други вакат, сад се с Турцима тргује, обе стране би да нешто
зараде. А и турско није што је некад било. Остале само песме.
Пратимо Милосаву како опрезно по леду улази у кућу. Брижна
и сетна, као свака трудница. Сто пута је рекла Исидору да се не
бави опасним пословима. Зачас оде глава са рамена. Треба мис-
лити на онолику децу. А њој опет стомак до зуба. У кући је полу-
мрачно. Лампа лојаница прави игру сенки. Мирише врућа. На
огњишту насред куће пуши се котлић .
Комшија Миљко, човек средњих година и горштачког изгле-
да, треба да стигне сваког часа. Он и Исидор често “бистре поли-
тику”. Милосави је приступ у ове разговоре забрањен, уосталом,
она се у политику и не разуме. Мада, не схвата она ни неке друге
ствари. У овој Србији никад мира нема. Кад је била мала, слуша-
ла је како старији причају о рату са Турцима. Стално неки страх,
бежанија, беда. Боже, има ли томе краја? Она се прекрсти и доли
уље у кандило.
– Сачувај нас, Боже, и одврати од пропасти, шапутала је у
склопљене дланове.
Ослушкујемо необичне звуке који допиру с друге стране врата.
Милосава гледа у том правцу, речи молитве остадоше на уснама.
Два мушкарца улазе у кућу замрачујући видело и отресајући гус-
ти снег са гуњева.
– Сједи, Миљко, сједи. Милосава, дајде врућу!
– Вала, овом снијегу краја нема. Нећемо прољећа од њега ни ви-
ђети, прогунђа Миљко и одмах запали.
И Исидорови густи бркови, пожутели од силног дувана са-
крише део чибука и убрзо се ниска собица испуни љутим димом.
Отпоче “бистрење политике”. Милосава стоји, повремено доли-
вајући ракију.
– Ђе ли су ђеца? – прође јој кроз главу, али јој мисли прекиде
разговор мушкараца:
– Јес‘ ти, Миљко, знао да је Милан био против рата с Турцима?
Виђо је он колка је то сила. А виђо је и да су се сви други попиш-
манили!
– Јес, јес, то си добро реко. Самћи, оће да нам помогну, а онда
цвоњак! Ћурак наопако, па бјеж, ко твоја Ласка пред међедом
ономад. Е мој Исидоре, нема ти Србија пријатеља! Јок море! У
кога се надала, тај јој леђа окрете!
И Миљко љутито отпусти дим кроз нос. Милосава и даље
стоји и двори. Кроз главу јој се манта. Кад ли ће се ослободи-
ти терета? Сву децу је сама родила у магази, па ће и ово. Шта
ће, женско, рођено да се мучи. Њена мајка родила је деветоро и
умрла у деведесет и шестој дочекавши треће зубе.
– А ку‘ћу јадна ако ме стисне по овом кијамету? Ђе ћу ђецу ако
умрем?
Замишља свој погреб и жали саму себе. Око сандука плаче
нејач, а Исидор блед, гледа у небо, а усна му дрхти. Не плаче, сра-
мота је. Уздахну и стресе се од јачине те слике. Као са другог света,
до ње допиру гласови мушкараца. Мути јој се у глави, неки грч
прође јој стомаком. Колена клецнуше, али настави да стоји.
– Јес ти чуо Исидоре, да је неђе у Египат прокопан канал нај-
већи на свијету? Веле да су повезали исток и запад. Ето, ка ја кад
повежем снопље, тако ти је то повезано.
– Ма лажу, Миљко, кад ти велим. Ђе може то да буде? Лажу,
да би људи мишљели: тамо неђе је љепше! Па сад ти мени реци:
јес‘ виђо шта боље од овиг наши Рутоши? Ниси! Ниси, зато што
и нема ! Вође је Бог све лијепо уредио: имамо и воду, и шуму, и
ливаду, и лијепи Златар! Одавлен ме нико не мож‘ померит! Вође
сам тупнуо главицом, вође ћу да мрем кад ми дође судњи дан!
И Исидор узбуђено скаче, удара дланом по софри и виче
Милосави да донесе мезе из долапа, јер ово је домаћинска кућа,
осушио је он пршуту и нацепко дрва и јаком ће сви да виде шта је
Србин сељак, ихххххх!!!!
Па принесе устима врућ сомун и поче слатко мљацкати.
Залогај му пресече ледени ветар што улете у кућу. За њим уђе
Јован, момак који је помагао Исидору у паковању и преношењу
пушака преко границе. Он беше блед и веома узнемирен.
– Газда Исидоре! Бјежи куд знаш! Убиће те ноћас ‘ајдуци! Све
сам чуо у Зорића ме‘ану! Договарали се да те по‘арају!!!
Па клону на троношку крај дувара.
Као у успореном филму, тако премештамо поглед с једног
лица на друго. Миљко забленуо у момка, ни да бекне. Милосава
се лецну, у лицу побелела ко онај дувар, нешто би рекла, ал‘ уста
сува, не дају.
– Јаој мене! – помисли – Јаој, јадна сам ти сиња кукавица, ку‘
ћемо и шта ћемо ноћас! Родићу за мјесец дана, не могу се по овоме
снијегу ниђе макнут!
И осећа како се нека рупа отвара испред ње и она пада и пада...
Кад отвори очи, још стајаше на истом месту. Не, није сањала.
Исидор загрме.
– Шта то булазниш, Јоване? Ко ће мене да убије и зашто?
– Па, газда Исидоре, веле, имаш злато од трговине, пуне санду-
ке. Бјеште ако Бога знате, ноћас ће вас по‘арат ‘ајдуци!!!