Прикљученија раба божијег Исидора и жене му Милосаве

У Исидору све ври. Почео би и он у ону рупу да пропада, ал‘
срамота га, мушко је, глава куће.
– Боже свети и једини, шта је ово? Ђе ћу сад с овом нејачи?
Снијег је висок, пртине нема до Ивањице, планинчине около,
Голија, Јавор... Ку‘ћу ш њима? А ако останем, посјећи ће ме, ку-
ћу затрти, за Мијовиће из Рутоши неће се више чути на ово-
ме свијету...
Тако се у Исидору роје мисли, а грашке зноја, издајице, изби-
ше му на лице. За то време Миљко, нешто прибранији, устаде, па
му рече:
– Ех пријатељу, пљуј на паре због којих ћеш главу изгубит!
Бјежи, море, с овом дјечицом куд знаш! Харамије су то, милости
немају! Бјежи, друге ти нема!
Па изађе у белину.
Милосава као да се тргну из неке обамрлости, а онда, колико
јој је њено стање то допуштало, потрча напоље и поче да дозива
децу:
– Ој, Сретене, ој, Гвоздене, Микаило, Зорка, Добрилаааа!!! Брзо,
вамо де, по‘итајте у кућу!
Деца, све једно другом до увета, убрзо се створише испред ње.
Још задихана од игре, румених образа, упитно су гледала у мајку.
Најмања, Добрила, вукла је округласто кученце везано “канавом”.
– Ђецо, отац ви је у кући. Нешто ће вам казат.
Осетивши да нешто није у реду, децу као да напусти она
пређашња радост и полет. Стадоше пред оца као кривци.
Овде застајемо са причом да бисмо се мало загледали у Иси-
дорово лице. Очи су му тамне и дубоке, уоквирене мрежом фи-
них бора. Над њих се надвиле дебеле веђе које лице чине нешто
старијим. Чело високо, са већ приметним залисцима. Коса помало
прогрушана седим власима. То је мушкарац у касним тридесетим
годинама, јак и здрав. Хармонију његовог портрета у овом тре-
нутку нарушава доња усна која мало подрхтава, али он то контро-
лише, не да да деца то примете.
– Ђецо моја, ноћас морамо путоват. Тако Бог заповиједа, таки
је живот. Виђећете да ће нам и тамо бити лијепо, ко и у наше село.
Где је то “тамо”, Исидор није могао тачно да каже, али се трудио
да му глас делује сигурно, као да се целог свог живота спремао за
ово путовање. Молио је Бога да га деца то не питају.
Она се узмуваше, погледаше једно у друго, па у мајку. Добри-
ли је тек трећа година, она не схвата ништа, види само да су сви
озбиљни и да се браћа не смеју као малопре, када су Ласку затрпа-
ли у снег. То куче трпело је све изливе дечије маште.
Најстарији Сретен пролетос узео шеснаесту, помаже оцу око
стоке, у њиви ради барабар с њим. У трговину отац га још не уводи,
суров је то посао. И он сад упиљио у мајку, као да ће из њених уста
чути ко зна шта, јер ове очеве речи није баш најбоље разумео.
Милосава стоји нема, као камен станац. На лице јој легла нека
сенка, као да је остарила у тренутку. Нема сцена траје читаву веч-
ност. Напокон, њене се усне расклопише.
– Истина је све што ви отац вели. Са‘ ћемо се спаковат‘ и отић‘
из ове куће. Тако је Бог хтио.
Деца још увек стоје. Ђаво је стварно однео шалу. Али зашто?!
– А Ласка, мајко? Понијећемо и њу, протепа Добрила.
– Јок море. Сва стока остаје, и краве, и коњи, и кокоши, све.
Морамо пјешке преко планине. Морамо бјежат‘. Исидор коначно
откри све карте.
– Оче, јеси л‘ убио кога? Сретенов глас био је тврд.
– Нисам сине, ал‘ ће НАС побит‘ због бабових пара, проклет
био дан кад сам прву пушку пренио из Турске!
Док су у бошче паковали оно најпрече, у Исидоровој глави
мисли су прескакале једна другу. Осећање немоћног беса мешало
се са таласима велике туге.
– Еј, Рутоши моји, прође му кроз главу. До малопре сам се, пјан,
клео да одавлен ниђе не идем. Рајско мјесто, за мене најљепше у
васцијели свијет! А сад ме тјерају из њега. Ђе сам присто тамо?
Свуђе ћу бити ка погорелац. Морам, због ове нејачи. Како ће Ми-
лосава кроз сметове? Преко планине ноћас, еј животе! Свети
Ђорђе, молим ти се, оснажи ме!
Однекуд му у мисли дође њихов први сусрет, на сеоској
игранци. Било је пролеће, ваздух је мирисао на расцветало воће и
дивљу нану. Планина је тада најлепша, окити се цвећем као каква
невеста. Од свих девојака, тог мајског предвечерја, једна се некако
издвајаше неком необичном лепотом. Личила је на вилу из прича
које је као дете слушао. Када га коначно погледа, њега обузе нека
слатка дрхтавица, која га после данима држаше. Схватио је тада
да само њу жели.
Поново је у соби, са главом у рукама, док укућани покушавају
да сабију што више потребног и непотребног у бошче и сандуке.
– А шта ако су лагали? Ако ‘оће да ја одем, па да ми узму кућу и
стоку? Црв сумње закопа му по мислима. Јок, јок, Јован ме не би
лаго, поштен је он. Знао сам му и ђеда и пранђеда. Чуо је, чуо, кад
су се договарали да ме по‘арају и убију!
***
Понека треперава звезда с муком се пробија кроз зимско снежно
небо из кога као из вреће трпа густ ситан снег. Месец негде за-
басао, нема га да осветли чудну слику. Под окриљем ноћи, плећат
сељак у гуњу, повијајући се под теретом, прави пртину у високом
снегу. За њим три мање сенке. Сретен носи Добрилу која спава,
уморна од овог, за њу неразумљивог путешествија. Зорка уз мајку
покушава да прати ритам кретања осталих.
Само да издрже до првих кућа у засеоку Оровића. Новца имају,
новац ће им отворити сваку капију, због њега су сада ту где јесу...
И тако, на размеђи векова, док се у далекој Европи живео неки
другачији живот, Мијовићи су били неку своју битку, битку за
опстанак. И опстали.
Савладавши долину Увца, Мочиоце и Катиће, где су им пру-
жили конак, па јужним обронком Муртенице, преко Мучња сти-
гоше у Прилике. Одатле, прошавши Ивањицу и Лису, венцем
Јелице преко Каоне спустише се у питому долину Мораве. На том
тегобном путу преживеше Танталове муке.
Коначно, то рајско воће звано миран живот, указа им се када
у селу Самаилима Исидор купи једну скромну кућу. Тада отпоче
нова страница у њиховим животима. Роди им се шесто дете, Ми-
јовићи постадоше једна од најстабилнијих породица у околини.
Али, то је већ тема неке друге приче...

Епилог
Исидор је пребродио искушавање судбине и спасао своју поро-
дицу. Обичан српски сељак, вођен само борбом за опстанак, за-
служио је да се о њему напишу ове стране.
Није знао Исидор да је те године кад је он побеђивао плани-
ну пуну вукова са петоро деце и трудном женом, на Светској из-
ложби у Паризу, Бајлонијева парна пивара добила златну медаљу.
Исидор вероватно није ни чуо за Игњата Бајлонија, чешког ин-
дустријалца. Није такође могао знати да су Пјер и Марија Кири
открили радијум, да је у ваздух полетео први цепелин. Или да је,
рецимо, баш те зиме, освојен Килиманџар...
Међутим, све то и није толико важно. Важно је следеће:
Овај који пише, потомак је оног Гвоздена, трећег по реду Иси-
доровог и Милосавиног сина. Веома је важно да је ова прича ис-
причана. Због Исидора. И због Мијовића, који и дан данас живе
поред Мораве. До овог тренутка постојала је само у усменом
сећању породице. Не мора само овако да се ишчита. Загледај је са
свих страна, можда ти се нешто друго каже. Ко има уши да чује,
нека чује. Ко уме да чита између редова, нека копа, наћи ће.
Сада је ту. Ухваћена у замку времена. И никада је више нећу
пустити да оде.