Угреби и утишаности
Милана Ђокића

Милан Ђокић је сликар, песник и есејиста, интелектуалац широ-
ког спектра интересовања, конзерватор и рестауратор старог
сликарства, човек дубоких осећања и сјајне имагинације, мисли-
лац и аналитичар, заљубљеник у истину и тих мистичар озарен
идејом неке исконске религиозности, речи су историчара уметно-
сти Срета Бошњака којим отвара расправу о ликовном ствара-
лаштву и схватању саме уметности Милана Ђокића. Додајући
томе и чињеницу да је он на свим плановима непрекидни труд-
беник и да не пролази дан када он не ствара или се не припре-
ма за стварање, добијамо слику човека који по библијској причи
добија десет таланата и свих десет успева да умножи и да им дода
већу вредност. Свако ко се сусрео са овим човеком морао је осети-
ти нешто од древности и исконске човечности. Место стварања
његове уметности, његов атеље, библиотека, радна соба, отворе-
не су непрестано за посетиоце свих генерација и интересовања.
Под кровом овог уметника многи су у тешком часу могли скло-
нити главу и добити преко неопходну утеху. У свом сликарском
дневнику Ђокић записује, поред техничких елемената, и следеће:
“Погледајте како душа непрестано баца светлост и сенку, оно
што је солидно чини шупљим, а крхко чврстим, дан испуњава
сновима, делује на нас тако да утваре исто толико узбуђују ко-
лико и сварност” и тиме показује да у његовом стваралаштву у
истој мери учествује и свет вештаствени и свет невештаствени,
свет невидимих сила и човекове душе.
У предговору прве објављене Ђокићеве књиге “Седми трубач”,
песник Љубиша Ђидић за њега каже да је годинама обилазио ма-
настире, чистио и копирао фреске, откривао црте и резе древ-
них записивача, налазио нове, потоње цртеже, тумачио за себе
и своја поимања значења узрока и порука нишчих, богатих и не-
срећних, силних и убогих. Одболовао је исте болове које је боловао
средњовековни живописац, веровао у вере светих записа, знак да-
леког и прошлог приближавао и осавремењивао и тако се заправо
нашао у просоторима поезије. Пролазећи топониме, обилазећи
света места, трагајући за записом и потписом древних живописа-
ца, песник постаје сатрудник и настављач старих мајстора, а тиме
и сам постаје сасуд духа којим је сва византијска култура проже-
та. Ево илустрације која се налази у Ђокићевом, на први поглед
само ликовном есеју који носи назив “Над угребима непознатог
трудоделника”: “Сићушни, готово неприметно урезани у нежно
тело фреске, поред крадом записаних потписа или записа. Име,
грешност и година. Само то. Запис о присуству, о постојању”. А
шта је друго наша уметност у свету хиперпродукције, брзине
и наслага безвредних производа до “угреби” и сведочанство о
постојању. Паралелно са током стиха све то Ђокић доживљава и
кроз материјализацију слике па се на једном месту пита да ли је
оно што се налази на слици било у нама, или у једној објективној
реалности, или на бесконачној временској траци, као једно мате-
ријализовано стање које се конкретизовало у материју боје, а
које има моћ да нам побуђује дух, да га храни, да му отвара про-
стотре. Али Милан Ђокић није само стваралац који не улази
у расправу са токовима модерне уметности, тако у једном свом
есеју, који расправља о могућности обнављања слике у светлу
савремених кретања на један поетски и разуме се сликовит начин,
даје оцену историје уметности.
“Све се креће и враћа на прво. Вински цвет се хвата истовре-
мено кад лоза цвета. И креч се излучује кроз боју на фрескама у
свој први облик. Све има своје време. Кад се вино узбурка, избаци
цвет горе. Тад не сме да се претаче. И уметност има своје време
избацивања цвета, попут винског. Да ли је савремена уметност
немоћ или пут ка надмоћи уметности и њеног значаја за живот,
схватиће се временом. Понекад треба заборавити све научено, да
бисмо могли све поново сагледати невиним очима. Ако је ово вре-
ме анти-уметности, удаљавање од класичне уметности, можда је
то добро иако је сведочанство о једном времену и једном привиду.”
По овоме се види да Милан Ђокић остаје веран класичном сли-
карству и његовим дометима да негује дух стваралаштва у коме
уметник као да “јуриша на тврђаву платна, чинећи интервенције
на слици, премишљајући се у чину сликања, чину додавања и
одузимања.”
У наставку дајемо колаж састављен од цитата из више ликов-
них критика које су пратиле Ђокићев дугогодишњи рад и које
приказују развој његове уметности у којој се поетика преплиће са
ликовношћу, а визуелно са невидљивим које се у стихове усељава.
Милан Ђокић је стилски и ликовно идеолошки сродан са ку-
бизмом (у раној фази), али се не може порећи да је његов кубизам
наследно искуство, јер тежи да га се ослободи (Војислав Девић).
Ђокићев случај постаје интересантан управо због исходишта
које изневерава очекивања. Везујући се за експресионизам, он
задржава поетски дух, али не ремети чистоту израза. Песнич-
ким методом пребира боје као речи, мири се с фигурама у нереду,
изједначава извесност и реминисценију (Зоран Качаревић). Код
Ђокића треба више опреза с обзиром на језик који на први поглед
нуди сaмо опис. Рекло би се да је фигура по себи, само фигура у
односу, просторном а првенствено психолошком, интимна пот-
врда постојећих чињеница, али ипак ствари стоје другачије. Уну-
трашња динамика одавно је у Ђокића преобразила стања, објекте,
бића и односе у општу раван, одакле зрачи универзалном пору-
ком (Радош Ракуш). Сводећи интимно и емоционално на спец-