Угреби и утишаности
Милана Ђокића

ифичности рукописа и личну склоност ка одређеној хроматској
скали, он тежи да својој уметности да нешто од униврзалног и
непролазног, али не у вечности планина и неба, већ у трајности и
неминовности људског распињања добра и зла, личног и колек-
тивног, трајног и пролазног, у чему је садржано и опште људско
осећање среће или несреће. Без намере и потребе да ствара
нов свет у својој слици (Михајло Бошњаковић). Најбоље слике
Милана Ђокића нису на трагу анвагарде и модернистичких ек-
сперимената: њима господари облик наде да ће поетски чин
рађања слике разрешити његову егзистенцијалну тегобу, вратити
мир аутору, а слици достојанство. Његова слика је израз класич-
ног ликовног концепта по коме се мера вредности језика засни-
ва на степену његове зрелости, структуре целовитости и поетске
пуноће (Срето Бошњак).
Са друге стране, оне књижевне, о првој књизи песама Милана
Ђокића “Седми трубач” Драган Хамовић каже да је у знаку
евокације давно прошлих раздобља српске културне историје,
али и амбијента српског народног живота, који сјаје пуноћом сво-
га претка и смисла.(...) Песме које обнављају слике из српског
средњовековља и доцнијих времена, суверено се настављају на она
остварења савремене српске поезије (Павловић, Лалић, Симовић)
која конституишу један комплекснији, модеран поглед на исто-
ријске просотре које су дотад искључиво тумачили епика и роман-
тизам. Говорећи о другој књизи “Господ над војскама” Хамовић
каже да у корену Ђокићевог песничког вјерују јесте тежња да
наслути не овај важећи, банализовани антропоцентрични, већ
христоцентрични смисао свега, па и пострадања, и земаљске не-
правде. Љубиша Ђидић о његовом песничком делу каже да у ње-
му сликар непрестано прекрива песника и обилно користи фило-
зофију језика за филозофију слике, а да песник остаје непокоран,
исклијава дивље и разуздано, неорганизовано и спонтано, али увек
неумољиво и тврдокорно, следећи законе духа и чула, да би у збир-
кама (четири) представио двојничко биће које је у њему, заправо
паралелно. Овде долазимо до треће Ђокићеве књиге “Потез” у
којој се баш ово преплитање исказује кроз циклус песама о слав-
ним сликарима и сликарским правцима, већ поменутим у ци-
татима из ликовних есеја. Након треће збирке излази четврта
књига изабраних и нових песама “Ине светлости” у којој се налазе
најбоље остварене песме из претходних збирки и нова песничка
остварења.
Постоји много преплитања ликовне и песничке уметности, би-
ло символиком или конкрентим насловом, као што је рецимо нас-
лов песме “Седми трубач” који прати и истоимена слика, али, чи-
ни се, највернији опис уметникове унутрашњости приказује увод
ликовног есеја “Поћи од светлости...” који гласи “Тежња ка ути-
шаности... Слика ће бити добра, кад њено јединство буде саглас-
но са мојим најдубљим духовним јединством.” Ова мисао добија
свој потпуни развој у песми “Утишаност пред Атосом” која гласи:

Како је тихо овде
над гором и водом скрито
место, где те незнано воде
самом послушању, пред скитом

Извесност, у неизвесном своде
небеска доручја, молитва.
У тихости, Теби, Господе
погнута свака твар.

Како је добро, што све је
утишано до слушности
срца, пред ухом, где је
отворено у простодушности.

Какo је лепо, што смо
иза света, и бесомучне стрке
измакли за корак, а космос
загледан, међ` монахе и цврчке

Како је тихо овде
где су у брекињама бескраја
сва услишања; и стари зов где
се у речима спаја

И у пештери, где нико, гост чест,
не ремети молитву, Теби, Господе,
где пустињаку анђели доносе причест,
нек путеви нас нечујно воде.

Духовност, светлост, утишаност, основни су путеви и тежња Ми-
лана Ђокића као сликара, песника, уметника, али и као човека.
Због тога се сва борба код њега своди на добро и на освртање ка
оном апсолутном Добру упркос многим искушењима уметнич-
ке праксе или животних околности. Завршићемо цитатом из ње-
говог есеја “О поетском тексту” који би се могао узети и за сво-
јеврсни кредо овог вишеслојног уметника: “Препознати свој глас
у средишту проблема, збивања, тј., (бити) са Творцем, у сред без-
мерја. Усред језика, који је задужен за именовање. Ухватити се у
коштац са тим тестом. И бити свој.”

Самосталне изложбе
Крушевац: 1954, 1964, 1972, 1980, 1982. и 2012.
Београд: 1965, 1968, 1981. и 1992.
Краљево: 1974, 1985, 1989, 1991. и 1995.
Чачак: 1982. и 1987.
Смедерево: 1985.
Земун: 1989.
Ниш: 1989.
Врњачка Бања: 1990.
Александровац: 1992.

Важније групне изложбе:
II, III, IV, XII Октобарски салон, Београд
Улусове изложбе од 1962.
Словењградец, Словенија, 1965.